Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Ljubav prema pravoslavlju predstavlja samu suštinu života — ona je put, istina i život u Hristu. Nije to samo osećanje koje dolazi i prolazi, već stanje duše koja je sjedinjena sa Bogom kroz smirenje, molitvu i milosrđe.
U pravoslavnom predanju ljubav je najviša vrlina, kruna svih podviga, jer ona jedina nikada ne prestaje. Sve što činimo — post, molitvu, ispovest, bogosluženje — činimo da bismo naučili voleti istinski, čisto i bezuslovno.
Prava ljubav, prema učenju svetih otaca, ne traži ništa za sebe. Ona ne meri, ne računa, ne postavlja uslove. Ona je tiha, skromna i strpljiva.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji. Takva ljubav ne dolazi od sveta, već od Duha Svetoga koji obnavlja čovekovo srce i čini ga sposobnim da voli i one koji su ga povredili. Ljubav nije samo osećaj naklonosti, već svakodnevno predavanje sebe drugima — u porodici, u zajednici, u Crkvi.
U pravoslavlju, ljubav i žrtva su nerazdvojne. Hristos je pokazao savršenu ljubav time što je položio svoj život za svet. I svaki hrišćanin je pozvan da u manjem obimu čini isto — da prinosi sebe drugome, da daruje vreme, pažnju, utehu, da prašta, da se moli i za one koji ga ne vole. Ljubav tada postaje molitva u delu, postaje svetlost koja obasjava i one koji su u tami.
Bez ljubavi, sve postaje prazno — i reči, i obredi, i znanje. Sa ljubavlju, i najmanje delo postaje veliko pred Bogom. Kada čovek nauči da voli, u njemu se rađa unutrašnji mir, blagodat koja preobražava srce i čini ga prebivalištem Božijim. Ljubav je dokaz živog prisustva Boga u čoveku, jer gde je ljubav, tu je i Bog.
Zato Sveti Nektarije Eginski kaže:
"Ljubav rađa ljubav. Dobijaš ljubav samo kad je daješ drugima. Samo kad voliš osećaš se dobro."
Sveti oci nas uče da je čovek mali svet, mikrokosmos i kada se u njemu uspostavi mir, taj mir se širi i na druge.
Tuga može da postane duhovno korisna ako čoveka vodi ka pokajanju, smirenju i molitvi, ali može i da postane pogubna ako ga odvede u očajanje i beznađe.
Ono što nije urađeno juče, može se uraditi danas, a ono što niste uradili pre, možete sutra, naglašava otac Haralampije.
Nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu, tvrdio je profesor Jerotić.
Ajeti 63:9-11 podsećaju da pravi uspeh leži u odgovornosti, delu i ravnoteži između materijalnog i duhovnog.
Primer svetitelja pokazuje da strpljiva molitva i nepokolebljiva nada nisu samo duhovne prakse, već put ka isceljenju, unutrašnjem miru i obnovi vere u teškim trenucima.
Protojerej Vladimir Dolgih objašnjava da se iza karata, zvezda i proročanstava krije duhovna opasnost koja čoveka vodi dalje nego što misli.
Posle još jednog nasrtaja na hram u sredini gde Srba jedva da je ostalo, iz Eparhije raško-prizrenske stiže oštro upozorenje o kontinuiranom zastrašivanju.
Učestvovao je na Drugom vaseljenskom saboru 381. godine i napisao i nekoliko knjiga o veri.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Otkrijte kako su naši preci pravili majonez bez aditiva i pojačivača ukusa, prema receptu monaha iz Manastira Krušedol.
Pravoslavna duhovnost uči da istinska ljubav nije prolazni osećaj ni puko saosećanje, već način života – stalna spremnost na služenje, praštanje, žrtvu i razumevanje.
Bez ljubavi, svaki podvig postaje prazan, a svaka molitva – bez duše.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije samo emocija već duhovno stanje, način postojanja koji prevazilazi granice ličnog i uzdiže se do univerzalnog.
Čovek koji u bližnjem vidi brata, koji tuđu bol oseća kao svoju i koji bez računa i zadrške pruža ruku pomoći, postaje svedočanstvo žive vere.
Primer svetitelja pokazuje da strpljiva molitva i nepokolebljiva nada nisu samo duhovne prakse, već put ka isceljenju, unutrašnjem miru i obnovi vere u teškim trenucima.
Protojerej Vladimir Dolgih objašnjava da se iza karata, zvezda i proročanstava krije duhovna opasnost koja čoveka vodi dalje nego što misli.
Slavski kolač se osvećuje da bismo ga jeli i, upravo jedući ga, osvećujemo i sebe i dom u kome slavimo, objašnjava sveštenik.
Patnja, koliko god teška bila, nije kraj, već prolaz ka nečemu višem.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
Vlada Srbije proglasila Jefimijinu "Pohvalu" kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, čime je vekovni vez pokrov za mošti kneza Lazara iz crkvene tišine prešao u samo središte pažnje cele nacije.
Jednostavna, očaravajuća poslastica iz knjige Ko posto dušu gosti koja osvežava dušu i donosi mir manastirske kuhinje.
Ispovest oslobađa čoveka od greha za koji se iskreno kaje, ali mnogi i dalje nastavljaju da ga ponavljaju.
