U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
U trenutku kada reči lako postaju suvišne, a tišina dobija težinu ispovesti, izjava saučešća patrijarha Porfirija, upućena protojereju Ostoji Kneževiću i protinici Viktoriji, izdvaja se kao svedočanstvo vere koja ne beži od bola, već ga nosi zajedno s onima koji stradaju.
Vest o upokojenju njihovog sina Jovana već je potresla vernike i širu javnost, ali upravo kroz reči patrijarha otkriva se dublji sloj crkvenog odgovora na tragediju koja prevazilazi svaku ljudsku meru razumevanja. Njegova poruka ne pokušava da objasni gubitak niti da ga ublaži površnim utehama. Naprotiv, ona priznaje nemoć jezika pred ranom koja boli.
- Hristos vaskrse! Iako utvrđeni u nerazrušivoj nadi večnog života, koji ovaj pozdrav objavljuje i u svet donosi, ne možemo da se ne nađemo duboko pogođeni i do temelja svog bića potreseni tragičnim i preranim odlaskom iz ovog sveta vašeg voljenog čeda, deteta Božjeg Jovana - istakao je patrijarh srpski Porfirije na početku.
U ovom uvodnom prizivu vaskršnje radosti, patrijarh ne skriva paradoks koji stoji u središtu hrišćanskog iskustva: vera u pobedu života ne briše bol zbog smrti. Upravo suprotno, ona ga čini još vidljivijim jer se ljubav prema upokojenom ne gasi, već postaje još snažnija u odsustvu.
U nastavku izjave saučešća posebno odjekuje odluka da se ne govori više nego što je potrebno. Patrijarh svesno odustaje od pokušaja da zaceli ranu roditeljskih srca:
- Svaka reč ljudska, a samim tim i naša, nedovoljna je u ovom bolnom trenutku da zaceli ranu vaših roditeljskih srca i nadomesti ovaj nenadoknadivi gubitak. Otuda se i mi ne osmeljujemo da sopstvenim moćima ublažavamo vašu tugu niti da vas podsećamo na ono što i sami, utvrđeni u veri, živite. Nasuprot tome, mi se u ovom tužnom času prepuštamo blagoslovenom ćutanju i, poput Simona Kirinejca, ljubavlju i saosećanjem hitamo ka vašoj golgoti da zajedno s vama ponesemo teški krst koji vam je ljubav Spasiteljeva dodelila, jer: Misli moje nisu vaše misli niti su vaši putevi moji putevi, veli Gospod. Koliko su nebesa viša od zemlje, toliko su putevi moji viši od vaših puteva i misli moje od vaših misli, veli se kod proroka Isaije.
Slika koju potom priziva patrijarh, pozivajući se na Simona Kirinejca, daje ton čitavoj izjavi: ne objašnjavati krst, već ga poneti zajedno s onima koji ga nose. U toj slici sadržana je suština pastirske brige, ne udaljena uteha, već blizina koja deli težinu.
U završnici, patrijarh srpski vraća se veri kao jedinom osloncu koji ne poništava bol, ali ga preobražava. Molitva da "prestavljeno čedo Jovana primi u naručje večne ljubavi" nije izgovorena kao utešna fraza, već kao ispovedanje poverenja da smrt nema poslednju reč.
- Ne gubeći veru u pobedu koju je Hristos jednom zasvagda izvojevao za svakog od nas, molimo se Njemu, životu i vaskrsenju našem, da prestavljeno čedo Jovana primi u naručje večne ljubavi i nastani ga tamo gde pravedni blaženstvuju, a vama daruje utehu i snagu do ponovnog susreta u Carstvu budućeg veka. Hristos vaskrse - reči su kojima je patrijarh završio izjavu saučešća.
Izjava patrijarha Porfirija, pročitana tokom opela u Kosijerevu, daje nadu koja ne briše suze, ali im daje smisao. Nada da rastanak nije konačan, već privremen. Nada da ljubav, jednom darovana, ne prestaje. U toj tišini, između izgovorenih reči i neizgovorene tuge, prepoznaje se ono najdublje - zajedništvo koje ne prestaje ni pred licem smrti.
Jerej Igor Gurčenkov stradao je u saobraćajnoj nesreći, a vest o njegovoj smrti izazvala je šok i duboku tugu među vernicima parohije Svetog arhangela Mihaila u Getingenu.
Uz molitve poglavara Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva, porodice i prijatelja, na večni počinak ispraćena majka bivšeg predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Sećanje na ovog svetitelja iz 4. veka otkriva život ispunjen odricanjem, molitvom i verom koja je, prema predanju, ostavila trag i posle njegove smrti, kroz miro koje je lečilo i menjalo živote vernika.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
U vremenu kada se emocije potiskuju i tuga skriva, pouka velikog srpskog duhovnika 20. veka pomaže da pronađemo spokoj u duši i oslobodimo se negativnih posledica stresa i napetosti.
Bogorodica je bila svedok njegovog raspeća na Veliki petak, najtužniji hrišćanski dan, noseći krst majčinske ljubavi.
Za samo nekoliko nedelja smenjuju se Đurđevdan, Markovdan, Vasilije Ostroški, Spasovdan i niz drugih praznika, uz retka liturgijska poklapanja i gust raspored koji će mnogim porodicama promeniti uobičajene navike.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Protojerej Lambros iz Larise ispratio je još jedno dete na onaj svet. Njegova ćerka ubijena je nožem, a osumnjičeni je njen dvadesetjednogodišnji sin.
Dok se tlo otvara da primi prerano ugašene živote, Crkva pruža utehu i blagoslov, ispraćajući nevinu decu molitvama i himnom „Vječnaja pamjat“.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
U prisustvu sveštenstva, majstora i meštana završen važan korak u izgradnji crkve, a poruke vladike ukazale na značaj istrajnosti, vere i dela koja, kako je naglasio, imaju trajnu vrednost i ne prolaze s vremenom.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Jovana Vethopeščernika po starom i Svetog Atanasija Velikog po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Atanasija Velikog, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
