Na periferiji ruske prestonice, između svetlosti mozaika i senki istorije, uzdiže se hram koji čuva duhovnu snagu nacije i duboke simbole neispričanih sudbina.
U crkvenom kalendaru, nedelja nije dan kada se "ne radi“ zato što je to zabranjeno, već zato što je posvećena višem cilju.
Umesto izraza "igre na sreću“, kakvim su ovaj način zarade želeli da predstave ljudima, sveštenik insistira da ga nazivamo pravim imenom.
"Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski."
Na strmim obroncima planine iznad reke Aos, u manastiru Stomio, gde je Sveti Pajsije proveo prve godine monaštva, danas reke vernika dolaze u nadi da će pronaći duhovni mir. Njegova rodna kuća, dečje staze i crkvica na visini postaju novo središte hodočašća i tihe molitve.
Ljudi se svakodnevno zaklinju u najmilije – roditelje, decu, pa čak i Boga – nesvesni da time krše Božiju zapovest i otvaraju vrata duhovnoj opasnosti. Pravoslavni sveštenik otkriva zašto takve rečenice nisu ni naivne ni bezazlene.
U Kareji je obavljena rotacija članova Svete Epistasije, uz prisustvo visokih grčkih zvaničnika, dok se najavljena poseta premijera Micotakisa pretvara u priliku za otvorene kritike monaha zbog zanemarene seizmičke pretnje koja ugrožava Atos.
Na dan kada Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Justina Ćelijskog, podsećamo se besede koja je izazvala šok u tadašnjoj Jugoslaviji. Pred stotinama ljudi, a pod prismotrom vlasti, tada mladi profesor Amfilohije izgovorio je istinu koju mnogi nisu smeli ni da pomisle.
Predstavnici OCA tvrde da crkva pripada vernicima i da će hram ostati otvoren za sve koji žele da učestvuju u bogosluženju u duhu kanonskog jedinstva i vere.
Reči svetitelja iz Grčke razotkrivaju najopasniju prevaru tame: đavo postaje moćan samo ako mu damo pravo i poverujemo u njegovu silu. Ali kada mu se suprotstavimo sa smirenjem i verom – on nestaje poput praha.
Za hrišćanina, iskušenje je prilika da pokaže veru, istrajnost i ljubav prema Bogu uprkos okolnostima.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Simeona Persijskog po starom i Svetog prepodobnog Jakova Ispovednika po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Pija V, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
