Proslavljajući ovog sveca, vernici se podsećaju na vrednosti koje su temelj njihove vere - ljubav, milosrđe i neustrašiva vera u Boga.
Današnji praznik podseća nas na nesalomivu veru i ljubav majke i njenog deteta koji su se suočili s mučeništvom radi Hrista. I posle upokojenja, njihove čudotvorne mošti vekovima nastavljaju da pružaju utehu vernicima širom sveta.
Verni pravoslavni narod okuplja se u hramovima slaveći ovog svedoka vremena kada je Hrist hodao Zemljom. On nas podseća na moć molitve i Božju zaštitu u situacijama koje deluju beznadežno, dok njegova dela ostaju večni svetionik u tami sveta.
Ovaj svetac bio je dvorjanin paganskog cara Trajana, pa je hrišćanstvo ispovedao tajno. Kada je bio razotkriven i primoran da prinese žrtvu rimskim bogovima, s gnušanjem je odbio i žrtvovao svoj život za Isusa Hrista.
Danas SPC i njeni vernici s radošću obeležavaju praznik posvećen ovoj dvojici prvoapostola, čiji životi su ispunjeni preumljenjem, verom i požrtvovanjem, dok je nekima ovaj dan i krsna slava.
Na današnji dan, pravoslavni vernici okupljaju se u crkvama, pale sveće i mole se pred ikonama ovih svetitelja, sećajući se njihovih brojnih isceljenja, verujući u njihovu moćnu zaštitu i zagovorništvo pred Gospodom.
Dok je besplatno delio lekove i savete, ovaj svetac uvek je naglašavao važnost hrišćanske vere, a i nakon što se upokojio, javljao se onima koji su ga u molitvama prizivali za pomoć.
Priča o ovoj svetici iz 3. veka nije samo sećanje na prošlost, već živi primer kako vera, hrabrost i predanost mogu osvetliti i najmračnije trenutke naših života.
Skinuo je svešteničku odoru, da bi maskiran u vojnika obilazio gonjene crkve u ranom hrišćanstvu, postavljajući sveštenike i episkope, osnažujući pravoslavlje i boreći se protiv arijanske jeresi.
Vojvoda rimske vojske Leontije u prvom veku postao je simbol postojane vere u Hrista, a njegovo mučeništvo, čuda i neprestana molitva zajedno sa obraćenim vojnicima Ipatijem i Teodulom, predstavlja nadahnuće kroz vekove.
U srednjem veku, Srbi su visoko poštovali ovog svetitelja, o čemu svedoči njegovo pominjanje u Miroslavljevom jevanđelju. Međutim, početkom 15. veka, njegov kult počinje da slabi, jer se u srpskim tipicima tada pojavljuje spomen na pogibiju Svetog kneza Lazara u Kosovskom boju.
Na svom putu od rimskog vojvode do hrišćanskog mučenika, ovaj svetitelj ostavio je neizbrisiv trag svojom nepokolebljivom verom i nesebičnim delima, a SPC ga slavi dva puta godišnje: 21. februara i 21. juna.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
U srpskoj duhovnoj tradiciji, osmi dan po Vaskrsu, zauzima posebno mesto.
Kada vernici po crkvenoj tradiciji obilaze grobove i pale sveće, u srpskoj prestonici će biti na snazi posebna saobraćajna i organizaciona pravila na gradskim grobljima.
Kurdkinja iz Danilovgrada primila pravoslavlje u manastiru Ždrebaoniku, u blizini Danilovgrada.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Spora priprema u zemljanoj posudi donosi bogat ukus mesa i povrća, decenijama prisutan na ramazanskim soframa i porodičnim okupljanjima širom Bosne i regiona.
Od sumnje do ispovesti „Gospod moj i Bog moj“ - šta zapravo znači Antipasha, zašto je ovaj dan poseban u crkvenom kalendaru i kako su ga pratili stari narodni običaji.
Ovaj dan predstavlja nastavak vaskršnje radosti.
