Zapovest „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“ nije samo moralni savet – ona je svakodnevni poziv na strpljenje, oproštaj i nesebičnu žrtvu, koji u svetu podela može postati prava revolucija srca.
Protojerej Andrej poručuje da ne zaboravimo ono najvažnije - "Bog šalje supružnika“. Ali, žena mora imati oči da ga prepozna i hrabro srce da kaže "ne“ onima koji to nisu.
Pravoslavlje jasno opominje da duhovni mir nije rezultat naših napora da sve oko sebe dovedemo u red, već plod unutrašnje promene - života u zajednici s Bogom.
Po učenju pravoslavlja, ljubav nije nešto što čovek može sam proizvesti ili sačuvati bez zajednice sa Bogom.
Gospod Isus Hristos, koji je svojim životom i smrću pokazao šta znači služiti drugome, poziva sve ljude da idu tim putem - putem smirenja, opraštanja, saosećanja.
Sveti Pavle Preprosti je veoma voleo svoju ženu, ali je znao da se ljubav ne može nametnuti
Pravoslavlje, kao duhovni put koji vodi ka istinskom smirenju i zajednici sa Bogom, egoizam prepoznaje kao jedno od najopasnijih duhovnih stanja.
Za pravoslavno hrišćanstvo, ljubav nije samo emocija ili moralna vrednost - ona je sama suština vere i duhovnog života.
Dok tehnologija povezuje, ali ne ispunjava srca, savet svetog starca otkriva da prazninu ne uklanjamo traženjem pažnje, već darovanjem ljubavi kroz veru i brigu za bližnje.
U hrišćanskom poimanju, ništa ne vređa duh svetosti toliko kao skrivena zloba – naročito ona koja se oblači u odeću dobrote.
Pravoslavni hrišćanin je pozvan da neprestano radi na sebi - ne da bi bio bolji od drugih, već da bi bio bliži onome što je čovečno i božansko u njemu.
Iako medicina ima svoju nezamenjivu ulogu, pravoslavna duhovnost poziva čoveka da se suoči sa sobom, da preispita svoje unutrašnje stanje i da pokuša da kroz pokajanje, molitvu i ljubav pronađe put ka isceljenju.
Grešimo kada poverenje poklanjamo ljudima olako, vođeni spoljašnjim utiscima, dopadljivošću ili prividnom bliskošću.
Sveštenici često ukazuju da se na sahranama prave greške koje narušavaju njenu svetost.
Od pažljivo pečenih režnjeva do bogatog obroka u sosu – jednostavan recept koji spaja tradiciju, miris dima i toplinu domaće kuhinje.
Na mestu Hristovog Krštenja, na Međunarodnoj konferenciji, poglavar Srpske pravoslavne crkve govorio je o ljubavi jačoj od mržnje, veri koja ne deli i miru koji ne nastaje dogovorima, već ličnim preobražajem čoveka.
U besedi za 27. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako jedinstvo vere, smirenje i predanje Hristu otvaraju put ka unutrašnjoj punini i oblikovanju zrele duše.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Otkrijte kako su naši preci pravili majonez bez aditiva i pojačivača ukusa, prema receptu monaha iz Manastira Krušedol.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Svetogorski starac objašnjava kako pronaći neuništivu radost usred greha, strasti i tuđe zlobe i doseći duhovni mir.
Posle hapšenja usvojenog sina, arhijerej Ukrajinske pravoslavne crkve javno govori o ličnoj tragediji, stotinama štićenika i granici ljudske izdržljivosti.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
