Reči jednog od najvećih duhovnika 20. veka podsećaju da nijedan greh nije jači od Božijeg milosrđa i da svaki čovek može pronaći put ka pokajanju i svetosti.
Pravoslavna vera uči da nijedna muka nije besmislena i da nijedno stradanje nije bez smisla ako se nosi sa poverenjem u Božiju volju.
Gordost briše svest o daru i rađa uverenje da je čovek sam sebi izvor, mera i cilj.
PODNASLOV: U besedi za četvrtak mesopusne sedmice Sveti Nikolaj Ohridski i Žički postavlja neugodno pitanje: da li nas iskustvo i samouverenost vode napred - ili nam, lišenim nezlobivosti, polako zatvaraju pred Carstvom nebeskim?
Jedna jednostavna, a snažna pouka sa Svete gore pokazuje da i najmanji napor u molitvi i učenju može promeniti život i vratiti unutrašnji mir.
Iako Crkva uči da smrt nije konačni kraj čovekovog postojanja, već prelazak iz prolaznog života u večnost, ljudi se lako ne mire sa gubitkom voljenih.
Pravoslavno učenje upozorava da tamo gde nestaju smirenje i ljubav tamo se otvara prostor za demonsko delovanje.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
Sveti oci su opominjali da je uzaludno vapiti Bogu ako ne postoji trud da se sopstveni život uskladi sa zapovestima.
Ne treba od groblja praviti gozbu, jer grob nije trpeza za telo, već mesto molitve za duše, istakao je otac Dejan.
U besedi za 13. februar Sveti Nikolaj Ohridski i Žički upozorava da formalno držanje zakona bez milosti prazni dušu, dok istinska pravda i čovekoljublje zahtevaju puninu - izvršavanje svega što Bog zapoveda.
Iako sveštenička služba pripada muškarcima, žene u praksi nose veliki deo života parohije – od pojanja i čitanja bogoslužbenih tekstova do brige o bogosluženju i rada sa vernicima.
Od Marije Magdalene do gotovo zaboravljenih imena – otkrivamo ko su bile žene koje su ponele miro, šta su zatekle na mestu Hristovog pogrebenja i zbog čega se njihova uloga i danas tumači na različite načine.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za Nedelju 2. sedmice po Vaskrsu vodi kroz susrete koji ne ostavljaju prostor za ravnodušnost, već rađaju reč koja ostaje zauvek ista.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Artemona po starom i Svetog mučenika Vasilija Amasijskog po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Nedelju Dobrog pastira, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Poglavar Katoličke crkve ponovio stav o blagoslovima istopolnih parova, osvrnuo se na nemačke inicijative i upozorio da bi dalje zaoštravanje rasprave moglo produbiti podele unutar Crkve.
Muškarac iz Londona izgubio život tokom verskog obreda u Birmingemu, dok se pastorka suočava sa optužbom i otvaraju pitanja o bezbednosti i odgovornosti.
Od krika na krstu do reči koje podižu iz beznađa: zašto su rani hrišćani sačuvali baš ove trenutke u izvornom obliku.
