Hijerarhija, koja po svojoj prirodi može imati zaštitnu i organizacionu ulogu, u savremenim okolnostima prerasta u mehanizam kontrole i ućutkivanja.
U savremenom društvu, sve češće se nameće ideja da je bespogovorna poslušnost nadređenima ne samo poželjna, već i nužna.
Bilo da je reč o radnom mestu, školskom sistemu, pa čak i unutar porodica, poslušnost se uzdiže kao vrhovna vrednost, dok se svaka sumnja, kritičko mišljenje ili pokušaj dijaloga često tumače kao neposlušnost, drskost ili buntovništvo.
Na poslu, zaposleni koji se usude da iznesu drugačije mišljenje, ukažu na nepravilnosti ili čak ponude konstruktivan savet, neretko se suočavaju sa posledicama – od pretnji otkazom do stvarnog gubitka radnog mesta. U školama, đaci koji pokušaju da postave pitanje koje izlazi izvan očekivanog obrasca ili izraze lično neslaganje, mogu biti kažnjeni nižim ocenama ili disciplinskim merama.
Čak i u porodicama, gde bi poverenje i ljubav trebalo da budu temelj odnosa, roditelji ponekad sankcionišu svoju decu čim se usude da iskažu drugačije mišljenje ili stav – bez pokušaja da razumeju šta im deca zapravo žele reći.
U atmosferi u kojoj se poslušnost doživljava kao vrlina po sebi, gubi se prostor za istinu, savest i slobodu ličnog rasuđivanja. Hijerarhija, koja po svojoj prirodi može imati zaštitnu i organizacionu ulogu, u takvim okolnostima prerasta u mehanizam kontrole i ućutkivanja.
Pravoslavna vera, međutim, pruža drugačiji pogled na pitanje poslušnosti. U njenom učenju, poslušnost nije cilj, već sredstvo – i to sredstvo koje ima smisla samo ako vodi ka dobru, istini i Bogu. Poslušnost koja se suprotstavlja savesti i istini nije vrlina, već izopačenje odnosa u zajednici, pa i vere same.
Jasan stav o tome dao je arhiepiskop Averkije (Taušev), koji je rekao:
"Iz Pisma znamo da najniži u hijerarhiji, arhanđel Mihailo, nije se potčinio najvišem u hijerahiji, Luciferu, prepoznajući suprotstavljanje Bogu, odnosno istini. A oni koji su poslušali, od anđela su postali demoni. Dakle, poslušnost hijerarhiji nije istina samo po sebi, već poslušnost po volji Božjoj u duhu istine."
Pravoslavna crkva s velikom ozbiljnošću gleda na motive ulaska u brak.
Hijerarhija, koja po svojoj prirodi može imati zaštitnu i organizacionu ulogu, u savremenim okolnostima prerasta u mehanizam kontrole i ućutkivanja.
Volonteri Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke doneli su pomoć i nadu, a jedno krštenje pretvorilo zatvor u hram i simbol novog početka.
Lagano, mirisno i neodoljivo hrskavo — ovo jelo od prokelja u testu donosi toplinu porodične trpeze i savršeno se uklapa u dane posta.
Osim Miholjskih, tokom godine se obeležavaju još i zimske, letnje i Mitrovske zadušnice.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Otkrijte kako pivo pretvara ovo jednostavno jelo u ukusnu salatu sa istorijom dugom vekovima, zapisanu još 1855. u "Srbskom kuvaru" jeromonaha Jerotija iz Krušedola.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
U praksi, poslušnost pomaže čoveku da se oslobodi egoizma i samovolje. Kroz nju se uči smirenje, vera i poverenje.
Pravoslavna crkva s velikom ozbiljnošću gleda na motive ulaska u brak.
U besedi za 18. petak po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako Božja milost spaja verne kroz ljubav, krotost i požrtvovanje, vodeći ka savršenstvu Oca nebeskog bez izjednačavanja sa Njim.
Prava radost, kako ističe starac Emilijan, postaje duhovna snaga koja pročišćava dušu i pretvara molitve, podvige i suze u put ka sjedinjenju sa Bogom. U nastavku pročitajte Jevanđelje za 18. petak po duhovima.
Sukobi dvojice samozvanih mitropolita, uz optužbe za lažne hirotonije i sumnjive veze pojedinih episkopa, dodatno produbljuju razdor u CPC.
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Nedavni primer iz Amerike pokreće pitanje koje mnogi vernici smatraju nemogućim: kako ostati veran Hristovom učenju i Svetim kanonima u vremenu duhovne dekadencije i relativizacije vere?
Dokumentarac otkriva neprolazni kosovski zavet, borbu naroda i svetinja, i višegodišnji rad humanitarne organizacije "Svi za Kosmet", koja menja živote ljudi i čuva srpsku duhovnost.
U ajetima 21–22 iz sure Az-Zumar kiša postaje snažan simbol prolaznosti i duhovnog buđenja. U tim rečima krije se opomena, ali i nada za svakoga ko želi da srce otvori svetlu.
Prava radost, kako ističe starac Emilijan, postaje duhovna snaga koja pročišćava dušu i pretvara molitve, podvige i suze u put ka sjedinjenju sa Bogom. U nastavku pročitajte Jevanđelje za 18. petak po duhovima.
Glavni vojni imam i potpukovnik Vojske Srbije govori o povratku verskih službenika u vojsku i otkriva zašto je mir mnogo više od običnog pozdrava i zašto veruje da većina ljudi u Srbiji nosi dobro u sebi.
