Deset godina je upravljao crkvom Aleksandrijskom kao istinski pastir, čuvajući je od neznabožaca i jeretika.
Patrijarh Porfirije služio je liturgiju u Sabornoj crkvi Svetog Save u Londonu, a tokom ovog bogosluženja u tron episkopa londonskih i britansko-irskih uveo je vladiku Nektarija.
gumanija manastira Bogorodice Trojeručice na Avali kaže da je i ona, koja je "kroz bolesti došla do onoga kako sveti oci pišu da bi trebalo držati postove", uvek slušala samo svoj organizam.
Pre nego što je otišao u bitku za Adrovac, koja je navodno bila i kobna po njega, u ovoj svetinji je jeo i pio viino.
Sveti Teofan naglašava da ni Božje otkrivenje, ni vaskrsenje mrtvih neće pomoći onima koji nisu želeli da veruju dok su živeli, jer za istinsko razumevanje i spasenje potrebno je da čovek bude otvoren prema istini dok je još živ. On nas poziva da ne čekamo trenutak kada bude kasno, već da već sada prihvatimo Božje učenje i živimo po Njegovom otkrivenju, jer, kako kaže, "nećemo dopasti na mesto bogataša" ako se trudimo da živimo ispravno. Sveti Teofan nam jasno poručuje da je istina koja nas vodi na put spasenja upravo u Božjem otkrivenju, koje treba ozbiljno shvatiti i ugraditi u naš svakodnevni život, jer nije dovoljno samo da budemo "dobri" prema svojim običnim vrednostima, već moramo težiti životu usklađenom s Božjom voljom.
Kada je oslepljen u hramu na Ovčem polju javio mu se Sveti Nikola, pokazao njegove oči i rekao: "Stefane, ne boj se, evo tvojih očiju na mome dlanu, u svoje vreme ja ću ti ih vratiti”.
Uoči ustoličenja episkopa Nektarija u Londonu, srpski patrijarh Porfirije posetio je kapelu Svetog Georgija u Vindzoru, gde je razmenjen gest poštovanja i bratske ljubavi sa starešinom kapele, episkopom Kristoferom Koksuortom, koji je preneo pozdrav britanskog monarha.
Ovaj pozdrav označava pobedu života nad smrti, podseća nas na radosnu vest da Isusova smrt nije bila uzaludna, da je umro za nas grešnike, a porodici upokojenog se šalje poruka da smrt nije kraj, već početak novog života u Hristu.
Iznad freske stoji i natpis “Da nas Bogorodica svojim krilima čuva i štiti od svih napada zloga koji pokušava da nas pokoleba u našoj veri”.
Upotrebom primera kapetana iz Evanđelja, Sveti Teofan ističe kako je vera onih koji su uistinu smireni dublja i snažnija, čak i od onih koji su bili vaspitani u religioznim tradicijama, poput Izraelaca. Kapetan, iako rimski vođa, u svojoj skromnosti i poniznosti pokazuje kako vera nije vezana samo za spoljašnje okolnosti, već se razvija iznutra, kroz smirenje i otvaranje srca prema Božijoj volji. On takođe ističe da je vera skriveni put, koji nije lako objasniti, ali je jasno da je odgovor na nju u sklonosti duše da se pokori Božijem planu, kroz smirenost uma i srca. Oni koji ne veruju, smatra sveti Teofan, nisu bez odgovornosti za svoje neverovanje; njihovo srce nije spremno da primi ovaj dar jer je ispunjeno gordošću i otporom.
Prema hrišćanskom učenju, osim dvanaest velikih apostola, Gospod je izabrao još i sedamdeset drugih, malih apostola, i poslao ih na propoved Jevanđelja.
U srcu prestonog grada, praznik Sabor Svetog arhangela Mihaila i ostalih nebeskih sila bestelesnih obeležen je uz veličanstveno bogosluženje i inspirativne reči vladike Ilariona o važnosti jedinstva, radosti i prenošenja dobra vesti.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Francuska časna sestra povređena na Brdu Sion, reagovale vlasti i međunarodne institucije; upozorenja na rastuću netrpeljivost i nove tenzije u Jerusalimu dodatno pojačavaju zabrinutost javnosti.
Od učenika do igumana, od progona do mirnog kraja, njegov put otkriva kako je mala monaška zajednica u Carigradu postala poslednja linija odbrane svetih ikona.
U crkvi Pokrova Presvete Bogorodice služena zaupokojena liturgija, a poruka njegovog sina Nemanje Krivokapića podsetila okupljene da zajedništvo u veri nadilazi granice života i smrti.
Bez struje i ikakvih oznaka, crkva-brvnara kod Duba vekovima krije ruske ikone, ratne tajne i neobično predanje o sili koja ju je sklonila od očiju ljudi, a do nje se ne dolazi slučajno.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
