Na moštima Svetog Kalistrata i njegovih ubijenih saboraca podignuta je crkva.
Kada je Sveti Sava Nemanjić došao do kivota da se pokloni moštima onoga ko mu je bio duhovni uzor, igumanski štap Svetog Save Osvećenog je pao. I to se za tri dana desilo tri puta. To monasima nije bilo ništa čudno dok ikona Majke Božije Mlekopitateljice nije sišla sa trona i krenula mu u susret.
Sveta Teofan kaže prva faza greha počinje u obliku zle pomisli koja se javlja kao "seme" u našim mislima. To seme, ako ne bude odbačeno, može se razviti u stvarne postupke. On naglašava važnost prepoznavanja tih pomisli i njihovog trenutnog odbacivanja. Čim ih primetimo, trebamo ih odbaciti s trezvenošću i hrabrošću, jer će u suprotnom postati sve jače i teže će ih biti ignorisati. On upozorava i na uticaj "nečistih sila" koje su svuda oko nas. One pokušavaju da nas navedu na zlo, a mi moramo biti budni i spremni da se odupremo njihovim porivima. Ova unutrašnja borba nije samo pitanje lične odgovornosti, već i duhovnog rasta kroz molitvu i samodisciplinu.
Crkva dva puta u godini proslavlja ovog svetitelja i to 9. oktobra, kad se seća njegovog upokojenja, i 21. maja jer se na taj dan iz njegovog groba širi čudesni i, kako vernici kažu, lekoviti prah, koji su uzimali i time isceljivali svoje muke i razne bolesti.
Sveti Teofan kritikuje one koji smatraju da post nije obavezan ili da im može škoditi. Objašnjava da je ova vrsta opravdanja često samo izgovor za nepošćenje. Post se ne bi trebao shvatiti kao nešto što uništava telo, već kao alat za umrtvljenje telesnih strasti. On ističe da, iako postoje ljudi koji imaju zdravstvene razloge zbog kojih ne mogu postiti, takvi su u manjini. Glavni uzrok odbacivanja posta, prema njemu, leži u nedostatku stvarne želje za duhovnim napretkom.
Sveti Sergiju Radonješkom, koga takođe danas obeležavamo, više puta se javila Bogorodica.
Sveti Teofan objašnjava da, iako spoljašnje nije neophodno, ono ipak ima svoju vrednost kada odražava unutrašnje stanje duše. Problem nastaje kada se fokusiramo isključivo na vidljivo, misleći da smo ispunili sve dužnosti, dok zapravo zaboravljamo na unutrašnji sadržaj. To nas može dovesti do površnosti i udaljenosti od pravog duhovnog života. On savetuju da uvek težimo ka unutrašnjem, koristeći spoljašnje kao sredstvo izražavanja naše vere. Pravi duhovni napredak zahteva pažnju prema sebi, trezvenost i hrabrost. Ove vrline su ključne za prevazilaženje sklonosti ka onom što je nisko i prolazno.
U Novom zavetu se kaže da postoje dva kraljevstva - nebesko i đavolsko. Đavo ili Satana je pali anđeo, koji je, prilikom svog pada, povukao i mnoštvo drugih anđela sa sobom. Isus ga naziva "knezom ovoga sveta“. On je "kušač“ ljudi i nastoji da ih povuče za sobom.
Krsni znak čuva nas i štiti od svake neprijateljske sile. Kada valjano stavimo na sebe krsni znak, onda nas Anđeo Hristov čuva i štiti, isticao je Sveti Serafim.
Vera u Hristovo ovaploćenje i Njegovu žrtvu oblikuje naš odnos prema drugima. Prava ljubav prema bližnjima podrazumeva spremnost da se žrtvujemo za njih. U tom kontekstu, svetitelj ističe važnost samoodricanja i unutrašnjeg preporoda – samo u Hristu čovek može postati nova tvar. Sveti Teofan jasno ukazuje da ljubav, vera i zajedništvo sa Hristom idu zajedno. Očekivati da se sačuva moralni poredak bez vere je uzaludno. Čovek se mora celokupno ostvariti kroz ljubav koja proističe iz duboke vere.
On je krštavao ljude u reci Jordan, govoreći im da ih on krsti vodom, a da za njim "ide onaj koji će ih krstiti Duhom Svetim i ognjem“.
Uzdržimo se od osuda majki i žena, započeo je otac Ljubomir priču o najbolnijoj temi celog hrišćanstva.
Molitveno se sećamo Prepodobnog Avramija i sinovice mu Marije, svetitelja koji svedoči da se ljubav prema Bogu ne meri rečima, već delima i trpljenjem.
Olujni vetar u severnom Egeju zaustavio sve hidroglisere i poremetio planove vernika iz Grčke, Kipra, Rumunije i Srbije koji su želeli da se poklone svetinjama Atosa.
Jeroshimonah Mihailo Pitkevič upozorava da previše poznanstava iscrpljuje dušu i objašnjava zašto pažljivo biranje s kim delimo srce može biti ključ istinske ravnoteže i duhovnog zdravlja.
Ime, ističe Crkva, nije samo oznaka ili izraz ličnog ukusa roditelja, već nosi duhovni smisao i vezu sa tradicijom i verom naroda.
Miris pečenih oraha, šum varjače i toplina doma — sve to staje u ovaj jednostavan, ali neponovljiv recept koji su naše bake čuvale s posebnom pažnjom.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Tumačeći priču o bogatašu i Lazaru, poglavar Srpske pravoslavne crkve istakao da Gospod nije socijalni reformator, već Bog ljubavi koji svakom daje ono što mu je potrebno za spasenje.
U besedi za 23. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o tome koliko je lako izgubiti duhovnu budnost – i koliko je spasonosno u trenutku zamoliti Boga: “Spasi me od prašine.“
Ajeti 46:13-16 pokazuju kako vera, zahvalnost i poštovanje roditelja ne samo da otvaraju vrata Božije milosti, već mogu potpuno promeniti vašu svakodnevicu.
