DA LI SVEŠTENIKA UVEK TREBA SLEPO POSLUŠATI: Sveti Oci kažu da granice ipak postoje

I najrevnosniji vernici ponekad se nađu pred tihom, ali teškom dilemom: da li sveštenika treba slušati uvek, bezuslovno i bez pogovora - ili postoje granice i odgovornost koja se ne može prebaciti ni na koga drugog? Šta učiniti kada se unutrašnje osećanje sudari sa savetom duhovnika, a poverenje sa sumnjom? Upravo na tom mestu, gde se vera ne živi kao teorija, nego kao svakodnevna borba savesti, odgovor ne nude lična mišljenja, već pouke Svetih Otaca, koje sa izuzetnom duhovnom trezvenošću razjašnjavaju i smisao poslušanja i njegove granice.

Sveti Oci uče da odnos prema svešteniku obuhvata poštovanje, poslušanje, duhovnu korist, granice poslušanja i uzajamnu odgovornost - i da upravo taj odnos predstavlja jedan od ključnih temelja duhovnog života u Crkvi.

Svetootačko predanje odnos vernika prema svešteniku sagledava kao duboko duhovni odnos koji u sebi objedinjuje poštovanje, poslušanje, rasuđivanje i ličnu odgovornost. Taj odnos u pravoslavnom predanju nikada nije sveden na jednu jedinu obavezu, osećanje ili spoljašnju formu. Naprotiv, on je slojevit, dinamičan i zahteva unutrašnju zrelost.

Printscreen/Youtube/Radostь moя

 

Sveti Oci taj odnos opisuju kao duhovni odnos koji ima pet jasno prepoznatljivih slojeva: poštovanje sveštenog čina, prihvatanje duhovnog rukovođenja, svest o koristi ili šteti koju vernik sam sebi nanosi, postojanje jasnih granica poslušanja i uzajamnu odgovornost unutar crkvenog poretka.

1. Poštovanje sveštenog čina

Prvi nivo, sasvim prirodno, čini temelj svega: poštovanje sveštenog čina, nezavisno od ličnih kvaliteta ili slabosti onoga ko tu službu nosi. Sveti Oci bez izuzetka prave jasnu razliku između čoveka i službe. Zato je prvo i osnovno – poštovati svešteni čin kao ustanovu Božju.

Poštovanje nije pitanje psihologije, lične simpatije ili slaganja. To je odnos prema blagodati koja deluje kroz svešteni čin. Prezir prema svešteniku, upozoravaju Oci, najpre ranjava samog vernika koji tako razmišlja, jer ga neminovno odvaja od izvora blagodati.

Sveti Oci rane Crkve naročito naglašavaju da se odnos prema svešteniku ne može svesti na lične utiske i raspoloženja. Sveti Ignjatije Bogonosac piše:

„Ko poštuje episkopa, Boga poštuje; a ko nešto čini bez znanja episkopa, služi đavolu... Sveštenici su poverenici tajni Božijih; ko njih prezire, prezire i ono što je od Boga ustanovljeno.“

Poštovanje sveštenika, dakle, nije lični kult, već izraz poštovanja poretka koji je Hristos ustanovio u Crkvi.

Printscreen

 

2. Prihvatanje duhovnog rukovođenja

Drugi nivo odnosi se na sveštenika kao na duhovnog učitelja i rukovoditelja u crkvenom životu. Sveti Jovan Zlatoust na izuzetno precizan način razdvaja čoveka i službu:

„Bez sveštenika ne možeš naučiti kako da ugodiš Bogu, jer je sveštenik postavljen kao posrednik između Boga i ljudi... Ne gledaj na život sveštenika, nego na službu koju vrši; jer blagodat ne silazi zbog njegove vrline, nego zbog Hristove.“

I dodaje:

„Ne sablažnjavaj se čovekom, jer je čovek; nego poštuj čin koji mu je dat od Boga.“

Ovde se poslušanje pokazuje kao lek, a ne kao cilj sam po sebi. To je izuzetno važno naglasiti. Sveti Oci ne uče da je poslušanje apsolutna vrednost u svim okolnostima, već da je ono sredstvo isceljenja volje, lek protiv gordosti i samovolje. Duhovno rukovođenje, dakle, počiva na poverenju u Božiju ustanovu, a ne u ljudsku bezgrešnost.

Shutterstock/Klavdiia Arziukova

 

3. Korist ili šteta od odnosa vernika prema svešteniku

Treći nivo tiče se duhovne koristi - ili štete - koju vernik zadobija iz svog odnosa prema svešteniku. Poštovanje i poverenje prirodno donose duhovnu korist, dok prezir i nepoverenje rađaju unutrašnju štetu.

Sveti Oci o tome govore vrlo konkretno: korist od poslušanja donosi mir, rasuđivanje, zaštitu od prelesti (duhovne obmane) i unutrašnju postojanost; šteta od neposlušanja nije „kazna“, već duhovna dezorijentacija, nemir i postepeno zatvaranje u sopstveno mišljenje.

Ovo pomera težište sa moralizovanja na stvarnost duhovnih zakona.

Sveti Jovan Kronštatski piše:

„Poštuj sveštenika ne zbog njega samoga, nego zbog Hrista, koga on izobražava svojom službom... Kroz sveštenika Gospod oprašta, isceljuje i rukovodi; prezirući sveštenika, čovek sam sebe lišava pomoći Božje.“

Starac Tadej Vitovnički istu istinu izražava jednostavno i jasno:

„Kakve su ti misli, takav ti je život. Ako o svešteniku misliš ružno, ti sebe povređuješ, ne njega... Ko se moli za svog duhovnika, taj napreduje; ko ga osuđuje, taj stoji u mestu.“

Sveti Makarije Veliki sažima isti zakon rečima:

„Kao što voda gasi oganj, tako osuđivanje gasi blagodat.“

Fine Art Images / Heritage Images / Profimedia

 

4. Poslušanje i njegove granice

Četvrti sloj, koji se često ili nedovoljno naglašava ili pogrešno razume, jeste poslušanje – ali i jasna svest o granicama poslušanja.

Sveti Oci su potpuno jasni: poslušanje nikada ne može biti izgovor za greh, nepravdu ili odstupanje od vere. Onog trenutka kada sveštenik prestaje da vodi ka Hristu, a počinje da vodi ka sebi, rasuđivanje postaje ne samo dopušteno, nego i neophodno.

Zato naglašavanje poslušanja ni u jednom trenutku ne predstavlja opravdanje klerikalizma niti kulta ličnosti, što je u svojoj suštini oblik idolopoklonstva. Poslušanje postoji isključivo kao lek protiv samovolje i kao zaštita od duhovne obmane.

Sveti Teofan Zatvornik uči:

„Poslušnost duhovnom ocu jeste najsigurniji put ka spasenju, jer u njoj čovek odseca svoju samovolju... Ko sam sebi bude učitelj u duhovnom životu, taj lako pada u prelest.“

Sveti Ignjatije Brjančaninov piše:

„Poslušanje je odricanje od sopstvenog razuma i svoje volje radi volje Božje... Nepoverenje u duhovnog nastavnika stvara smutnju i lišava dušu blagodati.“

Sveti Vasilije Veliki dodaje:

„Poslušnost duhovnom ocu veća je od svakog podviga, jer kroz nju čovek odseca svoju volju.“

A Sveti Dorotej Gaski to sažima jednostavnom, ali oštrom rečenicom:

„Ne veruj svojoj misli, jer ona često vodi u zabludu.“

TANJUG / ARHIVA - VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ, shutterstock.com/Proshkin Aleksandr

 

5. Uzajamna odgovornost, smirenje i rasuđivanje

Peti sloj, iako poslednji po redosledu izlaganja, ni najmanje nije poslednji po značaju. On se tiče uzajamne odgovornosti vernika i sveštenstva, granica poslušanja i neophodnosti smirenja i rasuđivanja.

Drugim rečima: poslušanje nikada ne sme biti slepo.

Sveti Oci nikada ne govore o odnosu vernika prema svešteniku, a da istovremeno ne govore i o ogromnoj odgovornosti sveštenika pred Bogom. Vernik je pozvan na poštovanje i poslušanje; sveštenik je pozvan na strah Božiji, smirenje i žrtveno služenje. Upravo ta ravnoteža čuva crkveni poredak živim.

Patrijarh Pavle je to izrazio krajnje jasno:

„Poslušnost u Crkvi nije slepo potčinjavanje, nego zajedničko hodanje putem spasenja... Sveštenik je čovek kao i svi mi, ali je služba koju vrši sveta. Ne treba da gledamo njegove slabosti, nego da se molimo i za njega i za sebe.“

Sveti Amvrosije Optinski dodaje:

„Ne sudi duhovniku: on će odgovarati za sebe, a ti za svoje smirenje... Gde nema poverenja prema duhovniku, tamo nema ni duhovnog mira.“

Sveti Siluan Atonski svedoči:

„Ko nema poslušanja, taj ne može sačuvati smirenje... Gospod otkriva Svoju volju preko duhovnika onima koji je prihvataju sa smirenjem.“

Printscreen/Facebook

 

Sveti Nikolaj Ohridski i Žički zaključuje:

„Sveštenik je oruđe blagodati Božije; ne gledaj na njega kao na čoveka, nego kao na službu koju mu je Gospod poverio... Ko prezire sveštenika, prezire poredak Crkve; a ko ruši poredak Crkve, ruši mir svoje duše.“

Svi ovi nivoi i sva ova značenja mogu se sažeti u jednoj završnoj misli svetog Kiprijana Kartaginskog:

„Ko se odvaja od sveštenika, odvaja se od Crkve; a ko se odvaja od Crkve, odvaja se od Hrista.“

Sve ovo jasno pokazuje da odnos vernika prema svešteniku nije ni slepo pokoravanje, ni idealizacija čoveka, već put koji vodi ka duhovnom rasuđivanju, smirenju i istinskom poverenju u Hrista koji deluje u Crkvi. Taj odnos mora biti živ, a ne formalan; mora imati dubinu, odgovornost i svest o ozbiljnosti onoga što se kroz njega ostvaruje.

Tako svetootačko predanje svedoči da pravilan odnos prema svešteniku nije ni idealizacija čoveka ni slepo potčinjavanje, već put zrele vere, trezvenosti duha i poverenja u Hrista koji deluje u Crkvi.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara