Protojerej Lambros, sveštenik Grčke pravoslavne crkve za dve godine sahranio je dvoje svoje dece
Krst koji nije mogao da se nosi
Porodica koja je nosila rane razvoda, siromaštva, osamljenosti i društvene ravnodušnosti, sada nosi i krst nepojmljive tragedije. Protojerej Lambros, ugledni sveštenik Grčke pravoslavne crkve otvoreno je govorio o muci svoje ćerke – žene koja se godinama borila da sina usmeri putem dobra, ali bez podrške, bez oca tog deteta, koji je – kako kaže – potpuno nestao iz njihovih života.
– Nije mogao da se zadrži ni na jednom poslu... Majka više nije mogla da izdrži – rekao je slomljeni otac, protojerej Lambros.
I zaista, prema izveštajima policije, dvadesetjednogodišnji Jorgos Vojacis vratio se kući u zoru, pod dejstvom alkohola i marihuane. Usledio je strašan sukob, u kojem su reči postale noževi. Majka ga je prekorila da je sebičan, da ne doprinosi. On je tada zgrabio nož i u slepom besu izbo je više puta. U kuhinji. U njenom domu. U njenom krilu ljubavi.
Greh koji pokušava da se sakrije
Ali greh ne miruje. On pokušava da se zakopa, da se zatrpa, da se zaboravi. Mladić je obrisao krv, umotao telo u tepih, odbacio nož i lične stvari u kontejner. Zatim je pozvao svog rođaka, dvadesetdvogodišnjaka, pod lažnim izgovorom da mu pomogne da odnese – tepih. Kada je stigao, mladić ga je primorao pretnjama da mu pomogne da prenese telo, sada već umotano u jorgan.
Ali Božje oko ne spava. Komšija je primetio čudne prizore i pozvao policiju. Ubrzo su obojica mladića uhapšeni. Rođak, vidno potresen, izjavio je da nije znao šta se dešava i da je bio prisiljen.
– Dete razvedenih roditelja... Otac ga nikada nije potražio. Koliko da izdrži jedna majka? – rekao je protojerej Lambros, gledajući kroz suze u pravcu u kojem su odneli telo njegove kćeri, njegove druge ćerke.
U Hramu Vaskrsenja Lazarevog, gde se narod okuplja da molitvom traži smisao i utehu, tog dana nije bilo odgovora – samo suze, jecaji i tiha molitva. Sveštenik, otac, starešina – stajao je pred kovčegom svoje ćerke i molio se ne kao neko ko služi, već kao neko ko se raspada iznutra, ali ne sme da pokaže koliko mu srce krvari.
Glas koji više niko ne čuje
Ova tragedija, koja prevazilazi granice razuma i postavlja pitanja koja čovek bez Boga ne može da razume, ne tiče se samo jedne porodice. To je rana čitavog društva. Rana tišine pred porodičnim nasiljem. Rana ravnodušnosti pred duhovnom prazninom mladih. Rana zanemarenog deteta, ostavljenog bez oca, i žene iscrpljene do poslednjeg daha.
Vapaj duše
Glas oca Lambrosa više nije samo očev glas. On je vapaj Crkve, vapaj Hrista raspetog u svakom domu gde ljubavi nestaje, gde porodični dom postaje mesto smrti. Ispod svešteničkog plašta stoji otac, ali i čovek. Suze mu kapaju po Jevanđelju dok moli za pokoj duše ćerke, ali i za spasenje onoga koji joj je život uzeo.
Tužilaštvo u Larisi pokrenulo je istragu, a društvo, ako ne želi još ovakvih priča, mora da otvori oči. I srce. I dušu.
Jer tragedije ne počinju u kuhinji s nožem. One počinju tamo gde prestane ljubav, tamo gde se ćuti kad se mora govoriti, i gde nema Boga u srcu.
Napomena: Prenošenje teksta dozvoljeno je samo uz navođenje aktivnog linka ka izvoru članka.
U istočnoj Ugandi, jedna muslimanka otrovala je hrišćanski bračni par jer su njenu ćerku poveli u crkvu tokom Ramazana. Smrtonosnu večeru pojelo je i njeno dete, koje je, zajedno s „neprijateljima“, izdahnulo od otrova.
U trenutku kada je sve delovalo besmisleno, Ira je susrela ženu koja joj je pomogla da pronađe svetlost kroz veru i spasi se od propasti.
U pravoslavlju sveća simbolizuje Hristovu svetlost, prosvetljenje duše, molitvu i prisustvo Božije blagodati.
Arhimandrit Srpske pravoslavne crkve Vasilije Kostić objašnjava zašto porodični ručak nije samo obrok, već temelj vaspitanja – i kako se u toj tihoj svakodnevici gradi ili ruši autoritet oca, toplina majke i snaga deteta.
