U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Hodajući hercegovačkim kršom, prema selu Mrkonjići nadomak Trebinja, ekipa portala religija.rs stigla je u jutarnjim satima, obasjana mekom hercegovačkom svetlošću. Tu, u tišini zavičaja Svetog Vasilija Ostroškog, nalazi se ono što mnogi zovu – živa svedočanstva vere i pamćenja: manastir sa crkvom posvećenom ovom Čudotvorcu, manastirski konak, stare kuće i - nekoliko metara od ulaza u hram - čudnovato drvo, stablo koje meštani nazivaju košćela.
Rodno mesto koje pamti svetitelja
Sveti Vasilije Ostroški rođen je 28. decembra 1610. godine u Mrkonjićima, kao Stojan Jovanović, iz porodice Petra i Anastasije Jovanović. Nakon njegove smrti i kanonizacije, rodno selo dugo je ostalo u tišini, sve dok nije postalo važno duhovno mesto, sa obnovljenim manastirom i hramom posvećenim svetitelju. Danas, kada kročite ispred crkve, oseća se težina istorije i nežna tišina vekova koji su prošli.
Susret sa monahinjom
Dok smo razgledali portu manastira, zatekli smo monahinju iz Petropavlovskog manastira, koji se takođe nalazi u trebinjskom kraju, a čiji je metoh manastir Mrkonjići. Ljubazno nas je pozdravila i rekla da nismo prvi gosti tog jutra, jer su pre nas ovde boravili tridesetak đaka u okviru ekskurzije. Njihova poseta potvrđuje da ovo sveto mesto, i više od četiri veka nakon rođenja svetitelja, i dalje privlači radoznale i verujuće generacije.
Drvo koje pamti
Posebnu pažnju posetioca privlači košćela, stablo koje stoji na mestu gde je nekada bila rodna kuća Svetog Vasilija. Prema narodnom predanju i svedočenju meštana, košćela je stara više od četiri veka. Debela je oko tri i po metra i šuplja je u sredini. Meštani ovo stablo smatraju čudom, jer i posle tolikih vekova ostaje zeleno i rađa plodove.
Na ulazu u manastir, stoji uramljena stranica dnevnog lista Politika iz 1939. godine, na kojoj je zapisano:
„Košćela stara četiri stotine godina nalazi se u selu Mrkonjići, z Srezu trebinjskom. Ona je debela tri i po metra, šuplja je i u njoj se roje pčele. Po narodnom predanju, pod ovom košćelom rodio se Sveti Vasilije Ostroški.“
Religija.rs
Košćela stara više od 4 veka, ispod koje se rodio Sveti Vasilije Ostroški
U senci košćele - sećanje i vera
Voće košćela, poznato i kao „koprivić“, karakteristično je za mediteranski i jadranski deo Balkana. Njeni tamnozeleni, nazubljeni listovi podsećaju na koprivu, dok su mali crni plodovi slatkastog ukusa. Iako se retko koriste u ljudskoj ishrani, plodovi su hranljivi i često služe pticama. U starim pričama, meštani ponekad beru plodove i čuvaju ih kao simbol plodnosti i trajnosti vere.
Dok stojite pod gustim krošnjama, teško je ne osetiti da ovo stablo nije samo drvo. Za meštane, hodočasnike i sve vernike koji stignu ovamo, košćela je živi most prema detinjstvu svetitelja, njegovom poreklu i neugasloj snazi vere. Čak i kada je drvo šuplje ili puklo, i dalje je vitalno i daje plodove.
Dok sunce polako tone iza hercegovačkih vrleti, shvatate da predanja ne traže pisane dokaze da bi bila sveta. Košćela u Mrkonjićima čuva sećanje na rođenje svetitelja, na generacije koje su prošle i na one koje dolaze da se pomole. Pod njenim granama oseća se tihi šapat vekova, snaga vere i trajanja koja nadilazi vreme i reči.
Pre dve godine, neposredno pred praznik Svetog Vasilija Ostroškog, u selu nadomak Trebinja obretene su mošti njegove majke Ane Jovanović. Njena svetost potvrđena je na nedavnom Saboru SPC.
Na Preobraženje Gospodnje, iz Mrkonjića stižu mošti Svete Ane – majke Čudotvorca Ostroškog. Verni će imati priliku da prvi put u svom gradu celivaju i dodirnu svetinju.
Arheolozi potvrđuju da svetinja nije benediktinski samostan, već prostor sa antičkim korenima i tajanstvenim grobovima koji vekovima čuvaju duhovnu snagu Hercegovine.
U pravoslavlju se bol sagledava kroz perspektivu slobode, ljubavi i posledica naših dela, ali i kao mogućnost preobražaja, put ka očišćenju i povratku istinskom životu.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
U nekim srpskim domovima se 9. decembra slavi Sveti Alimpije Stolpnik, ali stariji etnografski zapisi i hibridni nazivi poput „Sveti Đorđe Alimpije“ otkrivaju fascinantan spoj istorije, narodnog pamćenja i crkvenih običaja.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
U pravoslavlju se bol sagledava kroz perspektivu slobode, ljubavi i posledica naših dela, ali i kao mogućnost preobražaja, put ka očišćenju i povratku istinskom životu.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
U besedi za 27. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako različiti darovi i zvanja povezuju vernike u savršenu harmoniju i svetost.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Ajeti iz sure Et-Tegabun upozoravaju da imetak i porodica nisu samo dar, već i odgovornost pred Bogom, te da se prava vrednost čoveka meri spremnošću na darežljivost, strahopoštovanje i poverenje u Božiju pravdu.
Svetejši u Al-Magtasu prima dar koji će zlatnim slovima ostati upisan u istoriji SPC, istovremeno jačajući međureligijski dijalog i očuvanje svetih hrišćanskih tragova.
