Sabran narod, reč mitropolita Ilariona, večernje bogosluženje i litija oko hrama Svete Trojice učinili su da Negotin, uoči hramovne slave, postane svedok živog susreta neba i zemlje.
Na praznik Pedesetnice, u prisustvu patrijarha Porfirija i vladike Siluana, sveta relikvija – leva ruka prvog srpskog arhiepiskopa – ispraćena je iz Hrama Svetog Save ka svetinji kraj Prijepolja.
On je istakao da krštenje označava početak njihovog života u crkvi i da se tom činu raduju ne samo ljudi na zemlji već i nebo, i anđeli, i svetitelji Božji, saopštili su iz SPC.
Na Nedelju Silaska Svetoga Duha na apostole, sedme nedelje po Vaskrsu, Sveti Teofan Zatvornik, piše o večnoj istini o spasenju, veri i nerazdeljnom jedinstvu Oca, Sina i Duha Svetoga.
Nedaleko od Kosovske Kamenice, sabrali su se vernici iz raznih krajeva okupili na praznik Svetih cara Konstantina i carice Jelene. Pod vođstvom mitropolita Teodosija, osveštane su nove crkvene prostorije, a liturgija je odisala jedinstvom, verom i nadom u opstanak Srba na svetoj kosovskoj zemlji.
U drevnom hramu Bogorodice Ljeviške, uz molitve, suze i pesmu, obeležen je završetak školovanja desete generacije obnovljene prizrenske Bogoslovije — simbola postojanosti, vere i nade u srcu Metohije.
Razgovor u Patrijaršijskom dvoru otkrio ključnu ulogu Srpske pravoslavne crkve u očuvanju identiteta i unapređenju međunarodnih odnosa kroz dijalog, sinergiju sa državom i negovanje duhovnih vrednosti među Srbima u dijaspori.
U otvorenom i duhovno nadahnutom razgovoru, predstojatelj Srpske pravoslavne crkve i predsednik Vlade Srbije osvrnuli su se na ključne izazove savremenog društva, naglašavajući značaj obrazovanja, očuvanja identiteta i zajedničkog služenja narodu u vremenu kada su jedinstvo i vera od presudnog značaja.
U manastiru Podmalinsko održano je molitveno sabranje posvećeno veri, predacima i žrtvama komunističkih progona, a mitropolit budimljansko-nikšićki uputio je snažne poruke o istorijskom pamćenju, duhovnom identitetu i borbi za istinu.
Svetu liturgiju je služio episkop dioklijski Pajsije, uz sasluženje sveštenstva i sveštenomonaštva u molitvnom prisustvu vernog naroda, koji tradicionalno u Trojičindanskoj litiji sa krstom Svetog Jovana Vladimira izlazi na Rumiju.
Nakon značajnog boravka u Beogradu, sveta relikvija vraćena je u manastir gde vekovima osnažuje dušu srpskog naroda, uz dirljivo slovo mitropolita Atanasija o obnovi Crkve i životu u skladu sa Božanskim promisom.
Odluka Grčke pošte da zatvori filijalu na Atosu izazvala je burne reakcije među monasima, za koje pošta nije obična služba, već duhovna veza sa svetom kroz koju putuju blagoslovi, ikone i pisma vernika.
U vreme jednog šumnog idolskog praznovanja, Sveti Averkije ušao je u idolski hram i polupao sve idole.
U svetinji pored Dunava, gde su vekovima ćutale monaške molitve, postrig monaha Nestora označio je novo poglavlje u istoriji ovog drevnog manastirskog kompleksa.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Đavo ne može stvoriti ništa novo, ali može iskriviti dobro koje je Bog stvorio.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 22. Ponedeljak po Duhovima govori o snazi koja nadilazi vreme i prostor, i o jeziku koji prenosi ljubav, radost i unutrašnju svetlost.
Pouke omiljenog patrijarha srpskog nisu bile uputstva, već životni primer – tiha istina koja nas i danas podseća da vera ne živi u propovedi, već u svakodnevnom hodu i ličnom svedočanstvu.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
