U Starom zavetu, naime, jevrejski narod je imao specifične običaje vezane za izražavanje žalosti. Muškarci su nosili dugu kosu i bradu, ali su ih šišali i brijali kad bi im neko od najbližih srodnika preminuo.
Sveti Teofan Zatvornik ukazuje da, kada bismo uvek imali u sećanju sva dobra koja smo primili od Gospoda, ne bismo bili nezahvalni i ne bismo se odricali Njegove volje.
Kada je mučitelj Platonu spomenuo neznabožačkog filozofa Platona, on je odgovorio “Niti sam ja sličan Platonu, ni Platon meni, osim jedino po imenu. Ja se učim mudrosti, koja je Hristova, a on je učitelj one mudrosti, koja je ludost pred Bogom.”
Sveštenici i monasi Srpske pravoslavne crkve moraju da nose bradu, za razliku od katoličkih sveštenika, i ona predstavlja neodvojivi deo njihovog identiteta.
Sveti Teofan nas poziva na pokajanje i čišćenje savesti. Suze pokajanja su, prema njegovim rečima, lek koji briše tragove naših grehova, uklanjajući ih i omogućavajući nam novi početak. Ako ne činimo pokajanje, na kraju će se naša savest oglasiti na Sudu Božijem, kada će svako od nas biti suočen sa sopstvenom odgovornošću i ispravnošću svojih dela. Sud će biti neopoziv, jer će svako sam sebe osuditi. Poruka je jasna: dokle god imamo vremena, treba da se trudimo da očistimo svoje srce i savest.
Kada je došao za episkopa u Kesariju zatekao je sav grad neznabožački samo sa 17 hrišćana, a kada je odlazio iz ovog života ostavio je sav grad hrišćanski samo sa 17 neznabožaca.
Izraz "Carstvo Božije" pojavljuje se 86 puta u četiri jevanđelja, kao i u Delima apostolskim i Otkrivenju.
Stvarni post privodi čoveka smirenju. A u smirenju čovek stiče saznanje, da za čoveka spasenje leži jedino u Bogu, u njegovoj milosti, govorio je patrijarh Pavle.
Sveti Teofan naglašava da "sabirati sa Gospodom" znači truditi se i raditi sa verom u Njega, po Njegovim zapovestima, uz Njegovu blagodati. To znači živeti u skladu sa duhovnim zakonima, i imati Boga kao vodiča u svakodnevnom životu. "Sabirati sa Gospodom“ podrazumeva da naše delanje bude usmereno ka dobru i istini, koja jedino dolazi od Gospoda. Bez Njegove pomoći, sve naše napore, ma koliko bili vredni, mogu biti uzaludni. U svetu postoje dve oblasti: dobra i zla, istine i laži. Samo dobro i istina, koja su darovi od Gospoda, predstavljaju pravu, trajnu i dragocenu imovinu.
Krstio je ženu i sina kneza te zemlje, zbog čega se knez naljutio i poslao jednu stražu da mu dovede Mateja na sud. Vojnici su otišli i vratili su se knezu govoreći da su čili Matejev glas, ali da nikako nisu uspevali da ga vide.
Sveti Teofan, u misli za 23. četvrtak po Podesetnici, ukazuje na nevidljivi duhovni rat koji se vodi u svakom čoveku, borbu između Gospoda i đavola za dušu. On koristi sliku vojnog okruženja, govoreći da je duša u stanju greha pod vlašću zlog duha, koji je poput silnog neprijatelja koji je preuzeo kontrolu nad njom. Iako zli duh dominira dušom, on to ne pokazuje uvek očigledno, jer se oseća snažnim i ne boji se bilo kakvog otpora. Duša je pod njegovim okovima, nesvesna da je u ropstvu. Međutim, kada duša, kroz veru i pokajanje, pozove Gospoda u svoj život, On dolazi da razori moć zlog duha. Kroz Božiju milost, duša se oslobađa i postaje snažna u Gospodu, nemajući više straha od besa.
Hrišćani su kada su prestali da ih gone, podigli hram u čast tri mučenika, Gurija, Samona i Aviva, gde su položili njihove čudotvorne mošti u jedan kovčeg. Od mnogobrojnih čudesa ovih svetitelja, jedno je naročito znamenito.
Na Badnji dan se ne upotrebljava ni ulje ni vino, već se obavezno posti na vodi.
Devojka, koja je bila izrazito pobožna, požalila se ocu Tadeju da nikako ne može da se uda, uprkos tome što je nekoliko puta bila u ozbiljnim vezama. Svaki put, sve je išlo dobro dok nije trebalo da se desi veridba.Pokušavala je da pronađe razlog, ali ni u čemu ga nije pronalazila.
U velikom strahu ljudi su potrčali da skinu razapete apostole, no uspeše jedino Vartolomeja da skinu živog. Filip, pak, beše izdahnuo.
Sveti Teofan misli za 23. utorak po Pedesetnici ukazuje na duboko značenje molitve u životu hrišćanina i način na koji ona treba da bude iskrena i sa pažnjom upućena Bogu. On ističe da je Gospod podario opštu molitvu, "Oče naš", koja obuhvata sve naše duhovne i telesne potrebe, ali nas podseća da nije moguće jednim obraćanjem obuhvatiti sve što možemo tražiti od Boga. Stoga, postoji mogućnost da se molimo i pojedinačno, izlažući pred Gospoda svoje konkretne želje i potrebe, bilo u crkvi ili kod kuće.
Njegove poslednje reči su bile: "Slava Bogu za sve"!
Kao prvi ugodnik Božji koji je sledio Isusa, nazvan je Prvozvani, a nakon Hristovog vaskrsenja i vaznesenja, primio je Duha Svetoga zajedno sa ostalim apostolima. Od Galilejskog mora do obala Dunava i Kijevskih gora, ostavio je neizbrisiv trag, propovedajući ljubav, veru i snagu krsta, čak i pred licem smrti, a 13. decembar kada ga molitveno proslavljamo, mnoge porodice u srpskim zemljma obeležavaju i kao krsnu slavu.
Sveti Teofan Zatvornik u svojojj misli za 23. ponedeljak po Pedesetnici podseća na važnost vere u Božje otkrivenje i na to da istina o Bogu dolazi isključivo iz Svetog pisma i apostolskih spisa. Prema njegovim rečima, sve što je potrebno da bi se razumela priroda Boga, plan spasenja i način života po Božjim zapovestima već je otkriveno kroz Jevanđelje i dela apostola. On nas poziva da se ne bavimo spekulacijama ili pokušajima da stvorimo vlastite ideje o Bogu, jer je Božanska istina već data.
Deset godina je upravljao crkvom Aleksandrijskom kao istinski pastir, čuvajući je od neznabožaca i jeretika.
gumanija manastira Bogorodice Trojeručice na Avali kaže da je i ona, koja je "kroz bolesti došla do onoga kako sveti oci pišu da bi trebalo držati postove", uvek slušala samo svoj organizam.
Pre nego što je otišao u bitku za Adrovac, koja je navodno bila i kobna po njega, u ovoj svetinji je jeo i pio viino.
Sveti Teofan naglašava da ni Božje otkrivenje, ni vaskrsenje mrtvih neće pomoći onima koji nisu želeli da veruju dok su živeli, jer za istinsko razumevanje i spasenje potrebno je da čovek bude otvoren prema istini dok je još živ. On nas poziva da ne čekamo trenutak kada bude kasno, već da već sada prihvatimo Božje učenje i živimo po Njegovom otkrivenju, jer, kako kaže, "nećemo dopasti na mesto bogataša" ako se trudimo da živimo ispravno. Sveti Teofan nam jasno poručuje da je istina koja nas vodi na put spasenja upravo u Božjem otkrivenju, koje treba ozbiljno shvatiti i ugraditi u naš svakodnevni život, jer nije dovoljno samo da budemo "dobri" prema svojim običnim vrednostima, već moramo težiti životu usklađenom s Božjom voljom.
Kada je oslepljen u hramu na Ovčem polju javio mu se Sveti Nikola, pokazao njegove oči i rekao: "Stefane, ne boj se, evo tvojih očiju na mome dlanu, u svoje vreme ja ću ti ih vratiti”.
Ove godine, kao i kroz vekove svakog 4. decembra, slavimo veličanstveni trenutak kada je trogodišnja Djeva Marija u pratnji svetih roditelja, kročila u Božji hram, obasjana svetlom anđela i pesmama devojačkih horova.
Upotrebom primera kapetana iz Evanđelja, Sveti Teofan ističe kako je vera onih koji su uistinu smireni dublja i snažnija, čak i od onih koji su bili vaspitani u religioznim tradicijama, poput Izraelaca. Kapetan, iako rimski vođa, u svojoj skromnosti i poniznosti pokazuje kako vera nije vezana samo za spoljašnje okolnosti, već se razvija iznutra, kroz smirenje i otvaranje srca prema Božijoj volji. On takođe ističe da je vera skriveni put, koji nije lako objasniti, ali je jasno da je odgovor na nju u sklonosti duše da se pokori Božijem planu, kroz smirenost uma i srca. Oni koji ne veruju, smatra sveti Teofan, nisu bez odgovornosti za svoje neverovanje; njihovo srce nije spremno da primi ovaj dar jer je ispunjeno gordošću i otporom.
Prema hrišćanskom učenju, osim dvanaest velikih apostola, Gospod je izabrao još i sedamdeset drugih, malih apostola, i poslao ih na propoved Jevanđelja.
Sveštenik Predrag Popović je stao pred ikonu Svetog Spiridona i izgovorio molitvu, obraćajući se svetitelju sa potrebom za 30.000 evra kako bi kupio kuću. Smatrao je da bi za taj iznos mogao da obezbedi dom. Tada je taj novac za njega bio ogroman, jer je sa 300 evra, koliko je imao, kuća bila nedostižna.
Mada većina pravoslavnih vernika ne misli ništa loše kada kao sinonim za sveštenika koristi reč pop, trebalo bi naglasiti da, recimo, u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, sveštenika ćete ozbiljno uvrediti ako ga oslovite sa "pope".
Kroz citat iz Evanđelja po Luki (Lk. 10, 11), Sveti Teofan podseća da Gospod svojim učenicima, koji su bili poslati da šire njegovu reč, naređuje da se, u slučaju da ih neko ne prihvati, otresu prašina sa svojih nogu i odu dalje. Poruka je jednostavna: "Mi ne dolazimo da bismo nešto dobili od vas, već da bismo vam doneli božiji mir i poziv na Božje carstvo. Ako to ne želite, nećemo se zadržavati.“ Ovaj postupak simbolizuje slobodu i nezavisnost od ljudi koji odbijaju Božiju poruku, ali istovremeno jasno ukazuje na ozbiljne posledice takvog stava. Sveti Teofan dalje upozorava da oni koji ne veruju ne mogu očekivati Božje snishođenje ni na ovom svetu ni na onom.
Onisifor i Porfirije su odmah po hapšenju priznali da ispovedaju hrišćanstvo, tvrdeći da je Bog samo jedan, posle čega su bili izloženi jezivim mukama.
Kuvana pšenica nije simbol smrti, već života onih koji su živeli i koji sada žive u veri sa Bogom i svojom krsnom slavom. Istina je, takođe, da su svi sveci živi, jer u Bogu niko ne može biti mrtav - Bog je Bog živih, a ne mrtvih.
Monasi manastira Grigorijata sa Svete Gore snažno su se usprotivili predlogu patrijarha Vartolomeja i Carigradske patrijaršije, u godišnjem izdanju publikacije "Orthodoxos Typos", detaljno obrazlažući ključne razlike između pravoslavne i katoličke proslave Vaskrsa, koje čuvaju veru i svetootačko predanje.
Slavska sveća bi trebalo da bude od pravog voska, lepo ukrašena i visine od 50 do 60 cm. Obavezno se pali na dan slave pre nego što se preseče slavski kolač, i to uz molitvu domaćina, koji se prekrsti, pomoli i celiva sveću, izražavajući time ljubav prema svetitelju i činu slave.
Tuga i radost su samo osećanja koja će nas pratiti sve dok ne dostignemo smerenje, tvrdi otac Stefan.
Sveti Teofan naglašava da nije dovoljno samo govoriti o Hristu kao o velikom učitelju ili moralnom vođi. Pravo ispovedanje vere podrazumeva priznanje Hrista kao Božijeg Sina, koji je, po Očevoj volji, došao u svet, uzeo ljudsku prirodu i svojom smrću na krstu pomirio čoveka sa Bogom. Ako neko ne ispoveda Hrista kao Sina Božijeg, on u stvari ne ispoveda ni Boga, jer Otac i Sin nisu razdvojeni, niti je moguće imati istinsku veru u Boga bez priznanja Hrista. Sveti Teofan takođe upozorava da je verovanje u Boga bez ispovedanja Hrista jednako kao i verovanje u lažne bogove.
Jeron je bio vrlo revnosan hrišćanin i sa velikom ljubavlju brinuo je od svojoj slepoj majci Stratoniki.
Posle pisma cara Konstansa i pape Konstanciju, Pavle je bio vraćen na svoj presto, ali kad umre car Konstans, arijevci su ponovo Pavla ponovo proterali, ovog puta u Kukuz u Jermeniji, gde je i ubijen.
Sveti Teofan poziva na čuvanje apostolskog ispovedanja vere: Isus Hristos je jedini, ovaploćeni Sin Božiji, obećani Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog. On nas podseća da, iako je istina o Hristu jasna i prepoznatljiva, svet je sklon zlu i laži, pa nije iznenađujuće što u društvu postoje mnoge zablude i iskrivljena tumačenja. Najjači deo poruke Svetog Teofana leži u njegovom pozivu na molitvu – molitvu za očuvanje svetlosti Hristove u svetu i za odgnanje tame lažnih učenja. On nas podseća da, iako je istina uvek bila i biće prisutna, iskušenja i zablude su tu, i mi se moramo truditi da ostanemo verni istinskoj veri, koja je temeljena na apostolskoj tradiciji i razumevanju.
Sveti Teofan Zatvornik, u svojoj misli za nedelju 21. po Pedesetnici, upućuje nas na ozbiljnu opasnost koja se javlja kada istina Božanske reči bude ugušena – bilo da to čine svakodnevni životni problemi, bogatstvo i užici, bilo pak lažna učenja koja šire pojedinci ili čak naučnici koji su zalutali sa pravog puta. U današnjem vremenu, kako kaže, ne samo da postoje otvoreni napadi na istinu, već i skrivene ideje koje, poput otrovnog ugljenmonoksida, polako, gotovo neprimetno, ulaze u naše misli i ometaju našu sposobnost da jasno sagledamo stvarnost.
Podvizavao se preko 50 godina, i to na raznim mestima.
Ako niste sigurni koju slavu da odaberete, najbolje je da se konsultujete sa sveštenikom, koji vam može pomoći da pronađete svetitelja koji će postati vaš zaštitnik i vodič.
Sveti Teofan, kroz ovaj događaj, ukazuje na to da se vrlo često ono što spolja izgleda kao revnost prema zakonu, u stvari skriva duh osuđivanja i ogovaranja. Takav duh je prisutan u ljudima koji, umesto da traže opravdanje za postupke drugih, uvek nastoje da ih vide u negativnom svetlu. Ovaj duh osuđivanja, kako napominje Sveti Teofan, potiče iz nesavršenosti samog srca, jer ljudi skloni osudi često to čine kako bi opravdali svoje vlastite slabosti i greške. On nas upozorava da smo skloni da prebrzo donosimo zaključke o postupcima drugih, bez da uzmemo u obzir širu sliku ili unutrašnje motive tih postupaka.
Oni koji slave današnji Đurđic, za slavsku ikonu uzimaju onu na kojoj svetac stoji, sa mačem ili kopljem u desnoj ruci.
Ako je duša malo osetljivija, psihički će da padne, objašnjavao je otac Vasilije.
Sveti Teofan nas podseća da je priča o pričešću mnogo dublja od same obredne radnje. Ona je u suštini poziv na najtešnje opštenje sa Gospodom, na zajedništvo sa njim, koje je početak i kraj našeg duhovnog života. Pričešće nas podseća da je sam Gospod izvor života, i da je to zajedništvo sa njim ono što nas istinski ispunjava i vodi ka spasenju. Ovaj proces nije samo istorijski događaj, već traje kroz sve vekove i biće prisutan u večnosti, jer je ta večna hranidba neophodna za duhovni život svih verujućih.
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici na današnji dan proslavljaju veći broj svetitelja.
Suština posta je uzdržavanje, pa ako neko nije u stanju da prevlada svoje strasti, onda se uzalud u njega i upustio.
Ljubopitljivost se, kaže Sveti Teofan, ne zadovoljava samo istinom, već traži nešto više - novu i uzbudljivu ideju, koja često biva samo privid istine. Ove "novine“ postaju zamke koje odvode um od stvarne istine Božije. U današnjem svetu, svetli primer za to može biti opasan trend prekomernog teorijskog preispitivanja u nauci i filozofiji, koji je često udaljen od temeljne i jednostavne istine o postanku sveta, koja je izrečena u Svetom Pismu: "Reče i postade; zapovedi i sazda se.“ On nas poziva da se setimo da je istina Božija prosta i jasna, bez obzira na to koliko sofisticirane i zamršene bile ljudske ideje i teorije.
Molitva upućena ovim ugodnicima Božjim nas poziva da im se obratimo otvorenog srca, sa poverenjem, za pomoć i zaštitu, tražeći Božju milost na putu ka zdravlju i spasenju duše.
Ugodnici Božji, čija su imena među Sedamdesetoricom apostola: Stahije, Amplije, Urvan i drugi s njima, svojom hrabrošću i verom utrli su put hrišćanstva, ostavljajući neizbrisiv trag u istoriji Crkve i vere.
Sveti apostoli Kleopa, Tercije, Marko, Just i Artem, među Sedamdesetoricom izabranih, ostavili su neizbrisiv trag u istoriji hrišćanstva – od susreta sa vaskrslim Hristom na putu za Emaus, preko hrabrog služenja i mučeništva, do večne poruke vere koju su nam u nasleđe ostavili.
Sveti Teofan ukazuje i na to da istinski hrišćanin, koji se drži straha Božijeg, ne nameće svoje stavove drugima, već ih izdvaja kroz smirenost i ljubav prema bližnjem. Takav čovek ne žudi za sukobima, već pažljivo i smireno živi, pokazujući svojim postupcima da nije sudija drugih, već miran vodič u svom ličnom životu i životu porodice. Pokušaj da se postane "samozvani učitelj“ vodi ka suprotnom - do izazivanja nesporazuma i prepoznavanja u tom postupku arogancije, koja ne doprinosi duhovnom napretku. Prava hrišćanska revnost, bez obzira na okolnosti, mora biti utemeljena u smirenju i blagorazumnosti.
Osuda se u hrišćanstvu tretira kao greh.
Slavsko žito se kuva u loncu, a to nije slučajno.
Sveti Teofan nas upozorava na duboku unutrašnju dilemu: pokajanje nije samo izgovaranje reči, već istinska promena srca i života. Grešnik ne treba da se zadovolji samo spoljašnjim postupcima i obredima, već mora u svom srcu nositi osećanje grešnosti. Iako se trudimo da živimo pravedno, i dok činimo dobra dela, uvek treba da budemo svesni svojih slabosti i nesavršenosti. Ovo osećanje grešnosti nije samo intelektualna spoznaja, već duboko duhovno iskustvo koje nas vodi ka istinskoj pokori.
Kada bi ponestalo dobrovoljaca za borbe, Liju su u arenu izvodili hrišćane, koje je ubijao sa sadističkim zadovoljstvom. Mladi hrišćanin Nestor više to nije mogao da trpi i odlučio je da Liju izađe na megdan.
Na sahranu se nosi samo sveća, a venci, koji su postali neizostavni "dekor" svakog ispraćaja pokojnika, nikako nisu u duhu pravoslavlja.
Sveti Teofan upućuje na protivrečnosti u ljudskom ponašanju, koje se ogledaju u tome da ljudi, iako svesni postojanja zla i greha, odbacuju istinu i biraju put samouništenja. Zanimljivo je i to što ljudi koji ne veruju, kao i oni koji su "strastoljupci", često odbacuju postojanje Satane i nečistih duhova, što je samo još jedno iskušenje koje dolazi od tame – to su, kako Sveti Teofan kaže, "nečisti duhovi“ koji obmanjuju ljude i šire mračnu, zabludnu filozofiju o svetu. Sveti Teofan tako upozorava na opasnost odbacivanja vere i duhovnih istina, naglašavajući da, iako ljudski um može biti obmanut, istina je uvek prisutna.
Kada je car Justinijan hteo da prenese mošti Svetog Dimitrija iz Soluna u Carigrad, iskočile su plamene iskre od groba i čuo se glas: "Stanite, i ne dirajte!" I tako su mošti Svetog Dimitrija ostale zauvek u Solunu.
Markijan je bio čtec, a Martirije ipođakon, dok su obojica obavljala i dužnost notara, odnosno sekretara patrijarha.
Važno je znati da sveštenik ne bi trebalo da uslovljava molitvu određenom sumom novca.
Ja dobro znam da nema boljeg mesta, možda zvuči paradoksalno, od bolnice da bi čovek razumeo koliko smo upućeni jedni na druge, koliko smo potrebni jedni drugima, istakao je patrijarh.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Otkrijte kako se priprema raskošna torta od beze kora, oraha i čokolade koja je obeležila generacije i svečane trenutke u našim domovima.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Vest o njegovom upokojenju objavila je Parohija Svete Trojice u Roterdamu.
Svako žrtvoprinošenje je pagansko i nema uporišta u Svetoj nam Crkvi, istakao je otac Milan.
Odnos prema majci i ocu zauzima posebno mesto u hrišćanskom učenju, a jedna od deset Božjih zapovesti upravo nalaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju".
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
