Svetom Evlampiju su zbog vere u Isusa Hrista odsekli glavu, a Sveta Evlampija je umrla od batina.
Džibri Bel je ispričao kako je odlučio pre četiri - pet godina da postane pravoslavac, a krštenje je obavio u crkvi u Čikagu.
Sveti Teofan ukazuje na opasnosti koje mogu pratiti uspeh. Njegova poruka je jasna: bogatstvo ne sme da postane izvor samozadovoljstva. Hrišćani, suočeni s blagostanjem, pozvani su da se podsete da prava potpora leži u unutrašnjem krstonošenju, a ne u materijalnim dobrima. S druge strane, on upozorava i one koji su u nevolji, podsećajući ih da trpljenje nije besmisleno. Kroz krst, koji nas vodi ka Carstvu nebeskom, nalazimo nadu i spasenje. On poziva sve nas da se sa strahom i pokorom oslanjamo na Božiju blagost i da kroz podnošenje bremena ne izgubimo iz vida cilj našeg duhovnog puta.
Iako pravda može delovati umekšano i blago, ona se ne može ignorisati. Njena istina, kao unutrašnji glas, ne može biti utišana nasiljem ili represijom. Umesto toga, potrebno je raditi na umirenju savesti kroz veru, iskreno pokajanje i odlučnost da se živi u skladu s njom. Sveti Teofan nas poziva da obratimo pažnju na unutrašnje sukobe, jer spoljašnje prepreke ne mogu ugroziti unutrašnji mir koji dolazi iz duboke veze sa sobom i s Bogom. U tom smislu, svaka reč pravde može biti naš unutrašnji Jovan, koji nas poziva na autentičnost i hrabrost da se suočimo sa sopstvenim demonima.
Sergije i Vakho bili su rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimilijana. I sam car ih je uvažavao zbog hrabrosti, mudrosti i vernosti, ali sve su promenilo kad je saznao da su hrišćani.
Mudre devojke, svesne neophodnosti unutrašnjeg ulja — blagodati Duha, žure ka nebeskom Ženiku. One su spremne, jer su posvetile svoje srce Gospodu, prikupljajući ljubav i duhovnu energiju. Njihova usredsređenost na nebeske vrednosti omogućava im da uđu u carstvo Božije. S druge strane, lude devojke ostaju vezane za zemaljske stvari, verujući da im telesni ukrasi donose blagoslov. Njihova lenjost i samouverenje sprečavaju ih da se pripreme za susret s Gospodom, što rezultira promašenim putem i gubitkom duhovne blagodati.
U trenucima kada je božanska ljubav nadjačala ljudsku slabost, Sin Božji je zaplakao zbog sveta. Ove retke scene pokazuju dubinu Njegovog saosećanja prema ljudskom bolu i patnji.
Sveti Teofan naglašava da su poslenici "vinograda" naša svest i sloboda, koji su odgovorni za prihvatanje Božijih darova i davanje duhovnih plodova. Nasuprot njima, neispravni poslenici predstavljaju one koji koriste hrišćanske vrednosti isključivo za spoljašnje koristi, ne prinoseći Gospodu zaslužene plodove. Gospod šalje poruke savesti, Božiju reč i učitelje kako bi urazumio te neispravne poslenike. Međutim, mnogi ih odbacuju, čak i protiv njega okrećući se u neprijateljstvo. Sveti Teofan upozorava da će na kraju, zločinci doživeti posledice svog neprijateljstva prema Bogu.
Sveti Teofan sugeriše da je ovo odsustvo volje za verom možda duboko ukorenjeno u ljudskoj prirodi i da je ono neodvojivo od uticaja "oca tame“, što simbolizuje mračne sile koje deluju protiv svetlosti i istine. Njegova misao poziva na preispitivanje vlastitih stavova i otvorenost prema duhovnoj istini, dok istovremeno upozorava na zaslepljenost koja dolazi od sumnje i nevoljnosti da se poveruje. Na kraju, on nas podseća da istina može biti jednostavna, ali da je ljudska sklonost da se odbaci ili iskrivi često komplikovanija od same istine.
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Prema Svetom Teofanu, prava snaga dolazi od Gospoda, dok je na nama da budemo prijemnici te duhovne sile. On naglašava važnost skrušenosti i smirenja, kao i prepoznavanje naše zavisnosti od Božje milosti. Strah i trepet u suočavanju sa životnim izazovima trebali bi nas usmeriti ka neprekidnom vapaju za Božjom pomoći. On nas poziva na introspekciju: "Za koga se trudiš?" Ako je odgovor: "Samo za Gospoda," onda si na pravom putu. U suprotnom, tvoji napori mogu biti uzaludni, poput zgrade na pesku. Ova poruka je poziv na istinsku duhovnost koja proizilazi iz duboke povezanosti s Gospodom, čime se otvaramo za plodove života u Hristu.
Sveti sveštenomučenik Kiprijan i Justina devica bili su surovi mučeni zbog ispovedanja hrišćanstva.
Jedan je od 70 apostola, a često se naziva bratom Isusa Hrista, jer je bio sin Josifa, muža Presvete Bogorodice Marije.
U prestonici SAD slavilo se kao u srcu Srbije – liturgija, pesma, kolo i molitva spojili su verni narod u crkvi Svetog Luke, dok je freska Presvete Bogorodice „Širšaja nebesa“ postala simbol duhovnog mosta između otadžbine i dijaspore.
Na svakoj slavskoj trpezi ono zauzima sveto mesto — simbol je vaskrsenja, zajedništva i zahvalnosti Bogu. Evo zašto se njegovo posluženje smatra molitvom, a ne običajem.
Mir nije odsustvo haosa, već prisustvo smisla.
Bolest ne nastaje samo zbog telesnih slabosti, već i zbog stanja ljudske duše.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
U besedi za 22. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ističe da se prava lepota prepoznaje kroz duhovnu svetlost i blagodet koja menja čoveka.
Ajeti 43:85 89 otkrivaju kako oprost, dobra dela i vera u Božju pravdu mogu promeniti vaš pogled na svet.
Shi-iguman manastira Sanaksar učio je da najdublji mir dolazi onda kada se čovek probudi sa molitvom na usnama.
