Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Ljubav prema pravoslavlju predstavlja samu suštinu života — ona je put, istina i život u Hristu. Nije to samo osećanje koje dolazi i prolazi, već stanje duše koja je sjedinjena sa Bogom kroz smirenje, molitvu i milosrđe.
U pravoslavnom predanju ljubav je najviša vrlina, kruna svih podviga, jer ona jedina nikada ne prestaje. Sve što činimo — post, molitvu, ispovest, bogosluženje — činimo da bismo naučili voleti istinski, čisto i bezuslovno.
Prava ljubav, prema učenju svetih otaca, ne traži ništa za sebe. Ona ne meri, ne računa, ne postavlja uslove. Ona je tiha, skromna i strpljiva.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji. Takva ljubav ne dolazi od sveta, već od Duha Svetoga koji obnavlja čovekovo srce i čini ga sposobnim da voli i one koji su ga povredili. Ljubav nije samo osećaj naklonosti, već svakodnevno predavanje sebe drugima — u porodici, u zajednici, u Crkvi.
U pravoslavlju, ljubav i žrtva su nerazdvojne. Hristos je pokazao savršenu ljubav time što je položio svoj život za svet. I svaki hrišćanin je pozvan da u manjem obimu čini isto — da prinosi sebe drugome, da daruje vreme, pažnju, utehu, da prašta, da se moli i za one koji ga ne vole. Ljubav tada postaje molitva u delu, postaje svetlost koja obasjava i one koji su u tami.
Bez ljubavi, sve postaje prazno — i reči, i obredi, i znanje. Sa ljubavlju, i najmanje delo postaje veliko pred Bogom. Kada čovek nauči da voli, u njemu se rađa unutrašnji mir, blagodat koja preobražava srce i čini ga prebivalištem Božijim. Ljubav je dokaz živog prisustva Boga u čoveku, jer gde je ljubav, tu je i Bog.
Zato Sveti Nektarije Eginski kaže:
"Ljubav rađa ljubav. Dobijaš ljubav samo kad je daješ drugima. Samo kad voliš osećaš se dobro."
Sveti oci nas uče da je čovek mali svet, mikrokosmos i kada se u njemu uspostavi mir, taj mir se širi i na druge.
Tuga može da postane duhovno korisna ako čoveka vodi ka pokajanju, smirenju i molitvi, ali može i da postane pogubna ako ga odvede u očajanje i beznađe.
Ono što nije urađeno juče, može se uraditi danas, a ono što niste uradili pre, možete sutra, naglašava otac Haralampije.
Nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu, tvrdio je profesor Jerotić.
Podsticao je Zorovavelja i Isusa sveštenika da obnove hram Gospodnji u Jerusalimu proričući tome hramu veću slavu nego bivšem hramu Solomonovu.
U svetinji kod Priboja dve iskušenice stupile su na put monaškog služenja, a ovaj duhovni događaj sabrao je verni narod i sveštenstvo, spojivši vekovno pamćenje manastira sa živom, tihom radošću ovog posebnog trenutka.
Zabeležen rukom u požutelim sveskama i pravljen merom koju je diktiralo srce, ovaj posni kolač i danas okuplja ukućane oko istog ukusa — jednostavnog, postojanog i dovoljno snažnog da poveže slavu, post i savremeni sto.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pravoslavna duhovnost uči da istinska ljubav nije prolazni osećaj ni puko saosećanje, već način života – stalna spremnost na služenje, praštanje, žrtvu i razumevanje.
Bez ljubavi, svaki podvig postaje prazan, a svaka molitva – bez duše.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije samo emocija već duhovno stanje, način postojanja koji prevazilazi granice ličnog i uzdiže se do univerzalnog.
Grešimo kada poverenje poklanjamo ljudima olako, vođeni spoljašnjim utiscima, dopadljivošću ili prividnom bliskošću.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Povodom najvećeg hrišćanskog praznika posvećenog ženama, podsećamo na besedu mitropolita šumadijskog, izgovorenu u Staroj kragujevačkoj crkvi, kao snažno svedočanstvo o porodici, odgovornosti roditelja i veri koja ne počinje u hramu, već u domu.
U besedi o Josifu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto zavist, kleveta i poniženje nisu kraj priče, već početak puta na kome Bog sam preuzima reč.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
U besedi o Josifu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto zavist, kleveta i poniženje nisu kraj priče, već početak puta na kome Bog sam preuzima reč.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka otkriva zašto reči gube snagu ako se ne potvrđuju životom i kako tajna molitva oblikuje duhovnu istinu.
Srpska pravoslavna crkva podseća na običaj u kojem deca simbolično "vežu" majke, a žene uzvraćaju darovima, stvarajući nevidljive niti koje povezuju generacije i jačaju hrišćanski duh zajedništva.
