Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na lokalnom groblju kod manastira Kosijerevo danas je ispraćen na večni počinak usnuli dečak Jovan Knežević, sin protojereja Ostoje Kneževića i protinice Viktorije, brat Ksenijin. Tihi prostor oko manastira bio je ispunjen bolom, ali i molitvenim mirom, dok su se vernici, rodbina i sveštenstvo sabrali da isprate dete koje je, kako je rečeno, „otišlo prerano, ali ne i bez smisla u svetlosti vere“.
Opelo su služili mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, mitropolit budimljansko-nikšićki Metodije i mitropolit zahumsko-hercegovački i stonsko-primorski Dimitrije, u molitvenom zajedništvu koje je dodatno naglasilo težinu trenutka i sabornost Crkve pred porodičnom tugom koja je nadilazila reči.
U obraćanju nad odrom, mitropolit Joanikije uputio je reči utehe porodici Knežević, naglašavajući da je jedina prava snaga u takvom stradanju krst Hristov, kao i zajednička molitvena blizina onih koji saosećaju u bolu. Istakao je da ljudska uteha, iako ograničena, ima svoju dubinu kada je prožeta verom i ljubavlju.
- Za velike praznike kažemo da se raduje i nebo i zemlja, a za ovu današnju veliku žalost kažemo da plače sva zemlja, ali da se nebesa raduju. Plače porodica Knežević i imaju za kim da plaču - kazao je mitropolit Joanikije.
Govoreći o životu i odlasku dečaka, mitropolit Joanikije je naglasio da Crkva kroz Hristovo stradanje razume svaku ljudsku patnju, pa i ovu najtežu. U tom duhu podsetio je da se, kako je rekao, u veri dotiče tajna Hristovih rana i da se i današnji ispraćaj ne posmatra samo kao kraj, već kao prelazak u večni život.
Posebno je istakao čistotu dečije duše, govoreći da je nevinost nešto što u hrišćanskom shvatanju ima posebnu svetlost pred Bogom. U tom kontekstu, mitropolit je naglasio uverenje Crkve da duša deteta ne nestaje, već se sabira u Božijem naručju, u životu koji ne poznaje kraj.
U svojoj besedi nad odrom pokojnika, mitropolit Joanikije je podsetio i na bol porodice, govoreći o neostvarenim snovima i očekivanjima koja su prirodno pratila odrastanje mladog Jovana. Pominjao je i predstave koje su roditelji imali o njegovoj budućnosti, ali je sve to stavio u širi okvir hrišćanske vere u Božiji promisao, koji nadilazi ljudsko razumevanje.
- Krst Hristov je jedina uteha - bile su reči koje su se posebno izdvojile u njegovom obraćanju, uz poziv porodici da izdrži bol koji, kako je naglasio, ljudski gotovo da prevazilazi snagu, ali se u veri ipak nosi.
Mitropolit je dodao da smrt deteta ostavlja prazninu koju je teško razumeti, ali i da Crkva veruje da je takav odlazak prelazak u život večni. U tom duhu podsetio je da je, kako je rekao, Jovan „u naručju Božijem“ i da se njegova svetlost nastavlja u drugom, večnom obliku postojanja.
Govoreći o nasleđu porodice Knežević, mitropolit je istakao njihovu svešteničku i istorijsku ukorenjenost u veri, naglašavajući da se ta duhovna linija ne prekida, već nastavlja kroz sećanje i molitvu. Porodici je uputio reči ohrabrenja, pozivajući ih da bol, koliko god bio težak, pretvore u veru i istrajnost.
- Hristos vaskrse, Jovane - izgovorio je mitropolit Joanikije na kraju besede, rečenicu koja je odjeknula kao molitveni pečat čitavog opela.
U toku službe pročitani su i telegrami saučešća patrijarha srpskog Porfirija, kao i mitropolita tverskog Amvrosija, čime je izraženo jedinstvo Crkve u molitvenom saosećanju sa ožalošćenom porodicom.
Uz molitve poglavara Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva, porodice i prijatelja, na večni počinak ispraćena majka bivšeg predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 11. sedmice po Duhovima objašnjava zašto Hristov nedolazak nije dokaz neispunjenog obećanja i zašto čovek ne treba Božju večnost da meri sopstvenim vremenom.
Pravoslavci danas obeležavaju Svete apostole Prohora, Nikanora, Timona i Parmena po starom, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti mučenik i arhidiakon Lavrentije. Katolička crkva obeležava praznik Svetog Lovrenca, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Otac Čad Riperger povezao je drevna proročanstva sa moralnim padom, razvojem digitalnih tehnologija i globalnim finansijskim sistemom koji bi mogao da promeni način na koji ljudi pristupaju novcu i osnovnim dobrima.
Jedna njegova pouka govori o opasnosti koja se ne prepoznaje po krstu, molitvi i izgovorenim rečima, već po onome što čovek čini kada ga niko ne posmatra.
Njihova imena vezuju se za početke širenja Hristove vere i apostolsku službu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Starešina Hrama Svete Trojice u Mudrakovcu upozorio vernike na pojačano misionarsko delovanje nepravoslavnih zajednica.
Crkveni Tipik određuje i dane kada se opelo ne služi.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Otac Makarije je 2000. godine pristupio bratstvu drevne hercegovačke svetinje i više od dve i po decenije proveo u molitvi, poslušanju i tihom služenju Bogu, noseći sa verom dugo i teško životno iskušenje bolesti.
Ruski jeroshimonah ostavio je dubok trag u životima mnogih vernika, a kraj svog monaškog puta dočekao je u blizini srpske svetinje na Atosu.
Mitropolit šumadijski je na hramovnoj slavi govorio o liturgiji kao najvećem izrazu blagodarnosti Bogu i upozorio da bez smirenja ni Božji darovi ne mogu čoveku doneti istinsku korist.
U Beogradu se okupilo više od 400 učesnika kampa „Srbija te zove“, a susret sa poglavarom SPC protekao je uz razgovor o poreklu, Svetom Savi, ljubavi prema bližnjem i veri.
Planirana solarna elektrana u okolini manastirskog kompleksa izazvala je zabrinutost zbog mogućeg narušavanja prirodnog ambijenta i duhovnog značaja prostora koji vekovima privlači hodočasnike.
Mitropolit crnogorsko-primorski osveštao je zvono za obnovljeni hram Svetog Georgija u Gorovićima, poručivši da ono okuplja narod na molitvu i donosi duhovni mir.
Šestorica osumnjičenih uhapšena su zbog incidenta u manastiru Svetog Jakova, dok hrišćanski predstavnici upozoravaju na sve učestalije nasilje nad vernicima i svetinjama u Jerusalimu.
Posebnu umetničku vrednost predstavlja ikonostas od orahovog drveta, izrađen 1833. godine.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
Verovanje u znakove, talismane i razne običaje suprotno je hrišćanskoj veri, koja čoveka poziva na uzdanje u Božji promisao, molitvu, pokajanje i duhovnu slobodu koju nam je Hristos darovao.
Piletina, krompir, povrće i začini lagano se krčkaju dok sve ne omekša, a kisela pavlaka na kraju daje paprikašu gustinu, punoću i prepoznatljivu kremastu teksturu.
Govoreći o porodici, posebno je naglašavao da hrišćanski dom ne treba da bude samo mesto u kojem se živi, već prostor u kojem se osećaju mir, tišina, toplina i međusobno poštovanje.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
