Dva dana nakon smrti, kako naglašava protojerej-stavrofor profesor doktor Vladimir Stupar, duša pokojnika luta, obilazi ona mesta koja je volela i posećivala tokom života. Ona se oslobađa time, ističe, tereta telesnosti i postaje pokretljiva da velikom brzinom pređe s jednog mesta na drugo.
Sveti Teofan u svojoj misli za 19. sredu po Pedesetnici, kroz reči Gospodnje, podseća nas na važnost ravnoteže i pravog trenutka u svemu što radimo. Kada kaže "Svatovima ne priliči da poste dok je ženik sa njima“ (Lk. 5,34), ističe da među vrline i podvige treba uneti smisao i pravu meru. U našim životima često se susrećemo s iskušenjima da delamo van vremena i prostora koji nam je dodeljen. Međutim, neblagovremena dela, iako mogu delovati plemenito, gube svoju vrednost ako nisu u skladu s trenutkom. Gospod je stvorio svet u ravnoteži i skladu, pozivajući nas da i mi težimo harmoniji u svojim delima.
Proricao je ukidanje i prestanak starozavetne žrtve i ukidanje subote (umesto koje je Hristos ustanovio nedelju), i dolazak Gospoda, i bogatstvo darova, koje će on doneti sa sobom na zemlju.
Blaženopočivši episkop Atanasije je tokom života iz svoje riznice mudrosti sa narodom nesebično delio bisere znanja do kojih je došao radom na sebi, duhovno se uzdižući uz svete knjige.
Neobičan prikaz mladog Isusa Hrista jedinstven je u svetu i nalazi se u crkvi u steni, nedaleko od Pirota. U želji da vide redak prikaz Bogočoveka, brojni vernici dolaze upravo tu.
Sveti Teofan upozorava na opasnost povratka grehova i slabosti. Kao što se fizičke bolesti mogu vratiti ako ne vodimo računa o svom zdravlju, tako i greh može ponovo zavladati našim srcem ukoliko ne pazimo na svoje misli, reči i dela. Važno je, naglašava, da budemo trezveni i budni u svom duhovnom životu, da se molimo i svesno izbegavamo situacije koje mogu dovesti do ponovnog pada. On, takođe, ukazuje na značaj ispovesti i ispunjenja epitimije, naglašavajući da u tome leži velika snaga. Svi koji se bore sa grehovnim navikama često su neodlučni ili su nedovoljno svesni svojih postupaka.
Kad su jevrejske starešine saznale za Hristovo vaskrsenje, potplaćivali su vojnike da pronose lažnu vest - da Hristos nije vaskrsao nego da su ga ukrali njegovi učenici, ali ovaj svetitelj za to nije želeo ni da čuje.
Prema hrišćanstvu ljubav i opsesija se isključuju, a jedina beskonačna ljubav svakog hrišćanina, treba da bude ljubav prema Bogu.
Kolač se pravi dan uoči slave i obavezno bi trebalo da ga umesi domaćica i doda mu osveštanu vodu.
U vremenu kada duše verujućih traže istinu i duhovnu utehu, zatvaranje usta sveštenika može dovesti do ozbiljne duhovne patnje zajednice. Sveti Teofan poziva da se shvati ozbiljnost zadatka: ako sveštenici ne govore, vernici ostaju bez hrane za dušu. U tom smislu, propovedanje nije samo obaveza, već i odgovornost koja ih povezuje sa onima kojima služe. Njegova poruka je jasna: kada sveštenici ćute, vernici ostaju bez duhovne hrane, što dovodi do njihove patnje. Sveti Teofan poziva sveštenike da se oslobode bremena koje nosi istina koju ne dele, naglašavajući važnost aktivnog propovedanja.
Po Jevenađeljima četiri Hristova apostola, može se izbrojati da je on počinio tačno 38 čuda, koja se mogu svrstati u četiri grupe. isceljenje bolesnika, pokazivanje Isusove vlasti nad prirodom, isterivanje Satane i njegovih demona i vaskrsavanje mrtvih.
U nekim delovima Srbije, domaćin ili mlađi član porodice odlazi lično do prijatelja i poziva ga na slavu, uz prijateljski razgovor. Uoči slave, u nekim krajevima se kao pozvnica onome koga domaćin želi da ugosti, šalje manji hleb ili lepinja...
Sveti Teofan dalje objašnjava da oproštaj grehova nije nešto što se može postići samostalno, već je to proces koji zahteva posvećenost i odlučnost da se ne podleže grehovnim navikama. Uloga Hrista kao našeg zastupnika kod Oca je neprocenjiva, jer nas jedino njegova žrtva može osloboditi od posledica naših grehova. On ukazuje na značaj Božanske blagodati, koja se daruje onima koji veruju. Ova pomoć, koja dolazi kroz Svetog Duha, omogućava nam da se oslobodimo greha i da živimo u skladu s učenjima Hrista. Oni koji ometaju veru u Gospoda smatraju se "večnim zločincima“, jer se protive istini koja je poznata svima i koja donosi večnu štetu.
Karp je bio episkop Tijatirski, a Papila đakon. Obojica su bila rodom iz Pergama, gde su i postradali za hrišćanstvo od namesnika Valerija, a u vreme cara Dekijeva.
Bolesni se najčešće mole i posećuju hramove posvećene Svetoj Petki, Svetom Vasiliju Ostroškom i Svetom Romanu, Svetom Jakovu...
Hršćani nose krst kao simbol spasenja, ovo je oruđe pogubljenja Isusa Hrista, koji je umro za grehe ljudskog roda. To ne može biti ukras, greše oni koji na krst gledaju sa ove tačke gledišta.
Zavist, prema Svetom Teofanu Zatvorniku, donosi laž i zlodušu, čineći je najnepravednijom i najotrovnijom strasti. Ona ne pogađa samo onoga ko zavidi, već i onoga na koga je usmerena.
Od tri svetitelja, Tarah je bio najstariji, imao je 65 godina, pa se njemu sudija prvi obratio pitajući ga za ime. Međutim, on je na to odgovorio da je "samo hrišćanin" što je strašno naljutilo sudiju koji svu trojicu baci na muke.
Ono što posebno treba naglasiti jeste da SPC u isto vreme nije poklonila MPC sve one srpske svetinje i manastire, koje su gradili srpski vladari u istoriji. Tomosom o autokefaliji MPC te svetinje nisu poklonjene, kao što pojedini zlonamerni ili pak neznaveni ljudi komentarišu, već su dati na upotrebu, a to su dve suštinski različite pravne formulacije, istakao je arhimandrit Petar (Dragojlović).
Sveti Teofan ukazuje na to da, iako svet oko nas može izgledati haotično i neprijatno, unutrašnji mir koji dolazi od Hrista može prevazići sve spoljašnje teškoće. On ističe da je taj unutrašnji mir neodvojiv od Hrista i da se stiče kroz delovanje i ispunjavanje Božjih zapovesti. To znači da sama misao ili želja nisu dovoljne; potrebno je aktivno delovanje u skladu sa verom kako bi se iskusila blagodat i prijatnost koju Hristos donosi. Takođe, naglašava da se prijatnost može useliti u dušu čak i kada spoljašnji svet deluje suprotno. Unutrašnji mir i radost postaju snaga koja nam pomaže da se nosimo sa izazovima, bez obzira na to koliko teški bili. Ovaj unutrašnji spokoj može učiniti da spoljašnje uznemirenje izgubi svoju težinu i gorčinu.
Sveti apostol Filip Đakon ostao je upamćen po mnogim čudesima, a Sveti Teofan Načertani po pisanju 145 kanona.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom. Poruka je jasna, ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
Svetom Evlampiju su zbog vere u Isusa Hrista odsekli glavu, a Sveta Evlampija je umrla od batina.
Džibri Bel je ispričao kako je odlučio pre četiri - pet godina da postane pravoslavac, a krštenje je obavio u crkvi u Čikagu.
Sveti Teofan ukazuje na opasnosti koje mogu pratiti uspeh. Njegova poruka je jasna: bogatstvo ne sme da postane izvor samozadovoljstva. Hrišćani, suočeni s blagostanjem, pozvani su da se podsete da prava potpora leži u unutrašnjem krstonošenju, a ne u materijalnim dobrima. S druge strane, on upozorava i one koji su u nevolji, podsećajući ih da trpljenje nije besmisleno. Kroz krst, koji nas vodi ka Carstvu nebeskom, nalazimo nadu i spasenje. On poziva sve nas da se sa strahom i pokorom oslanjamo na Božiju blagost i da kroz podnošenje bremena ne izgubimo iz vida cilj našeg duhovnog puta.
Sveti apostol jakov bio je svedok čudesa Isusa Hrista, a o teškoj sudbini Svetog Stefana Slepog i danas se priča sa teškom tugom.
Pravednicima se nevolje daju da još više uznapreduju, a grešnicima se nevolje daju radi očišćenja. Greh se ne čisti bez nevolje.
Iako pravda može delovati umekšano i blago, ona se ne može ignorisati. Njena istina, kao unutrašnji glas, ne može biti utišana nasiljem ili represijom. Umesto toga, potrebno je raditi na umirenju savesti kroz veru, iskreno pokajanje i odlučnost da se živi u skladu s njom. Sveti Teofan nas poziva da obratimo pažnju na unutrašnje sukobe, jer spoljašnje prepreke ne mogu ugroziti unutrašnji mir koji dolazi iz duboke veze sa sobom i s Bogom. U tom smislu, svaka reč pravde može biti naš unutrašnji Jovan, koji nas poziva na autentičnost i hrabrost da se suočimo sa sopstvenim demonima.
One i danas služe kao primer da je oprost greha moguć za sve samo ako ga iskreno žele.
Ono što bi trebalo treba naglasiti jeste da ta crnina ne bi trebalo da bude opterećenje našoj okolini, nego treba da bude izražaj našeg stanja u tom trenutku, kaže sveštenik Predrag Milutin.
Vera nije samo pasivno stanje, već aktivna sila koja privlači Božje blagovoljenje i osnažuje naš duh. Kada je naša vera jaka, čvrsto se držimo Gospoda, ali slabost u verovanju može nas dovesti do pada. Teofan naglašava potrebu za budnošću i čuvanjem vere, jer ona predstavlja izvor snage u trenucima iskušenja. U svetlu ove poruke, Sveti Teofan nas da ne zaboravimo snagu vere i da se oslanjamo na Gospodovu pomoć, kako bismo prevazišli životne prepreke i sačuvali svoj put ka večnom životu. Verujući, ne samo da se osnažujemo, već postajemo i nosioci Božje blagodati u svetu koji nas okružuje.
Sergije i Vakho bili su rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimilijana. I sam car ih je uvažavao zbog hrabrosti, mudrosti i vernosti, ali sve su promenilo kad je saznao da su hrišćani.
Tomindan je enafska slava, nekad su je mahom slavili dunđeri i drvodelje, koji su taj dan zatvarali svoje radnje.
Mudre devojke, svesne neophodnosti unutrašnjeg ulja — blagodati Duha, žure ka nebeskom Ženiku. One su spremne, jer su posvetile svoje srce Gospodu, prikupljajući ljubav i duhovnu energiju. Njihova usredsređenost na nebeske vrednosti omogućava im da uđu u carstvo Božije. S druge strane, lude devojke ostaju vezane za zemaljske stvari, verujući da im telesni ukrasi donose blagoslov. Njihova lenjost i samouverenje sprečavaju ih da se pripreme za susret s Gospodom, što rezultira promašenim putem i gubitkom duhovne blagodati.
Jedan je od dvanaestorice apostola i jedini među njima koji nije krio svoju sumnju u Vaskrsenje Hristovo. Kroz tu njegovu nevericu, zbog koje je i nazvan Neverni Toma, hrišćanstvo je dobilo potvrdu tog čudesnog događaja.
Sveti Teofan naglašava da su poslenici "vinograda" naša svest i sloboda, koji su odgovorni za prihvatanje Božijih darova i davanje duhovnih plodova. Nasuprot njima, neispravni poslenici predstavljaju one koji koriste hrišćanske vrednosti isključivo za spoljašnje koristi, ne prinoseći Gospodu zaslužene plodove. Gospod šalje poruke savesti, Božiju reč i učitelje kako bi urazumio te neispravne poslenike. Međutim, mnogi ih odbacuju, čak i protiv njega okrećući se u neprijateljstvo. Sveti Teofan upozorava da će na kraju, zločinci doživeti posledice svog neprijateljstva prema Bogu.
Sudija je tada poslao neke razvratne mladiće, da je oskrnave. Strahujući od beščašća, Haritina se pomolila Bogu, sa željom da je što pre uzme kako je razvratnici ne bi zlostavljavali. Umrla je dok se na kolenima molila.
Sveti Teofan sugeriše da je ovo odsustvo volje za verom možda duboko ukorenjeno u ljudskoj prirodi i da je ono neodvojivo od uticaja "oca tame“, što simbolizuje mračne sile koje deluju protiv svetlosti i istine. Njegova misao poziva na preispitivanje vlastitih stavova i otvorenost prema duhovnoj istini, dok istovremeno upozorava na zaslepljenost koja dolazi od sumnje i nevoljnosti da se poveruje. Na kraju, on nas podseća da istina može biti jednostavna, ali da je ljudska sklonost da se odbaci ili iskrivi često komplikovanija od same istine.
Čitavog života je pomagao narod i Srpsku crkvu, pa ga je narod veoma voleo i poštovao, smatrajući ga za živog svetitelja. Upokojio se oko 1543. godine. Supruga Jelena i njegov verni narod sahranili su ga na brdu Đuntir.
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Sveti Dionisije Areopagit je hrišćanski svetitelj koji se smatra jednim od sedamdeset apostola.
Prema Svetom Teofanu, prava snaga dolazi od Gospoda, dok je na nama da budemo prijemnici te duhovne sile. On naglašava važnost skrušenosti i smirenja, kao i prepoznavanje naše zavisnosti od Božje milosti. Strah i trepet u suočavanju sa životnim izazovima trebali bi nas usmeriti ka neprekidnom vapaju za Božjom pomoći. On nas poziva na introspekciju: "Za koga se trudiš?" Ako je odgovor: "Samo za Gospoda," onda si na pravom putu. U suprotnom, tvoji napori mogu biti uzaludni, poput zgrade na pesku. Ova poruka je poziv na istinsku duhovnost koja proizilazi iz duboke povezanosti s Gospodom, čime se otvaramo za plodove života u Hristu.
Sveti sveštenomučenik Kiprijan i Justina devica bili su surovi mučeni zbog ispovedanja hrišćanstva.
Apostol Pavle kaže: "Molite se neprestano." Nije slučajno to rekao. To znači da čovek ne može bez molitve. Ne zato što je molitva obraćanje Bogu, u kojem mi tražimo da nam ispuni naše želje i da ono što nam je potrebno po našoj proceni, govorio je Patrijarh Porfirije.
Sveti Teofan takođe ističe da Gospod nije daleko od nas, već je uvek prisutan i spreman da pomogne. Međutim, ističe, da uspeh naših molitvi zavisi od nas i naše sposobnosti da se povežemo s njim kroz veru, nadu i predanost. Svaka molitva zahteva određenu "meru" - dubinu i iskrenost koju uložimo. Važno je razumeti da se ta mera ne može precizno odrediti, već se razvija kroz iskustvo i praksu molitve. Gospod nas poziva da se trudimo, da rastemo u našoj veri i da se ne obeshrabrujemo, jer kada postignemo tu sposobnost da primimo, on će nam odgovoriti.
Crkva je bila ispunjena pobožnim narodom i svi su bili duboko utonuli u molitvu. Pri dnu crkve nalazili su se Sveti Andrej Jurodivi i njegov učenik Epifanije, a onda se dogodilo čudo.
Presveta Bogorodica mi je rekla da će se ispuniti sve što je zapisano u Svetom pismu. Dolazi treći svetski rat, 3/4 čovečanstva će biti uništeno, samo 1/4 ćovečanstva će biti spasena, pričala je Prepodobna Sofija Klisurska.
Sveti Teofan u misli za 16. nedelju po Pedesetnici naglašava značaj lične odgovornosti i aktivnog angažovanja u duhovnom životu. On koristi metaforu talanata kako bi podstakao svakog pojedinca da prepozna i iskoristi darove koje je dobio od Boga. Važno je shvatiti da svi imamo različite sposobnosti i prilike, ali je ključno da se fokusiramo na ono što imamo i kako možemo to iskoristiti za duhovni napredak.
Sveti Grigorije rukopoložio je mnoge sveštenike, osnivao škole i postavljao u njima učitelje, a Sveti Mihail je na molbu velikog kneza Vladimira poslat od patrijarha Carigradskog u Rusiju, da krštava neznabožni narod.
Sveti Teofan u misli za 16. subotu po Pedesetnici naglašava važnost budnosti i pripravnosti za dolazak Gospoda. "Stražiti“ ne znači samo čekati, već aktivno živeti u skladu s Božjim zapovestima, razmišljajući o tome kako ćemo se suočiti s Njim. Da bismo to postigli, važno je neprestano ispunjavati zapovesti i, kada padnemo, brzo se pokajati i pomiriti sa Bogom kroz ispoved. Ova proaktivnost u duhovnom životu pomaže nam da se oslobodimo straha od osude, jer kroz iskreno pokajanje i trud na ispravnom putu postajemo sve bliži Bogu.
Ne bojte se za decu koja su od malena othranjena u poštovanju. I da malčice izmaknu s puta, zbog svog uzrasta, zbog iskušenja, vratiće se na pravi put, govorio je starac Pajsije.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Kada je počelo gonjenje hrišćana u vreme cara Avrelijana, Hariton je bio izveden na sud. Sudija mu je tražio da se pokloni idolima, ali mu Hariton rekao: "Svi vaši bogovi su besovi, koji su negda zbog gordosti svrgnuti s neba u ad preispodnji“.
Ovaj deo crkvenog kanona izaziva brojne kontroverze i smatra se prevaziđenim, ali kako bi se ovo pravilo bolje razumelo, treba u obzir uzeti i vremenski kontekst u kojem je doneto i kojem nije cilj bio da uvredi ili diskriminiše ženu, već upravo da je zaštiti.
Sveti Teofan ukazuje na to da su ubeđenja rezultat svega što nas okružuje – od odgoja do kulturnih uticaja. Važno je da u našem srcu prepoznamo istinu Božiju koja nas vodi ka spasonosnim ubeđenjima. S druge strane, postoje i laži koje nas mogu skrenuti s puta. U tom svetlu, sud Božiji nas poziva da preuzmemo odgovornost za svoja ubeđenja i postupke.
Na moštima Svetog Kalistrata i njegovih ubijenih saboraca podignuta je crkva.
Kada je Sveti Sava Nemanjić došao do kivota da se pokloni moštima onoga ko mu je bio duhovni uzor, igumanski štap Svetog Save Osvećenog je pao. I to se za tri dana desilo tri puta. To monasima nije bilo ništa čudno dok ikona Majke Božije Mlekopitateljice nije sišla sa trona i krenula mu u susret.
Sveta Teofan kaže prva faza greha počinje u obliku zle pomisli koja se javlja kao "seme" u našim mislima. To seme, ako ne bude odbačeno, može se razviti u stvarne postupke. On naglašava važnost prepoznavanja tih pomisli i njihovog trenutnog odbacivanja. Čim ih primetimo, trebamo ih odbaciti s trezvenošću i hrabrošću, jer će u suprotnom postati sve jače i teže će ih biti ignorisati. On upozorava i na uticaj "nečistih sila" koje su svuda oko nas. One pokušavaju da nas navedu na zlo, a mi moramo biti budni i spremni da se odupremo njihovim porivima. Ova unutrašnja borba nije samo pitanje lične odgovornosti, već i duhovnog rasta kroz molitvu i samodisciplinu.
Crkva dva puta u godini proslavlja ovog svetitelja i to 9. oktobra, kad se seća njegovog upokojenja, i 21. maja jer se na taj dan iz njegovog groba širi čudesni i, kako vernici kažu, lekoviti prah, koji su uzimali i time isceljivali svoje muke i razne bolesti.
Sveti Teofan kritikuje one koji smatraju da post nije obavezan ili da im može škoditi. Objašnjava da je ova vrsta opravdanja često samo izgovor za nepošćenje. Post se ne bi trebao shvatiti kao nešto što uništava telo, već kao alat za umrtvljenje telesnih strasti. On ističe da, iako postoje ljudi koji imaju zdravstvene razloge zbog kojih ne mogu postiti, takvi su u manjini. Glavni uzrok odbacivanja posta, prema njemu, leži u nedostatku stvarne želje za duhovnim napretkom.
Markijan je bio čtec, a Martirije ipođakon, dok su obojica obavljala i dužnost notara, odnosno sekretara patrijarha.
Važno je znati da sveštenik ne bi trebalo da uslovljava molitvu određenom sumom novca.
Ja dobro znam da nema boljeg mesta, možda zvuči paradoksalno, od bolnice da bi čovek razumeo koliko smo upućeni jedni na druge, koliko smo potrebni jedni drugima, istakao je patrijarh.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Otkrijte kako se priprema raskošna torta od beze kora, oraha i čokolade koja je obeležila generacije i svečane trenutke u našim domovima.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Vest o njegovom upokojenju objavila je Parohija Svete Trojice u Roterdamu.
Svako žrtvoprinošenje je pagansko i nema uporišta u Svetoj nam Crkvi, istakao je otac Milan.
Odnos prema majci i ocu zauzima posebno mesto u hrišćanskom učenju, a jedna od deset Božjih zapovesti upravo nalaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju".
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
