Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Na dan kada Srpska pravoslavna crkva obeležava praznik Svetih Ćirila i Metodija, u manastiru Tumane bilo je više povoda za praznično sabranje. Već od ranih jutarnjih časova putevi koji vode ka Tumanu bili su prepuni ljudi. Kolone automobila i autobusa pristizale su iz svih krajeva Srbije, Republike Srpske i Crne Gore, dok su mnogi hodočasnici poslednje kilometre prelazili peške. Još pre svitanja pred manastirom su se formirali dugi redovi vernika koji su strpljivo čekali da prisustvuju jednom od najvažnijih događaja u tumanskoj svetinji — presvlačenju moštiju Svetog Zosima Tumanskog.
Nad homoljskim šumama ležala je jutarnja magla, a zvona sa manastirske crkve oglašavala su se duboko i sporo. Njihov zvuk razlivao se kroz dolinu i mešao sa tihim žamorom okupljenog naroda. U porti su monasi dočekivali vernike i usmeravali ih ka hramu, dok se iz crkve već čulo pojanje vaskršnjih pesama.
Mnogi su sa sobom nosili ikone, brojanice i ceduljice sa imenima svojih najbližih. Neki su dolazili da se pomole za zdravlje, drugi iz zahvalnosti zbog, kako veruju, uslišenih molitava, a bilo je i onih koji su prvi put došli u Tumane, želeći da prisustvuju događaju o kojem se poslednjih godina govori širom pravoslavnog sveta u Srbiji.
U samom hramu vladala je posebna tišina. Miris tamjana ispunjavao je prostor, dok su plamenovi sveća podrhtavali pred ikonama. Pogledi sabranog vernog naroda bili su usmereni ka kivotu svetitelja. Ljudi su prilazili polako, krstili se i celivali mošti, a zatim se povlačili u stranu kako bi napravili mesto drugima.
Posle svete liturgije koju je služio vladika toplički Petar, vikar patrijarha srpskog Porfirija, kada je počeo čin presvlačenja moštiju, manastirsku portu ispunila je potpuna tišina. Čulo se samo pojanje monaha i šum tkanine kojom su pažljivo prekrivane mošti svetitelja. Monaštvo je sa velikim poštovanjem menjalo staru odeždu novom, dok je narod klečao ili stajao pognute glave.
U pravoslavnoj tradiciji presvlačenje moštiju nije običan obred niti ceremonija koja se obavlja zbog spoljašnjeg utiska. Za vernike je to čin dubokog poštovanja prema svetitelju i trenutak kada se zajednica sabira oko svetinje koja vekovima živi u narodnom sećanju i veri.
Posebnu pažnju izazvao je trenutak kada su delovi stare odežde pripremljeni za podelu narodu. Vernici su ih uzimali pažljivo i sa vidnim strahopoštovanjem. Neki su ih odmah prinosili čelu, drugi stavljali uz grudi ili ih pažljivo sklanjali u torbe i maramice kako bi ih odneli svojim kućama na blagoslov. Stariji hodočasnici govorili su da se taj običaj u Tumanu čuva još od vremena ruskih monaha koji su tridesetih godina prošlog veka obnovili poštovanje moštiju Svetog Zosima.
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Nakon završetka liturgije i presvlačenja moštiju, iz manastirske porte krenula je velika litija prema isposnici Svetog Zosima. Na čelu povorke nošeni su krstovi, barjaci i kivot sa moštima svetitelja, dok je iza njih polako išao narod pevajući tropar Svetom Zosimu.
Put do isposnice vodi kroz gustu šumu i blage uspone homoljskog kraja. Dok se litija kretala uskim stazama, crkveno pojanje razlegalo se među drvećem i kamenitim obroncima. U jednom trenutku činilo se kao da čitava šuma odzvanja molitvom.
Bilo je ljudi svih generacija. Stariji su se oslanjali na štapove, roditelji su vodili malu decu za ruke, a pojedini hodočasnici išli su bosi, u tišini i zavetu. Neki su tokom puta neprestano izgovarali molitve, dok su drugi ćutali, sabrani u sopstvenim mislima.
Kada je litija stigla do isposnice, narod se polako okupljao oko kamene pećine u kojoj je, prema predanju, Sveti Zosim provodio godine u molitvi i podvigu. U tom trenutku zavladala je gotovo potpuna tišina. Čulo se samo pucketanje sveća i glas sveštenika koji je čitao molitve.
Mnogi su prilazili stenama isposnice, dodirivali ih rukama i krstili se. Za vernike to mesto nije samo istorijski trag jednog monaha pustinjaka, već prostor duboko vezan za sećanje na svetitelja čije ime i danas okuplja hiljade ljudi.
Ovo sabranje u Tumanu pokazalo je koliko je ovaj manastir postao važan duhovni centar savremene Srbije. Ono što je nekada bilo mirno monaško bratstvo u homoljskim šumama danas je mesto na koje dolaze desetine hiljada ljudi tražeći utehu, veru i mir.
A kada je sunce počelo da zalazi iza šumovitih brda Homolja, narod se polako razilazio iz manastira. Ipak, čak i tada, dok su se kolone vozila spuštale ka Golupcu i Dunavu, iz porte manastira Tumane još su se čula zvona — tiha i duga, kao odjek dana u kojem su se molitva, narod i staro predanje ponovo sreli oko moštiju Svetog Zosima Tumanskog.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Višednevno obeležavanje gradske slave Podgorice završeno je tradicionalnom litijom koju su predvodili mitropolit Joanikije i episkop Pajsije, uz prisustvo velikog broja vernika, sveštenstva i predstavnika javnog života.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Srpska pravoslavna crkva saopštila je da će jedna od najvećih svetinja pravoslavnog sveta, na molbu patrijarha Porfirija i uz blagoslov igumana manastira Vatoped, u Hramu Svetog Save ostati duže nego što je planirano.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Evo šta bi trebalo da slušamo da ostanemo duhovno zdravi.
Jevanđelja ga pominju samo u tragovima, a predanje mu pripisuje više identiteta, ko je bio Juda Jakovljev i zašto i dalje izaziva nedoumice među tumačima
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na ovom sabranju mitropolit Ignatije služio liturgiju, uručio odlikovanja i pozvao vernike da se sabiraju u svojim parohijskim hramovima, podsećajući da samo Gospod daruje život večni.
Manastir Tumane je najposećeniji manastir 21. veka i iz godine u godinu privlači sve veći broj vernika.
U jedinstvenoj liturgijskoj svečanosti, popred presvlačenja moštiju Svetog Zosima Tumanskog, patrijarh srpski u nadahnutoj besedi poručio da bez vere nema ni znanja, ni zajednice, ni života – jer vera otvara vrata čudima i večnosti.
U prvu nedelji posle Spasovdana, manastir Tumane domaćin je jedinstvenog sabranja – liturgije, litije i osvećenja novog konaka, događaja koji je spojio predanje, veru i živu potrebu savremenog čoveka za mirom i isceljenjem.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Evo šta bi trebalo da slušamo da ostanemo duhovno zdravi.
Jevanđelja ga pominju samo u tragovima, a predanje mu pripisuje više identiteta, ko je bio Juda Jakovljev i zašto i dalje izaziva nedoumice među tumačima
Zašto ne nosi krst, kako mu se pravilno obraća i kada mu ne treba prilaziti - to su detalji koje većina vernika nikada nije učila.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za utorak 7. sedmice po Vaskrsu otkriva se neobična poruka: čak i onaj ko ne veruje može postati deo Božjeg plana, dok se vera vernih meri njihovim padom i odstupanjem.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetu mučenicu Glikeriju po starom i Svetog apostola Karpa po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Filipa Nerija. Muslimani obeležavaju Dan Arefata, dok Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Svetitelj našeg vremena podseća da izlaz ne dolazi iz mirovanja, već iz odlučnog duhovnog pokreta i obraćanja Hristu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
