Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
U pravoslavlju se molitva doživljava kao živi susret čoveka sa Bogom, kao neprestani razgovor duše sa svojim tvorcem. Ona nije samo izgovaranje reči, nego otvaranje srca, prizivanje Božije prisutnosti i predavanje svoje volje onome koji zna sve naše potrebe pre nego što ih sami izgovorimo.
Ipak, ljudi se često razočaraju kada im molitva ne bude uslišena. U takvim trenucima rađa se sumnja, a sa njom i rastući unutrašnji nemir. Mnogi misle da Bog nije čuo njihove reči, ili da ih je odbacio, iako je pravoslavno učenje jasno da je svaka iskrena molitva stigla do Gospoda.
Pravoslavna duhovnost uči da Bog ne odgovara uvek na način koji želimo, ali uvek odgovara na način koji vodi spasenju duše. Nekad ono za šta molimo nije za naše dobro, nekad je vreme drugačije nego što bismo želeli, a nekad se preko odlaganja ili tišine, otvara put za unutrašnju promenu, pokajanje, smirenje ili jačanje vere.
Molitva nije mehanizam kojim se dobija ono što želimo, već put kojim se čovek uči da prepozna Božiju volju, da se prilagodi njoj i da prihvati da Bog vidi dalje od svih naših planova.
Često se dešava i da se molimo samo usnama, dok nam misli lutaju ili srce ostaje zatvoreno. Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
Nije retkost da se čovek razočara zato što u molitvu ulazi kao u očekivanje čuda, a ne kao u razgovor sa Ocem. Zato pravoslavna tradicija toliko naglašava smirenje: molitvu kao predavanje, ne kao zahtev; kao poverenje, ne kao trgovinu; kao susret, ne kao obavezu.
Upravo zbog toga svetitelji su vekovima učili vernike šta znači moliti se srcem.
Jedan od najdubljih i najjednostavnijih saveta dao je Sveti Makarije Veliki, ukazujući na suštinu pravoslavne molitve, na sabranost i iskrenost kao njen temelj:
"Kada si na molitvi, seti se pred kim stojiš. Budi gluv i nem za sve što te okružuje, prizivaj Gospoda u pomoć i On će ti pomoći."
Posebno mesto u pravoslavnom shvatanju milostinje zauzima briga o bolesnima i nemoćnima.
Njegova volja nije uvek ono što očekujemo, ali uvek vodi ka onome što nam je potrebno i što će nas oblikovati i učvrstiti u veri.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Mnogi duhovnici podsećaju da ljubav i dobrota nisu samo reči, već dela koja nose težinu večnosti.
Najveće muslimansko hodočašće ove godine odvija se uz ratne tenzije, upozorenja zapadnih vlada i pojačane bezbednosne mere u Saudijskoj Arabiji.
Patrijarh moskovski i sve Rusije poručio je da sveta braća Slovenima nisu donela samo pismo, već dostojanstvo, kulturu i mogućnost da Hrista čuju na svom jeziku u vreme kada su ih mnogi smatrali ljudima drugog reda.
U besedi za nedelju 6. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači delovanje Duha Božjeg kao silu koja ne ostavlja prostor za neutralnost, već vodi čoveka kroz unutrašnju nužnost.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Ćirila i Metodija po starom i Svetog Simeona Divnogorca po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Duhove i spomendan Presvete Bogorodice Pomoćnice, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Od ubistva i hule na Boga do kršenja Šabata i neposlušnosti prema roditeljima, drevni jevrejski zakoni predviđali su najstrože kazne.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Vernici ne bi trebalo svetiteljima da se obraćaju kao nekome ko ispunjava prolazne želje, već kao nebeskim zastupnicima pred Gospodom.
U pravoslavnoj tradiciji mnogi podvižnici učili su da nema istinske ljubavi bez spremnosti da se oprosti.
Jedan od najznačajnijih ruskih duhovnika 19. veka ostavio je praktična uputstva o molitvi koja pomažu da se um umiri, pažnja zadrži i unutrašnji život usmeri ka Bogu.
Pravoslavni hrišćani vekovima su dan započinjali i završavali molitvom, verujući da se kroz nju osvećuje i čovek i dom u kojem živi.
U besedi za nedelju 6. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači delovanje Duha Božjeg kao silu koja ne ostavlja prostor za neutralnost, već vodi čoveka kroz unutrašnju nužnost.
Pouka svetogorskog monaha razbija uverenje da su sveta mesta ključ duhovne promene i jasno pokazuje zašto se i pad i uzdizanje dešavaju tamo gde već jesmo — u svakodnevnim odlukama i načinu života.
Crkveno-državna delegacija u audijenciji kod poglavara Katoličke crkve: razgovori o nasleđu svetih Ćirila i Metodija, Majci Terezi i jačanju odnosa sa Svetom stolicom.
Prvi put je kročio u selo svojih predaka i služio u hramu u kojem je njegov deda pre stradanja propovedao veru Hristovu, a emotivno svedočenje sveštenika iz Milvokija ganulo je vernike u Drvaru i Trubaru.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim "prizivom Duha Svetog" u kripti Hrama Svetog Save.
Prvi put je kročio u selo svojih predaka i služio u hramu u kojem je njegov deda pre stradanja propovedao veru Hristovu, a emotivno svedočenje sveštenika iz Milvokija ganulo je vernike u Drvaru i Trubaru.
Posle 134 dana snimanja u Italiji i objave prvih fotografija, reditelj pomera premijere nastavka „Stradanje Hristovo“ i otkriva projekat koji naziva životnim delom, nastalim između molitve na Svetoj Gori i velikog filmskog seta u Evropi.
Dušan Ubović otkrio je šta je ekipa RTS-a snimila na Svetoj gori, kako je iguman Jefrem govorio o Srbiji i Kosovu, ali i zbog čega je susret sa kivotom Presvete Bogorodice doživeo kao nešto što prevazilazi svako ljudsko objašnjenje.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
