Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za poslednji mesec 2024. godine, sa detaljima o postovima, slavama i danima posvećenim svetiteljima
Tuga i radost su samo osećanja koja će nas pratiti sve dok ne dostignemo smerenje, tvrdi otac Stefan.
Sveti Teofan naglašava da nije dovoljno samo govoriti o Hristu kao o velikom učitelju ili moralnom vođi. Pravo ispovedanje vere podrazumeva priznanje Hrista kao Božijeg Sina, koji je, po Očevoj volji, došao u svet, uzeo ljudsku prirodu i svojom smrću na krstu pomirio čoveka sa Bogom. Ako neko ne ispoveda Hrista kao Sina Božijeg, on u stvari ne ispoveda ni Boga, jer Otac i Sin nisu razdvojeni, niti je moguće imati istinsku veru u Boga bez priznanja Hrista. Sveti Teofan takođe upozorava da je verovanje u Boga bez ispovedanja Hrista jednako kao i verovanje u lažne bogove.
Jeron je bio vrlo revnosan hrišćanin i sa velikom ljubavlju brinuo je od svojoj slepoj majci Stratoniki.
Versko dobrotvorno starateljstvo Srpske pravoslavne crkve pruža podršku najugroženijima, a svi građani mogu učestvovati u njihovoj misiji kroz jednostavan gest dobrote.
Pod oskudicom materijala i senkom osmanskog jarma, samouki monah Teodosije je improvizovanom tehnikom štampe izrezbario 250 drvenih ploča i načinio prvu štampanu knjigu na ovim prostorima — remek-delo koje danas čuva uspomenu na vekovnu borbu za očuvanje vere i pisane reči.
Sveti Teofan nas poziva da ne dozvolimo da hladnoća i indiferentnost prema veri prevladaju, naglašavajući da je "srce rado naklonjeno rečima o onome što voli. "Ako je društvo izgubilo ljubav prema Gospodu, to se ogleda u tome što se danas izbegava govoriti o Hristu i spasenju. Mnogi, kaže on, ne poznaju Hrista, dok su drugi prema Njemu hladni, i čak i oni koji imaju toplinu prema njemu često prećutkuju svoja osećanja. Još alarmantniji je njegov poziv upućen sveštenstvu, koje je, prema njegovom mišljenju, postalo previše tiho u pogledu propovedanja vere i podsećanja na važnost spasenja. Tema o Hristu i spasenju više nije uvrštena među prihvaćene teme u društvenim razgovorima.
Posle pisma cara Konstansa i pape Konstanciju, Pavle je bio vraćen na svoj presto, ali kad umre car Konstans, arijevci su ponovo Pavla ponovo proterali, ovog puta u Kukuz u Jermeniji, gde je i ubijen.
Manastir Rukumija je prema legendi podignut na mestu gde su nesrećnu devojku Jelicu pogubila braća. Tu se danas dešavaju čuda, kojima svedoče brojni vernici.
U hramu Svetog Georgija u Užicu, gde je vera stub zajedništva, uz arhijerejsku liturgiju, svečano rukopoloženje i praznični ručak, sabrano je preko hiljadu vernika u duhu ljubavi i zahvalnosti prema precima.
Panaija se može spremati u kući pokojnika i može je spremiti bilo ko, važno je da se napravi i da se pokojnik sahrani onako kako Bog nalaže, kaže sveštenik.
Sveti Teofan poziva na čuvanje apostolskog ispovedanja vere: Isus Hristos je jedini, ovaploćeni Sin Božiji, obećani Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog. On nas podseća da, iako je istina o Hristu jasna i prepoznatljiva, svet je sklon zlu i laži, pa nije iznenađujuće što u društvu postoje mnoge zablude i iskrivljena tumačenja. Najjači deo poruke Svetog Teofana leži u njegovom pozivu na molitvu – molitvu za očuvanje svetlosti Hristove u svetu i za odgnanje tame lažnih učenja. On nas podseća da, iako je istina uvek bila i biće prisutna, iskušenja i zablude su tu, i mi se moramo truditi da ostanemo verni istinskoj veri, koja je temeljena na apostolskoj tradiciji i razumevanju.
Od učenika do igumana, od progona do mirnog kraja, njegov put otkriva kako je mala monaška zajednica u Carigradu postala poslednja linija odbrane svetih ikona.
U crkvi Pokrova Presvete Bogorodice služena zaupokojena liturgija, a poruka njegovog sina Nemanje Krivokapića podsetila okupljene da zajedništvo u veri nadilazi granice života i smrti.
Bez struje i ikakvih oznaka, crkva-brvnara kod Duba vekovima krije ruske ikone, ratne tajne i neobično predanje o sili koja ju je sklonila od očiju ljudi, a do nje se ne dolazi slučajno.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Simeona Persijskog po starom i Svetog prepodobnog Jakova Ispovednika po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Pija V, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
