Kada je knez uhvatio 370 hrišćana i poveo ih da poklone Posejdonu, jedan hrabar mladić to nije mogao mirno da gleda.
Za veliki greh, treba i veliko kajanje. I da se zna da ovaj ne može biti oprošten samo ispovešću, kaže otac Jovan.
Sv.eti Teofan ističe da je uzrok ovog razdora u tome što ljudi koji prihvataju Hristovo učenje ne mogu da se slože sa onima koji su još uvek zaokupljeni ovozemaljskim interesima. Ovaj razdor, kako objašnjava, nastaje zato što verovanje u Hrista pokreće u ljudima nove vrednosti, stremljenja i želje, koje nisu shvatljive onima koji se drže materijalističkog načina života. To izaziva neprihvatanje i mržnju, te često dovodi do progona i ugnjetavanja onih koji žive po Hristovim učenjima.
U 16. godini on je primio inočki čin na gori Aksentijevoj prema Carigradu od starca Jovana i počeo da živi monaškim životom strogo posteći i pazeći da život provede očišćen od greha.
Sveti Teofan ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno. Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno.
Njemu se sekli deo po deo tela i tako je izdahnuo.
U savremenom društvu postoji pogrešna interpretacija uloga u braku, naročito kod muškaraca koji tek ulaze u veru
Iako mnogi ljudi čin celivanja ruke svešteniku doživljavaju samo kao delo ljubaznosti i izražavanje svoje vere u Isusa Hrista, ovaj gest ima mnogo dublje značenje i simboliku.
Iako život u ovom svetu nosi sa sobom obaveze - brak, roditeljstvo, građanske dužnosti - Sveti Teofan nas uči da te obaveze treba da budu podvrgnute duhovnoj stvarnosti. Kroz usmeravanje srce na Boga, postajemo sposobni da živimo u svetu, ali da budemo slobodni od njegovih zemaljskih privlačnosti. To je prava mudrost, koja nije u izbegavanju sveta, već u pravilnom balansiranju duhovnog i spoljnog života, gde sve spoljašnje stvari postaju sredstva za postizanje duhovnog cilja.
Premda je bio veoma voljen u narodu, bio je željan usamljeničkog života, molitve i bogomislija. Zbog toga je za svoj dom odabrao groblje, od koga su svi bežali.
Otac Tadej često je isticao da je Bog prisutan svuda i da pomaže svima, bez obzira na njihove slabosti ili snagu.
Proveo je dvadeset osam godina na mukama i po tamnicama i jedanaest raznih mučitelja se tokom tog vremena iživljavalo na njemu.
Molitveno se sećamo Prepodobnog Avramija i sinovice mu Marije, svetitelja koji svedoči da se ljubav prema Bogu ne meri rečima, već delima i trpljenjem.
Olujni vetar u severnom Egeju zaustavio sve hidroglisere i poremetio planove vernika iz Grčke, Kipra, Rumunije i Srbije koji su želeli da se poklone svetinjama Atosa.
Jeroshimonah Mihailo Pitkevič upozorava da previše poznanstava iscrpljuje dušu i objašnjava zašto pažljivo biranje s kim delimo srce može biti ključ istinske ravnoteže i duhovnog zdravlja.
Ime, ističe Crkva, nije samo oznaka ili izraz ličnog ukusa roditelja, već nosi duhovni smisao i vezu sa tradicijom i verom naroda.
Miris pečenih oraha, šum varjače i toplina doma — sve to staje u ovaj jednostavan, ali neponovljiv recept koji su naše bake čuvale s posebnom pažnjom.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Tumačeći priču o bogatašu i Lazaru, poglavar Srpske pravoslavne crkve istakao da Gospod nije socijalni reformator, već Bog ljubavi koji svakom daje ono što mu je potrebno za spasenje.
U besedi za 23. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o tome koliko je lako izgubiti duhovnu budnost – i koliko je spasonosno u trenutku zamoliti Boga: “Spasi me od prašine.“
Ajeti 46:13-16 pokazuju kako vera, zahvalnost i poštovanje roditelja ne samo da otvaraju vrata Božije milosti, već mogu potpuno promeniti vašu svakodnevicu.
