Prenošenje pojasa uz svečanu litijsku i počasnu pratnju svedoči o dubokoj duhovnoj vezi pravoslavlja sa Presvetom Bogorodicom i Svetom gorom.
Po projektu arhitekte Mihajla Mitrovića, gradnja je započela 1996. godine, a crkva je osvećena 2001. godine.
Paroh pakrački Igor Karanović, poreklom iz Novog Grada u Republici Srpskoj, prošle godine je u crkvenim knjigama evidentirao 49 opela i dva krštenja dece.
Liturgiju je predvodio pomoćni zagrebački biskup Ivan Šaško. U svojoj propovedi, biskup je poručio da „mislima obuhvatamo sve one prema kojima je pokazana neljudskost“.
Nakon što je vest objavljena i na društvenim mrežama, građani su počeli da se opraštaju emotivnim i vrlo dirljivim porukama. Jedna je ostala za zauvek - da je važno biti dobar čovek i naći se svojim sugrađanima.
Svetitelju u čast. širom srpshih zemalja podignute su i brojne crkve, a slavi se i kao hramovna slava.
Preko puta Sefardskog groblja, nalazi se i Aškenasko groblje osnovano 1876. godine.
Nekoliko hiljada ljudi je u subotu ispred Sabornog hrama Hristovog Vakrsenja u Podgorici krenulo peške do Ostroga.
"Ja sam vrata; ako ko uđe kroz mene spašće se, i ući će i izaći će, i pašu će naći".
"Sve bolesti proizilaze iz briga i nerviranja... Onaj ko se boji da će pasti, sve vreme se vuče" Sveti Porfirije Kavsokalivit.
Stub i Konstantinova statua postali su jedan od simbola Carigrada, što pokazuje i čuvena antička mapa Tabula Peutingeriana.
Ovog puta je dao odgovor jednom Holanđaninu, koga je zabrinulo to što je okružen ateistima.
U svetinji kod Priboja dve iskušenice stupile su na put monaškog služenja, a ovaj duhovni događaj sabrao je verni narod i sveštenstvo, spojivši vekovno pamćenje manastira sa živom, tihom radošću ovog posebnog trenutka.
Zabeležen rukom u požutelim sveskama i pravljen merom koju je diktiralo srce, ovaj posni kolač i danas okuplja ukućane oko istog ukusa — jednostavnog, postojanog i dovoljno snažnog da poveže slavu, post i savremeni sto.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Povodom najvećeg hrišćanskog praznika posvećenog ženama, podsećamo na besedu mitropolita šumadijskog, izgovorenu u Staroj kragujevačkoj crkvi, kao snažno svedočanstvo o porodici, odgovornosti roditelja i veri koja ne počinje u hramu, već u domu.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
U besedi o Josifu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto zavist, kleveta i poniženje nisu kraj priče, već početak puta na kome Bog sam preuzima reč.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka otkriva zašto reči gube snagu ako se ne potvrđuju životom i kako tajna molitva oblikuje duhovnu istinu.
Srpska pravoslavna crkva podseća na običaj u kojem deca simbolično "vežu" majke, a žene uzvraćaju darovima, stvarajući nevidljive niti koje povezuju generacije i jačaju hrišćanski duh zajedništva.
