Reči pustinjaka iz 6. veka nude jednostavan odgovor na pitanje zašto nemir opstaje i kako se prekida bez borbe sa samim sobom.
Pravoslavlje uči da čovek nikada nije sam, čak i onda kada mu se čini da je ostavljen od ljudi.
Sve što stvara anksioznost nikada ne može biti od Boga, zaključuje mitropolit.
Sveti Sava nije bio samo crkveni poglavar i diplomata, već i učitelj koji je kroz pouke, zapise i besede nastojao da oblikuje čoveka iznutra.
Krst nije samo simbol stradanja, već pre svega znak vaskrsenja i nade, pečat Hristove ljubavi prema rodu ljudskom i svedočanstvo njegove žrtve kojom je smrt pobeđena.
Pravoslavno predanje uči da je nemir jedno od glavnih sredstava kojim se čovek slabi iznutra.
Pravoslavna Crkva na zle pomisli gleda kao na demonske napade i deo neprekidne duhovne borbe koju čovek vodi tokom čitavog života.
O paklu se govori i u šali i u gnevu, ali retko sa stvarnim razumevanjem - protojerej Dimitrije Garčuk otkriva zašto to nije samo priča o mestu posle smrti, već i o stanju u kome čovek može da živi već sada.
Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
Crkva pijanstvo nedvosmisleno osuđuje, svrstavajući ga među grehe koji pomračuju um i udaljavaju čoveka od Boga.
Pouka svetitelja pokazuje kako iskušenja i unutrašnji nemir mogu postati put ka miru i duhovnom sazrevanju.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.
U besedi za utorak pete sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički, vladika Nikolaj, opisuje trenutak kada izgovor prestaje da pripada govorniku i počinje da se vraća kao posledica.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenike Manuila, Savela i Ismaila po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sabor Svetih dvanaest apostola (Pavlovdan). Katolička crkva obeležava spomendan Rimskih prvomučenika, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedna neobična pouka o kanti punoj vode otkriva zašto veliki broj ljudi dolazi pred Boga sa molbama, ali malo njih sa iskrenim pokajanjem.
Sveti Manuil, Savel i Ismail bili su Persijanci, sinovi oca neznabošca i majke hrišćanke, koja ih je odmalena vaspitala u duhu Jevanđelja i privela svetom krštenju.
Posle velike porodične tragedije, zajednica pokazala brigu za decu sveštenika i popadije, obezbedivši im krov nad glavom kao trajnu podršku.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Recept monahinje Atanasije Rašić iz knjige "Ko posti, dušu gosti" spaja krompir, šargarepu, celer i karfiol sa mirisnim sosom od paradajza i belog luka u jednostavno, zasitno jelo koje se lako priprema i dugo pamti.
Godine same po sebi ne donose unutrašnju promenu, niti garantuju duhovnu zrelost.
Crkveno predanje razlikuje ličnu molitvu za takve osobe od liturgijskog pominjanja, a ljubav prema njima ostaje poziv da se za njihovo dobro i spasenje ne prestaje moliti.
