Sveti Elevterije bio je rukopoložen u petnaestoj godini za đakona, u osamnaestoj za prezvitera, a u dvadesetoj za episkopa.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Sveti Teofan ukazuje da ljudski um nije sposoban da razjasni sve tajne, te da razumevanje dolazi kroz Božiju blagodat, Duh Sveti, i anđele, a ne ljudskim naporima. Neke stvari postaju jasne vremenom, dok druge ostaju nepoznate, čak i tokom celog života. On takođe naglašava da su neke tajne skrivene iz predostrožnosti, jer bi njihovo razumevanje pre vremena moglo biti štetno. Poruka ove misli je da čovek treba da bude smiren i veruje u Božiju mudrost, prihvatajući činjenicu da mnogo toga nije u njegovoj moći da shvati, te da vera i poniznost pred Božijom voljom vode do dubljeg duhovnog razumevanja. Taktika vere i smirenosti pred Božijim planom, iako ne razumevanje, donosi mir i spasenje.
Evstratije je bio rimski vojvoda u gradu Satalionu, Evgenije mu je bio drug u vojsci, Orest je bio ugledan vojnik, Aksentije sveštenik, a Mardarije prost građanin i zemljak Evstratijev.
Prvi put su Rimljani počeli da slave Hristovo rođenje u 4. veku, a 25. decembar je izabran verovatno zbog već postojećeg paganog praznika slavljenja rođenje boga Sunca.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Čak i kao episkop, nastavio je da obrađuje svoju zemlju i da se bavi stočarstvom. Samo mali deo plodova svoga rada zadržavao je za sebe, ostalo je delio siromašnima.
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja. Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj.
U dvanaestoj godini primio je monaški čin, posetio je Simeona Stolpnika i od njega dobio blagoslov.
U kanonima nigde ne piše da su post i ispovest preduslov pričešća. Nigde! Ja vam garantujem. Ja sam preveo, protumačio, ali to ne znači da ne treba post i ispovedati se.
Sveti Teofan poručuje da sve do Hristovog povratka, vreme bude vreme Njegovog stradanja, koje se ne završava sa Njegovom žrtvom na krstu. Iako je Hristos lično stradao u jedno određeno vreme, On nastavlja da strada kroz verujuće, kroz njihovu borbu u veri, kroz njihov odgoj i vaspitanje u hrišćanskom duhu, i kroz stradanja koja dolaze usled spoljašnjih i unutrašnjih neprijateljstava. Sveti Teofan dalje objašnjava da je savez između Boga i verujućih živ, a ne samo apstraktan ili moralni. Hristos, kao Glava, ujedinjen je sa svakim vernikom, tako da sve što oni pate, On takođe deli.
Kada je car stavio na teške muke Minu i Ermogena, tada se javio Evgraf sa rečima: "I ja sam hrišćanin".
Na praznik Svetog Prohora Pčinjskog, vernici su se sabrali na svetoj liturgiji koju je služio episkop šabački Jerotej.
U besedi za 22. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da lepota Crkve i verne duše ne dolazi spolja, već iz mesta gde Hristos prebiva — iz unutrašnje svetlosti koja ne prolazi i koja dušu čini carevim detetom.
Ajeti 44:7-14 pokazuju razliku između ljudi koji priznaju Božiju vlast i onih koji se igraju istinom, i podsećaju na odgovornost pred Gospodarom.
Svetitelj i pisac iz 19. veka uči nas da bol koji nanosimo drugima ne ostaje samo kod njih, već se vraća u našu dušu – i da samo pažljivo življenje donosi istinski mir.
Rođena u selu Selogražde kod Prizrena, mati Evgenija je ceo život posvetila manastirima i molitvi, ostavljajući neizbrisiv trag u Pokajnici i u srcima vernika.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Na svakoj slavskoj trpezi ono zauzima sveto mesto — simbol je vaskrsenja, zajedništva i zahvalnosti Bogu. Evo zašto se njegovo posluženje smatra molitvom, a ne običajem.
Bolest ne nastaje samo zbog telesnih slabosti, već i zbog stanja ljudske duše.
Postavljen prvi deo krsta na vrh centralne kule Isusa Hrista – bazilika Sagrada Familija sada je visoka 162,91 metar, a do 2026. dostizaće 172 metra, kada će biti dovršena u čast stogodišnjice smrti Antonija Gaudija.
