Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Na dan kada Srpska pravoslavna crkva obeležava praznik Svetih Ćirila i Metodija, u manastiru Tumane bilo je više povoda za praznično sabranje. Već od ranih jutarnjih časova putevi koji vode ka Tumanu bili su prepuni ljudi. Kolone automobila i autobusa pristizale su iz svih krajeva Srbije, Republike Srpske i Crne Gore, dok su mnogi hodočasnici poslednje kilometre prelazili peške. Još pre svitanja pred manastirom su se formirali dugi redovi vernika koji su strpljivo čekali da prisustvuju jednom od najvažnijih događaja u tumanskoj svetinji — presvlačenju moštiju Svetog Zosima Tumanskog.
Nad homoljskim šumama ležala je jutarnja magla, a zvona sa manastirske crkve oglašavala su se duboko i sporo. Njihov zvuk razlivao se kroz dolinu i mešao sa tihim žamorom okupljenog naroda. U porti su monasi dočekivali vernike i usmeravali ih ka hramu, dok se iz crkve već čulo pojanje vaskršnjih pesama.
Mnogi su sa sobom nosili ikone, brojanice i ceduljice sa imenima svojih najbližih. Neki su dolazili da se pomole za zdravlje, drugi iz zahvalnosti zbog, kako veruju, uslišenih molitava, a bilo je i onih koji su prvi put došli u Tumane, želeći da prisustvuju događaju o kojem se poslednjih godina govori širom pravoslavnog sveta u Srbiji.
U samom hramu vladala je posebna tišina. Miris tamjana ispunjavao je prostor, dok su plamenovi sveća podrhtavali pred ikonama. Pogledi sabranog vernog naroda bili su usmereni ka kivotu svetitelja. Ljudi su prilazili polako, krstili se i celivali mošti, a zatim se povlačili u stranu kako bi napravili mesto drugima.
Posle svete liturgije koju je služio vladika toplički Petar, vikar patrijarha srpskog Porfirija, kada je počeo čin presvlačenja moštiju, manastirsku portu ispunila je potpuna tišina. Čulo se samo pojanje monaha i šum tkanine kojom su pažljivo prekrivane mošti svetitelja. Monaštvo je sa velikim poštovanjem menjalo staru odeždu novom, dok je narod klečao ili stajao pognute glave.
U pravoslavnoj tradiciji presvlačenje moštiju nije običan obred niti ceremonija koja se obavlja zbog spoljašnjeg utiska. Za vernike je to čin dubokog poštovanja prema svetitelju i trenutak kada se zajednica sabira oko svetinje koja vekovima živi u narodnom sećanju i veri.
Posebnu pažnju izazvao je trenutak kada su delovi stare odežde pripremljeni za podelu narodu. Vernici su ih uzimali pažljivo i sa vidnim strahopoštovanjem. Neki su ih odmah prinosili čelu, drugi stavljali uz grudi ili ih pažljivo sklanjali u torbe i maramice kako bi ih odneli svojim kućama na blagoslov. Stariji hodočasnici govorili su da se taj običaj u Tumanu čuva još od vremena ruskih monaha koji su tridesetih godina prošlog veka obnovili poštovanje moštiju Svetog Zosima.
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Nakon završetka liturgije i presvlačenja moštiju, iz manastirske porte krenula je velika litija prema isposnici Svetog Zosima. Na čelu povorke nošeni su krstovi, barjaci i kivot sa moštima svetitelja, dok je iza njih polako išao narod pevajući tropar Svetom Zosimu.
Put do isposnice vodi kroz gustu šumu i blage uspone homoljskog kraja. Dok se litija kretala uskim stazama, crkveno pojanje razlegalo se među drvećem i kamenitim obroncima. U jednom trenutku činilo se kao da čitava šuma odzvanja molitvom.
Bilo je ljudi svih generacija. Stariji su se oslanjali na štapove, roditelji su vodili malu decu za ruke, a pojedini hodočasnici išli su bosi, u tišini i zavetu. Neki su tokom puta neprestano izgovarali molitve, dok su drugi ćutali, sabrani u sopstvenim mislima.
Kada je litija stigla do isposnice, narod se polako okupljao oko kamene pećine u kojoj je, prema predanju, Sveti Zosim provodio godine u molitvi i podvigu. U tom trenutku zavladala je gotovo potpuna tišina. Čulo se samo pucketanje sveća i glas sveštenika koji je čitao molitve.
Mnogi su prilazili stenama isposnice, dodirivali ih rukama i krstili se. Za vernike to mesto nije samo istorijski trag jednog monaha pustinjaka, već prostor duboko vezan za sećanje na svetitelja čije ime i danas okuplja hiljade ljudi.
Ovo sabranje u Tumanu pokazalo je koliko je ovaj manastir postao važan duhovni centar savremene Srbije. Ono što je nekada bilo mirno monaško bratstvo u homoljskim šumama danas je mesto na koje dolaze desetine hiljada ljudi tražeći utehu, veru i mir.
A kada je sunce počelo da zalazi iza šumovitih brda Homolja, narod se polako razilazio iz manastira. Ipak, čak i tada, dok su se kolone vozila spuštale ka Golupcu i Dunavu, iz porte manastira Tumane još su se čula zvona — tiha i duga, kao odjek dana u kojem su se molitva, narod i staro predanje ponovo sreli oko moštiju Svetog Zosima Tumanskog.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Višednevno obeležavanje gradske slave Podgorice završeno je tradicionalnom litijom koju su predvodili mitropolit Joanikije i episkop Pajsije, uz prisustvo velikog broja vernika, sveštenstva i predstavnika javnog života.
Sveti Kir i Jovan u pravoslavlju se nazivaju besrebrenicima, jer su kao lekari pomagali ljudima bez ikakve nadoknade, služeći bolesnima iz ljubavi prema Bogu i bližnjima.
Želeći da se zaštite od zla, mnogi nesvesno upadaju u stanje koje im oduzima spokoj i udaljava ih od istinske vere.
U razgovoru je bilo reči o zaštiti ljudskog dostojanstva i ulozi Crkve u pružanju pomoći onima kojima je ona najpotrebnija.
Blaženopočivši grčki arhijerej upozorio je na sablazan zbog neprikladnog odevanja u crkvi, odgovornost sveštenika i mere za očuvanje bogoslužbenog poretka.
Episkop vašingtonsko-njujorški i istočnoamerički podsetio na reči Tesline majke Đuke, očevu ljubav prema znanju i vaspitanje koje je budućeg pronalazača usmerilo da darove posveti službi čovečanstvu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Na ovom sabranju mitropolit Ignatije služio liturgiju, uručio odlikovanja i pozvao vernike da se sabiraju u svojim parohijskim hramovima, podsećajući da samo Gospod daruje život večni.
Manastir Tumane je najposećeniji manastir 21. veka i iz godine u godinu privlači sve veći broj vernika.
U jedinstvenoj liturgijskoj svečanosti, popred presvlačenja moštiju Svetog Zosima Tumanskog, patrijarh srpski u nadahnutoj besedi poručio da bez vere nema ni znanja, ni zajednice, ni života – jer vera otvara vrata čudima i večnosti.
U prvu nedelji posle Spasovdana, manastir Tumane domaćin je jedinstvenog sabranja – liturgije, litije i osvećenja novog konaka, događaja koji je spojio predanje, veru i živu potrebu savremenog čoveka za mirom i isceljenjem.
Želeći da se zaštite od zla, mnogi nesvesno upadaju u stanje koje im oduzima spokoj i udaljava ih od istinske vere.
Blaženopočivši grčki arhijerej upozorio je na sablazan zbog neprikladnog odevanja u crkvi, odgovornost sveštenika i mere za očuvanje bogoslužbenog poretka.
Episkop vašingtonsko-njujorški i istočnoamerički podsetio na reči Tesline majke Đuke, očevu ljubav prema znanju i vaspitanje koje je budućeg pronalazača usmerilo da darove posveti službi čovečanstvu.
Crkva uči da nijedan čovek nije prepušten sam sebi, već da mu je od Boga dat anđeo čuvar koji ga štiti, ukrepljuje i podstiče da ide putem spasenja.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Jedanaestogodišnji dečak i njegova sestra pronašli su na staroj hartiji poruku koja otkriva da najveća vrednost svakog talenta nije u aplauzu, već u dobru koje njime činimo drugima.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
U molitvenom prisustvu mitropolita Joanikija, ostroške bratije i brojnih vernika, ispraćen je monah čiji je život bio posvećen Bogu, molitvi i ljubavi prema bližnjima, uz poruku da smrt nije kraj, već prelazak u novi život.
Bez ulja, sa nekoliko jednostavnih namirnica i mnogo ljubavi, ovo posno jelo iz knjige "Ko posti dušu gosti" pokazuje kako se u skromnoj trpezi kriju bogat ukus, tradicija i duh pravoslavnih manastira.
Episkop bihaćko-petrovački upozorio je da istorija opominje sve narode u Bosni i Hercegovini i pozvao na dogovor, uvažavanje različitosti i rešavanje važnih pitanja kroz konsenzus.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
