Deca ne slušaju samo reči svojih roditelja - ona upijaju njihov život.
Pravoslavlje uči da vernik treba da se osloni na molitvu i Božiju blagodat, a ne na svoje planove i pretpostavke.
Crkva uči da čovek nije samo telo i psiha, već i duhovno biće koje čezne za smislom, ljubavlju i zajedništvom sa Bogom.
Vaspitavati dete nije samo učiti ga da uspe, već ga naučiti da ostane smerno i u veri. Sveti Porfirije poručuje - lek je u molitvi, ne u pohvalama.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 17. sredu po Duhovima vodi nas kroz vaskrsenje duše i otkriva kako Hristova snaga menja naš pogled na smrt.
Smiren čovek ne prezire sebe, već se oslobađa gordosti, očekivanja i prava da uvek bude u pravu.
Susret sa Bogom u pravoslavlju ne dešava se samo jednom, već se stalno događa – u srcu čoveka, u molitvi, kroz liturgiju, kroz Sveto pismo i svete tajne.
U hrišćanskom učenju, tuga nije samo psihološki problem, već pokazatelj da se duša udaljila od Boga, kao izvora radosti i života.
U svojoj besedi za 16. subotu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da svetlost Gospodnja osvetljava srca hrabrih i razotkriva iluzije grešničkog uma.
Pravoslavna vera nas uči da zapovesti nisu niz pravila zarad moralizma, već izraz ljubavi prema Bogu, bližnjem i samom sebi.
Protojerej Andrej poručuje da ne zaboravimo ono najvažnije - "Bog šalje supružnika“. Ali, žena mora imati oči da ga prepozna i hrabro srce da kaže "ne“ onima koji to nisu.
Kako Hristos prozire skrivene misli i dela, i zašto oni koji zlo čine često gaje mržnju prema svedocima greha – ohrabrujuća reč za svakog vernika suočenog s odbacivanjem sveta.
Odluka Grčke pošte da zatvori filijalu na Atosu izazvala je burne reakcije među monasima, za koje pošta nije obična služba, već duhovna veza sa svetom kroz koju putuju blagoslovi, ikone i pisma vernika.
U vreme jednog šumnog idolskog praznovanja, Sveti Averkije ušao je u idolski hram i polupao sve idole.
U svetinji pored Dunava, gde su vekovima ćutale monaške molitve, postrig monaha Nestora označio je novo poglavlje u istoriji ovog drevnog manastirskog kompleksa.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Đavo ne može stvoriti ništa novo, ali može iskriviti dobro koje je Bog stvorio.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 22. Ponedeljak po Duhovima govori o snazi koja nadilazi vreme i prostor, i o jeziku koji prenosi ljubav, radost i unutrašnju svetlost.
Pouke omiljenog patrijarha srpskog nisu bile uputstva, već životni primer – tiha istina koja nas i danas podseća da vera ne živi u propovedi, već u svakodnevnom hodu i ličnom svedočanstvu.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
