Svaka žena koja se gologlava moli Bogu sramoti svoju glavu, isto tako i muškarac, ako se pokrivene glave moli Bogu sramoti sebe.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi 14. srede po Pedesetnici ukazuje na to kako su Božji sledbenici, suočeni s "olujom na moru", simbol svakog čoveka u borbi sa životnim izazovima. Iako se Gospod čini nepomičnim i statičnim, jasno stavlja do znanja da je uvek prisutan, prateći sve šta se dešava. On reaguje samo kada su ljudski napori nedovoljni, čime se osigurava da se Njegov plan ostvari.
Prema predanju, ova svetinja nalazila se u Feodorovskom manastiru grada Gorodca u Nižegorodskoj oblasti, kada ga je 1238. godine spalila vojska Batu-kana, a zatim se „javila“ drugi put, ovoga puta stanovnicima Kostrome.
Ova ikona je naručena od strane ruske emigrantkinje Ije Dmitrijevne Šmit u Sjedinjenim Američkim Državama, nakon što je imala san o liku ovog cara.
Na uzvišenju iznad Velikog Rzava pored Arilja, akademski slikar stvorio je zdanje koje zbunjuje posetioce svojim crkvenim izgledom. Ovaj nesvakidašnji dom sa vizantijskom kupolom odiše romantikom i umetničkom strašću svog vlasnika.
Pobožnost u hramu ne počinje ulaskom kroz vrata, već se rađa u svakodnevnom životu. Sveti Teofan Zatvornik nas devetog petka posle Pedesetnice podseća da su naše misli i ponašanje u svetinjama odraz celokupnog života, te nas poziva da se u svakodnevnom životu pripremimo za dostojno prebivanje pred licem Božijim.
U svetu punom izazova, reči blaženopočivšeg poglavara SPC nas podsećaju na značaj porodičnih vrednosti i predstavljaju svetli primer kako da živimo u harmoniji i ljubavi sa svojim najmilijima, čuvajući porodicu kao sveto mesto.
Mnogo je svedočanstva o čudima Svetog Vasilija. Naročito onih koje se odnose na isceljenje od raznih bolesti kojima nema leka. Kad nestane i poslednja nada, odlazi se na Ostrog. Ali, ima i drugih čuda koja vraćaju veru u život. Naročito mladim ljudima koji ne znaju šta je s njima i kako da se spasu.
Prvi uslov za odlazak u Božiju kuću vađži za sve pravoslavce i glasi : Sa svima moraš da se pomiriš
Paroh pri Crkvi Svetog Đorđa u Podgorici i arhijerejski namesnik podgoričko-kolašinski poručuje da može niko da kaže da je zaslužio da se pričesti, nego da se pričešću prilazi sa stavom da smo grešni. Bogu ne treba ništa, ni to što postimo, ni to što se molimo, on je Gospod jednostavno i bez toga. Samo jedan tip ljudi nije zaslužio da bude pričešćen, a to su oni koji misle da su dostojni. Pričešće Bog daje iz svoje ljubavi.
Jovan se zove Krstitelj, jer je, po verskom učenju, krstio Isusa Hrista, a Preteča zato što je najavljivao Hristov dolazak. Slavi se više puta godišnje. U narodu postoji običaj da se ljudi na Jovanjdan bratime i kume, jer se Jovan smatra uzorom karaktera i poštenja. Vernici, bilo pravoslavci ili katolici, vrlo često daju Jovanovo ime svojoj deci. Pravoslavci slave krsnu slavu svetog Jovana, a katolici obično slave imendan.
Pravoslavlje uči da je dete dar Božiji, ali i odgovornost koju roditelji preuzimaju pred Bogom.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Praznik posvećen ovom apostolu nosi snažnu poruku nade — čak i kada sumnjamo, Hristos dolazi da nas dotakne svojom istinom.
Kroz primer cara Davida Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da priznanje greha nije kraj, već početak neprekidnog hoda ka duhovnoj iskrenosti i unutrašnjem miru.
Sveto Pismo nas podseća da istinska milost nije uzajamna – ona se pruža i onima od kojih ništa ne očekujemo, otvarajući srce za Božiju neograničenu blagodat i put ka sinovnosti Božijoj.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Naziv tribine bio je „Јedini bez greha“, a jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je govorio o Svetom Lazaru Četvorodnevnom
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
Ajeti 40:66-68 sure Ghafir naglašavaju neprolazne istine: život, smrt i sudbina deo su višeg reda koji nas poziva na predanost, strpljenje i razumevanje Božije volje.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Sveti Pajsije Svetogorac upozorava da kletve, kada su izgovorene iz bola i nepravde, mogu imati ozbiljne posledice i za onoga ko ih izgovara i za onoga kome su upućene.
