Hrišćansko učenje jasno naglašava da je osuda greh, jer jedini pravi sudija svih ljudskih dela je Bog.
Sveti Teofan savetuje ljude da se čvrsto drže Crkve i njenih običaja jer oni pomažu u razvijanju blagodati u nama. Međutim, važno je imati na umu da su ti običaji samo sredstva za postizanje duhovnog rasta, a ne krajnji cilj. Cilj je da se, uz Božiju pomoć, postane sposoban za dobra dela.
Kao mladić posetio je Simeona Stolpnika, koji ga blagoslovio, i prorekao mu veliku duhovnu slavu.
Ovo postriženje naziva se „drugim krštenjem“, postrizavani se očišćuje od svih grehova i postaje "sin svetlosti“.
Mnogi se plaše da nose stvari pokojnika, verujući da one nose lošu energiju. Sveštenik Andrej Efanov razjašnjava ovu dilemu i otkriva šta Crkva zaista kaže o tome.
Sveti Teofan nam u ovoj misli poručuje da u svetu u kojem su prisutni brojni uticaji i različita učenja, važno je da se ne zanosimo prolaznim i promenljivim stavovima. Iako danas, kao i u vreme Hrista, postoji mnoštvo teorija, istinska mudrost i spasenje dolaze kroz veru u Boga i življenje u skladu sa Njegovim zapovestima. On upozorava da ljudska mudrost, ma koliko bila "moderna", ne može zameniti večnu istinu Božje reči.
Život je posvetio zaštiti pravde i nevinih, kao i utemeljivanju pravoslavlja u hrišćanstvu.
U srdačnom susretu u Prijepolju, mitropolit mileševski pohvalio rad Kluba i značaj časopisa Savindan koji čuva svetosavske vrednosti za nove generacije.
Odrasla je, kaže, u pravoslavnoj porodici, bila je krštena, svi praznici su obeležavani, ali naglašava da ih nikad nije osećala.
Veoma brzo je postalo jasno da je nešto krenulo po zlu, kada je njen muž u panici uskočio u vodu.
Svetac takođe upućuje na ozbiljan problem – postojanje prvorodnog greha. Iako detinjstvo u svom početku može delovati kao čist period života, sveti Teofan nas podseća da greh, iako skriven u početku, postepeno izlazi na površinu i menja našu prirodu. Ovaj proces nije pitanje slučajnosti, već, kako svetac objašnjava, deo naše slobode i odgovornosti. Greh nije nešto što nas neizbežno mora odvesti u propast, već nešto sa čim se moramo boriti.
Kada je Polievkt saznao zašto mu prijatelj tuguje, obećao je da će preći u hrišćanstvo.
Zašto Spasovdan i Trojice svake godine „šetaju“ kroz kalendar, dok su Božić i Bogojavljenje zauvek vezani za isti datum? Odgovor leži u pravilima Crkve i računanju datuma Vaskrsa.
Car Dioklecijan se tokom jednog putovanja baš zaustavio u Tarsu i tokom te posete njegov sin se smrtno zaljubio u Pelagiju i hteo je da je ženi.
Ovo jelo od jagnjetine, pasulja i suve slanine kuvalo se polako i po tačno utvrđenom običaju - recept sačuvan kroz generacije i danas budi sećanja na pravu domaću kuhinju.
Porodica se ne čuva velikim rečima, već svakodnevnom brigom, ljubavlju i spremnošću da čovek najpre menja sebe, a ne druge.
Dete koje ne nauči šta su čast, zahvalnost, trpljenje i dobrota, teško će pronaći mir čak i ako poseduje sve ovozemaljsko.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim "prizivom Duha Svetog" u kripti Hrama Svetog Save.
Ova svetinja postala je novo veliko hodočasničko središte Hercegovine, gde se prepliću istorija, vera i narodna predanja o pronalasku moštiju majke Ostroškog Čudotvorca.
Kod Trebinja se nalazi Tvrdoš, jedna od najstarijih pravoslavnih svetinja na Balkanu, mesto koje su obnavljali mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije, vraćajući mu nekadašnji značaj.
U Crkvi Svetog Đorđa pod Goricom služeno je opelo monahinji Hristini (Rabrenović), koju su vernici pamtili po požrtvovanosti, molitvi i decenijama služenja bez želje za priznanjima.
U besedi za subotu 5. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o ljudima koji veruju samo sili, razumu i materiji, ali se u času najveće nevolje vraćaju pred lice Boga od koga su se udaljili.
Svetogorski starac objašnjava zašto i molitva izgovorena bez pune sabranosti nije prazna, već deluje kao duhovni udar koji zaustavlja haos misli i odvraća ono što čoveka udaljava od mira.
