Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
U pravoslavlju se molitva doživljava kao živi susret čoveka sa Bogom, kao neprestani razgovor duše sa svojim tvorcem. Ona nije samo izgovaranje reči, nego otvaranje srca, prizivanje Božije prisutnosti i predavanje svoje volje onome koji zna sve naše potrebe pre nego što ih sami izgovorimo.
Ipak, ljudi se često razočaraju kada im molitva ne bude uslišena. U takvim trenucima rađa se sumnja, a sa njom i rastući unutrašnji nemir. Mnogi misle da Bog nije čuo njihove reči, ili da ih je odbacio, iako je pravoslavno učenje jasno da je svaka iskrena molitva stigla do Gospoda.
Pravoslavna duhovnost uči da Bog ne odgovara uvek na način koji želimo, ali uvek odgovara na način koji vodi spasenju duše. Nekad ono za šta molimo nije za naše dobro, nekad je vreme drugačije nego što bismo želeli, a nekad se preko odlaganja ili tišine, otvara put za unutrašnju promenu, pokajanje, smirenje ili jačanje vere.
Molitva nije mehanizam kojim se dobija ono što želimo, već put kojim se čovek uči da prepozna Božiju volju, da se prilagodi njoj i da prihvati da Bog vidi dalje od svih naših planova.
Često se dešava i da se molimo samo usnama, dok nam misli lutaju ili srce ostaje zatvoreno. Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
Nije retkost da se čovek razočara zato što u molitvu ulazi kao u očekivanje čuda, a ne kao u razgovor sa Ocem. Zato pravoslavna tradicija toliko naglašava smirenje: molitvu kao predavanje, ne kao zahtev; kao poverenje, ne kao trgovinu; kao susret, ne kao obavezu.
Upravo zbog toga svetitelji su vekovima učili vernike šta znači moliti se srcem.
Jedan od najdubljih i najjednostavnijih saveta dao je Sveti Makarije Veliki, ukazujući na suštinu pravoslavne molitve, na sabranost i iskrenost kao njen temelj:
"Kada si na molitvi, seti se pred kim stojiš. Budi gluv i nem za sve što te okružuje, prizivaj Gospoda u pomoć i On će ti pomoći."
Posebno mesto u pravoslavnom shvatanju milostinje zauzima briga o bolesnima i nemoćnima.
Njegova volja nije uvek ono što očekujemo, ali uvek vodi ka onome što nam je potrebno i što će nas oblikovati i učvrstiti u veri.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Mnogi duhovnici podsećaju da ljubav i dobrota nisu samo reči, već dela koja nose težinu večnosti.
Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
Tradicionalna slika porodice, u kojoj je muškarac bio primarni zaštitnik i hranitelj, dok je žena bila čuvar doma, danas ustupa mesto novim obrascima funkcionisanja.
Bratski ton i blagoslovi u čestitki odražavaju vekovno pravoslavno jedinstvo dva naroda.
Jednostavan stari, provereni recept za penaste kore, bogat aromatični fil i nežnu glazuru koji vraćaju porodične uspomene.
Kroz biblijske priče o Marti i Mariji otkrijte kako Hronos i Kairos oblikuju naš život, zašto stalno jurimo i propuštamo ono što nosi smisao, i kako svaka sekunda može postati dodir večnosti.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Prava molitva ne traži uvek mnogo reči, već čisto i ponizno srce.
U pravoslavnoj tradiciji, molitvenik se smatra duhovnim saputnikom svakog vernika.
Sveti oci nas uče da je čovek mali svet, mikrokosmos i kada se u njemu uspostavi mir, taj mir se širi i na druge.
Tradicionalna slika porodice, u kojoj je muškarac bio primarni zaštitnik i hranitelj, dok je žena bila čuvar doma, danas ustupa mesto novim obrascima funkcionisanja.
Kroz biblijske priče o Marti i Mariji otkrijte kako Hronos i Kairos oblikuju naš život, zašto stalno jurimo i propuštamo ono što nosi smisao, i kako svaka sekunda može postati dodir večnosti.
U besedi za 24. četvrtak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o tome kako su ljudi pre Isusovog dolaska živeli u mreži iskušenja i sablazni.
Njegove reči probijaju svakodnevnu hladnoću: oproštaj, sažaljenje i ljubav prema bližnjima nisu samo vrlina – to je put ka istinskoj veri i unutrašnjem miru, koji menja srce i svet oko nas.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Njegove reči probijaju svakodnevnu hladnoću: oproštaj, sažaljenje i ljubav prema bližnjima nisu samo vrlina – to je put ka istinskoj veri i unutrašnjem miru, koji menja srce i svet oko nas.
Stihovi sure Ar-Rahman 55:1–13 povezuju Božiju blizinu, ljudsko poreklo i kosmički poredak, podsećajući da najvažnije često primetimo tek kada se um utiša.
Dok su svetinje padale i ljudi bežali sa Kosmeta, mati Fevronija je ostala, spašavala izbeglice, molila se neprestano i postala simbol vere, snage i majčinske ljubavi.
