OTVARANJE STAROG GROBA POKRENULO LAVINU ČUDA: Religija.rs u Manastiru Mrkonjići, podignutom na temeljima rodne kuće Svetog Vasilija Ostroškog (VIDEO)

U hercegovačkom kamenu, među tihim padinama na obodu Popovog polja, nalazi se selo Mrkonjići. Na prvi pogled deluje kao još jedno malo hercegovačko naseljeno mesto, ali iza njegove tišine krije se jedno od najvažnijih mesta srpskog pravoslavlja. Upravo ovde rođen je Sveti Vasilije Ostroški, svetitelj kojeg vekovima poštuju pravoslavci, ali i mnogi katolici i muslimani, tražeći utehu, isceljenje i nadu.

Na mestu njegove rodne kuće danas se uzdiže Manastir Mrkonjići - duhovno središte koje nije samo mesto molitve, već i snažan simbol hercegovačkog identiteta, stradanja i obnove.

Mesto u kojem je počeo život svetitelja

Crkveni izvori i žitija navode da je Sveti Vasilije Ostroški rođen 1610, kao Stojan Jovanović, u pobožnoj porodici Petra i Anastasije Jovanović.

Hercegovina tog vremena nalazila se pod osmanskom vlašću. Narod je živeo teško, opterećen porezima, pritiscima i stalnim strahom od zuluma. Upravo zato roditelji mladog Stojana šalju u Manastir Zavala, gde započinje njegov duhovni put.

Foto: Saša Tošić

 

Kasnije će postati monah Vasilije, zatim episkop zahumsko-hercegovački i na kraju ostroški čudotvorac, čije mošti danas počivaju u Manastiru Ostrog.

Ali priča o Mrkonjićima nije samo priča o rođenju jednog svetitelja. To je priča o mestu koje je vekovima čuvalo uspomenu na njega, čak i onda kada ovde nije bilo velikog manastira, visokih zidina niti bogatih konaka.

Od rodne kuće do manastirske svetinje

Igumanija Manastira Mrkonjići mati Pavla često podseća da današnja crkva nije podignuta bilo gde, već upravo na ostacima rodne kuće Svetog Vasilija. Crkva posvećena Svetom Vasiliju Tvrdoškom i Ostroškom osveštana je 1998, a u manastirskoj porti i danas se mogu videti ostaci starih zidova za koje se veruje da pripadaju kući porodice Jovanović. Pored njih raste i staro drvo za koje monahinje kažu da pamti vekove i da je starije od četiri stotine godina.

Mati Pavla govori da je upravo to osećanje neposrednog dodira sa prošlošću ono što najviše potresa ljude koji dolaze u Mrkonjiće. Posetioci ne dolaze samo da vide još jednu hercegovačku svetinju, već mesto na kojem je započeo život Svetog Vasilija.

Foto: Saša Tošić

 

Prema crkvenim zapisima i svedočenjima Eparhije zahumsko-hercegovačke, dugo je na mestu rodne kuće Svetog Vasilija postojalo tek skromno obeležje i mala crkva. Ozbiljnije uređenje prostora počelo je tek krajem dvadesetog veka, dok je nakon ratova devedesetih godina ovaj lokalitet dobio današnji izgled manastirskog kompleksa.

Ta obnova imala je mnogo dublje značenje od same gradnje.

Hercegovina je tokom ratova teško stradala, mnoga sela ostala su pusta, a duhovni život bio je ozbiljno narušen. Obnova Mrkonjića zato nije predstavljala samo građevinski poduhvat, već pokušaj da se obnovi istorijsko i duhovno pamćenje čitavog kraja.

Danas kompleks čine manastirska crkva, konaci, uređena porta i izvor za koji vernici veruju da ima blagotvorna svojstva.

Novo mesto hodočašća

Poslednjih godina manastir je dobio još veći značaj nakon pronalaska moštiju za koje se veruje da pripadaju Svetoj Anastasiji, majci Svetog Vasilija. U narodu Popovog polja vekovima je postojalo predanje da je upravo ona sahranjena pored stare crkve Svetog Nikole na seoskom groblju i da je još za života smatrana svetom ženom.

Prema svedočenju mati Pavle, među meštanima se dugo prenosila priča o čoveku kojem se javio Sveti Vasilije i pokazao mesto groba svoje majke. Taj meštanin pokušao je da podigne obeležje, ali ga je prekinuo ratni zločin iz 1941, kada je, kao i mnogi stanovnici Popovog polja, stradao u ustaškim jamama. Njegovi potomci kasnije su dovršili krst, a narod je nastavio da čuva sećanje na to mesto, iako se u tadašnjim okolnostima niko nije usuđivao da otvori grob.

S vremenom su se među ljudima pojavile priče o neobičnoj svetlosti koja se povremeno viđala iznad groba, kao i o isceljenjima koja su vernici povezivali sa tim mestom. Vladika Atanasije Jevtić zato je pokrenuo pitanje da li se u grobu zaista nalaze mošti majke Svetog Vasilija.

Otvaranju groba prisustvovali su monasi iz manastira vezanih za život Svetog Vasilija, arheolozi, lekari i monahinje iz Petropavlovog manastira. Prema svedočenju igumanije, najpre su pronađeni ostaci kostiju koji su bili gotovo raspadnuti, ali su dublje u grobu otkrivene izuzetno očuvane mošti žute boje, koje su kod prisutnih izazvale snažan osećaj mira i radosti. Od tada je manastir postao veliko mesto hodočašća, a svakodnevni bogoslužbeni život dodatno je oživeo. Posebnu pažnju privlači jednostavnost čitavog prostora. Mrkonjići ne ostavljaju utisak raskoši niti monumentalnosti - njihova snaga leži u miru i skromnosti.

Hercegovina kamena, sunca i tišine

Ko prvi put stigne u Popovo polje, često ostane zatečen neobičnim spojem surovosti i lepote. Kamen, nisko rastinje, jaka svetlost i gotovo biblijski pejzaži stvaraju osećaj da vreme ovde protiče sporije nego na drugim mestima.

U takvom ambijentu manastir deluje potpuno prirodno, kao da je izrastao iz samog hercegovačkog krša.

Monasi i sveštenici često govore da je upravo Hercegovina oblikovala karakter Svetog Vasilija - njegovu skromnost, istrajnost i tihu duhovnu snagu. Taj osećaj prisutan je i danas među hodočasnicima koji dolaze u Mrkonjiće. Za razliku od velikih svetinja koje svakodnevno obilaze hiljade turista, ovde vlada drugačija atmosfera. Ljudi dolaze mirno, pale sveće, dugo sede u porti i ćute.

Svetinja koja okuplja ljude različitih vera

U Hercegovini je poštovanje prema Svetom Vasiliju duboko ukorenjeno u svakodnevni život. Mati Pavla kaže da se i danas može videti stari običaj po kojem ljudi ustaju kada govore o Svetom Vasiliju, izgovarajući njegovo ime sa posebnim poštovanjem. Taj odnos prema svetitelju prenosio se generacijama, čak i u vremenima komunizma i otvorenog bezbožništva.

U gotovo svakom selu Popovog polja može se čuti neka priča o pomoći ili isceljenju koje ljudi pripisuju Svetom Vasiliju. Zbog toga su meštani vekovima nastojali da očuvaju mesto njegovog rođenja i da ga pretvore u trajno središte živog narodnog sećanja.

 

Posebno je zanimljivo što poštovanje prema Svetom Vasiliju odavno prevazilazi verske i nacionalne granice. Brojna svedočenja beleže da se njegovim moštima u Ostrogu vekovima poklanjaju ljudi različitih vera.

Takvo poštovanje prenelo se i na Mrkonjiće.

Na praznik Svetog Vasilija, 12. maja, selo koje tokom godine živi gotovo nečujno postaje veliko mesto okupljanja. Vernici dolaze iz Hercegovine, Srbije, Crne Gore i dijaspore. Liturgije se služe pod otvorenim nebom, a čitav kraj tada dobija atmosferu starinskog narodnog sabora.

Meštani često kažu da tih dana "čitava Hercegovina diše kao jedno".

Put Svetog Vasilija kroz Hercegovinu

I sama igumanija manastira vezana je porodičnim korenima za Popovo polje. Odrastala je slušajući priče o Svetom Vasiliju i gledajući kako stariji sa dubokim poštovanjem izgovaraju njegovo ime. Seća se da su se njene bake uvek prekrstile kada bi govorile o ostroškom svetitelju, a upravo takvi prizori, kako kaže, ostaju čoveku u pamćenju za ceo život.

Ona podseća da je Popovo polje vekovima bilo prostor na kojem su se ukrštali različiti verski i politički uticaji - katolički Zapad, osmanska vlast i pravoslavni Istok. Uprkos tome, narod ovog kraja uspeo je da sačuva svoju veru, a veliki deo tog identiteta vezuje upravo za Svetog Vasilija.

Manastir Mrkonjići teško se može posmatrati odvojeno od drugih hercegovačkih svetinja. U blizini se nalaze manastiri Zavala i Tvrdoš - mesta koja su imala važnu ulogu u životu Svetog Vasilija.

U Zavali je kao dečak učio crkvenu pismenost, dok je u Tvrdošu zamonašen i duhovno sazreo.

Zato mnogi hodočasnici danas obilaze čitav "put Svetog Vasilija", od Mrkonjića preko Zavale i Tvrdoša, pa sve do Ostroga.

To nije samo putovanje kroz nekoliko manastira. To je prolazak kroz istoriju pravoslavlja u Hercegovini — istoriju punu stradanja, ali i neprekidnog trajanja.

Foto: Saša Tošić

 

Manastir koji najviše govori tišinom

Za razliku od velikih srednjovekovnih manastira sa raskošnim freskama i bogatim riznicama, Mrkonjići ne ostavljaju utisak monumentalnosti. Njihova snaga je drugačija.

Ona se oseća u saznanju da stojite na mestu na kojem je započeo život čoveka kojeg milioni vernika smatraju svetiteljem i čudotvorcem.

Zbog toga mnogi posetioci kažu da Mrkonjiće nije moguće doživeti samo kao kulturno-istorijski spomenik. Čak i oni koji nisu religiozni često govore o neobičnom miru koji osećaju u manastirskoj porti.

Možda se upravo u tome krije posebnost ovog mesta.

U manastiru se danas svakoga dana služe bogosluženja, a svake večeri čita se akatist Svetom Vasiliju Ostroškom. Subotom se služi Sveta liturgija, dok manastirsko bratstvo i sestrinstvo rade na izgradnji duhovnog centra namenjenog prvenstveno mladima i deci.

Mati Pavla smatra da je važno da deca još od najranijih godina osete da je crkva mesto mira i pripadnosti, kako bi kasnije, kada dođu životne krize i preispitivanja, znala gde mogu da pronađu utehu i oslonac. Po njenim rečima, smisao manastira nije samo u očuvanju prošlosti, već i u tome da čovek u njemu prepozna živu prisutnost vere u sopstvenom životu.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara