BUNAR, CRNA MAČKA I JEDNO VELIKO IZNENAĐENJE: Pravoslavna priča za decu (VIDEO)

U subotu ujutru, dok je kiša sitno kuckala po prozoru, jedanaestogodišnja Milica sedela je za kuhinjskim stolom i pažljivo vezivala pertle na svojim patikama.

Bila je to sasvim obična subota. Tata je otišao po hleb, mama Jelena spremala je doručak, a Milica je jedva čekala da izađe napolje. Tog dana trebalo je da ode sa mamom do crkve, a zatim do obližnjeg parka, gde su je čekale drugarice.

Odjednom se Milica setila nečega.

– Mama, a je l' stvarno ne smem da se vraćam kući ako sam već krenula?

Mama je podigla pogled sa šolje čaja.

– Kako to misliš?

– Pa, Anja mi je rekla da je to baksuzno. Kaže da, ako se vratiš po nešto što si zaboravio, ceo dan može da ti krene naopako.

Mama se nasmešila.

– A šta si ti zaboravila?

Milica je pogledala oko sebe.

– Kišobran!

Skočila je sa stolice.

– Vraćam se po njega!

Zastala je na vratima.

– Čekaj... A šta ako je Anja u pravu?

Ilustracija: Gemini

Mama je prišla ćerki i čučnula pored nje.

– Milice, hajde da nešto razjasnimo. Ako si zaboravila kišobran, a napolju pada kiša, sasvim je razumno da se vratiš po njega.

– Ali nije li to baksuz?

– Nije. To je sujeverje.

Milica je namrštila čelo.

– A šta je tačno sujeverje?

Jelena je sela pored nje.

– Sujeverje je kada čovek poveruje da neki običan predmet, događaj ili postupak sam po sebi donosi sreću ili nesreću. Na primer, da će ti se nešto loše dogoditi zato što si se vratila po zaboravljenu stvar ili zato što ti je crna mačka prešla put.

– A crne mačke stvarno nisu baksuzne?

– Naravno da nisu. One su samo mačke.

Milica se nasmejala.

– Onda je naša komšinica Mira baš u problemu. Ima crnu mačku.

– Izgleda da je ta mačka mnogo manje opasna nego što neki ljudi misle.

Jelena je pomilovala Milicu po kosi.

– Ali zapamti nešto još važnije. Hrišćanin ne treba da živi u strahu od znakova, predmeta i slučajnosti. Mi se uzdamo u Boga. To ne znači da ćemo biti bezbrižni ili nepažljivi, već da nećemo verovati da neka sitnica upravlja našim životom.

– Znači, ako razbijem ogledalo, neće mi se dogoditi sedam godina nesreće?

– Neće. Ako ga razbiješ, verovatno ćeš morati da počistiš staklo da se ne povrediš.

Milica prasnu u smeh.

– To mi se već čini kao mnogo veća opasnost!

U tom trenutku začulo se zvono na vratima.

Bila je to baka Radmila, koja je donela korpu sa jabukama.

– Dobro jutro, deco! – rekla je ulazeći. – Samo da vam kažem nešto. Danas nikako nemojte prolaziti pored starog bunara u parku.

Ilustracija: Gemini

 

Milica se ukočila.

– Zašto?

Baka spusti korpu.

– Kažu da tamo nije dobro stati posle podne. Ko zna šta sve može da se dogodi.

Milica pogleda majku.

Mama nije ništa rekla. Samo je blago podigla obrve.

Milica je odmah shvatila.

Sujeverje.

Ali tog trenutka nije znala da će upravo taj stari bunar postati deo njihove najuzbudljivije avanture.

Kasnije tog dana kiša je prestala.

Milica i mama krenule su prema crkvi. Nebo se razvedrilo, a između oblaka pojavila se bleda sunčeva svetlost.

Kada su prolazile pored parka, Milica je ugledala nešto neobično.

Na drugoj strani ograde, blizu starog bunara, stajao je njen drug Marko.

– Milice! – viknuo je.

– Šta radiš tamo?

Marko je pokazao prema zemlji.

– Našao sam nešto!

Ilustracija: Gemini

Milica i mama prišle su ogradi.

Na travi je ležala mala plava torbica.

– Čija je? – upita Milica.

Marko slegnu ramenima.

– Ne znam. Bila je pored bunara.

Mama je otvorila kapiju parka.

– Hajde da vidimo možemo li da pronađemo vlasnika.

Milica se setila bakinog upozorenja.

– Mama...

– Šta je?

– Baka je rekla da ne treba da prilazimo bunaru.

Jelena je pogleda ozbiljno, ali nežno.

– Ako je baka mislila da je bunar fizički opasan, poslušaćemo je i držaćemo se podalje. Ali ako je razlog za to to što veruje da će nam se dogoditi nešto loše samo zato što smo prišle bunaru, onda je to sujeverje. Strah ne treba da upravlja nama.

Ilustracija: Gemini

Milica klimnu.

Prišle su oprezno, ali nisu išle sasvim do ivice bunara.

Torbica je bila prazna.

– Čudno – reče Marko.

Tada se iz grmlja začulo:

– Mjau!

Milica se okrenula.

Crna mačka provirila je između granja.

– Eto je! – uzviknu Marko. – Crna mačka!

Marko načini korak unazad.

– Možda je baš zato torbica ovde!

Milica se nasmejala.

– Ne može mačka da bude kriva za torbicu.

Mačka je iznenada potrčala.

– Čekaj! – viknu Milica.

Na ogrlici joj je visio mali metalni privezak.

Mačka se provukla kroz živicu i nestala iza stare šupe.

Milica i Marko krenuli su za njom.

– Polako! – doviknula je mama. – Ne trčite preko nepoznatog terena!

Ali mačka je već nestala.

Deca zastadoše.

Tada su čuli tiho cviljenje.

– Čuješ li? – šapnu Milica.

Iz stare šupe dopirao je zvuk.

Prišli su vratima.

Bila su odškrinuta.

– Možda je mačka unutra – reče Marko.

Ilustracija: Gemini

Milica pogleda mamu.

Jelena priđe prva.

– Ostajemo zajedno.

Ušli su.

Unutra je bilo mračno i mirisalo je na staro drvo.

Na podu su se nalazile kutije, stari alat i nekoliko polomljenih saksija.

A onda se začulo:

– Mjau!

Crna mačka iskočila je iza jedne kutije.

Ali iza nje je bilo nešto još važnije.

Mala devojčica sedela je na podu i držala se za članak.

– Pomoć! – rekla je kroz suze.

Milica joj je odmah prišla.

– Jesi li povređena?

– Malo sam se saplela. Došla sam da tražim mačku i nisam mogla da izađem.

Jelena je kleknula pored nje.

– Kako se zoveš?

– Sofija.

– Dobro, Sofija. Sad si bezbedna.

Jelena je pomogla devojčici da ustane. Na nozi je imala ogrebotinu, ali nije izgledalo da je ozbiljno povređena.

– Kako si dospela ovde? – upita Milica.

Sofija obrisa suze.

– Moja mačka Lili je pobegla. Videla sam je kod bunara. Trčala sam za njom i ušla ovde. Onda sam se saplela.

Milica pogleda crnu mačku.

– Znači, ona je Lili?

Sofija klimnu.

– Jeste.

Milica se nasmešila.

– A ljudi kažu da crna mačka donosi nesreću.

Sofija pogleda Lili.

– Meni je baš donela pomoć.

Svi su se nasmejali.

Kada su izašli iz šupe, Marko je ugledao nešto na zemlji.

– Čekajte!

Podigao je mali metalni predmet.

Bio je to privezak sa krstićem.

Sofija ga je prepoznala.

– To je moje! Ispao mi je sa narukvice.

Ilustracija: Gemini

Milica se setila plave torbice.

– A možda je i ona tvoja!

Sofija je otvorila torbicu i lice joj se ozarilo.

– Jeste! Tu su mi ključevi od kuće!

– Eto zašto smo je pronašli – reče Marko.

Milica ga pogleda.

– Ne. Nismo je pronašli zato što je crna mačka prešla put, niti zato što smo prišle bunaru.

Mama se nasmešila.

– Pronašli ste je zato što ste tražili način da pomognete drugome.

Milica na trenutak zaćuta.

Onda upita:

– Mama, a gde je onda Bog u svemu tome?

Jelena joj odgovori:

– Bog nije neka tajna formula koju koristimo da objasnimo svaku slučajnost. On nas uči da budemo dobri, hrabri, pažljivi i spremni da pomognemo. Kada se molimo Bogu, ne pokušavamo da magijom promenimo događaje. Mi Mu poveravamo svoj život i trudimo se da živimo onako kako nas On uči.

Milica pogleda Sofiju, pa malu crnu Lili.

Odjednom joj je sve postalo jasnije.

Sujeverje je obećavalo čoveku da može da predvidi sreću i nesreću ako dovoljno pazi na znakove.

Vera u Boga učila je nečemu sasvim drugom.

Da ne živi u strahu.

Da čini dobro.

Da bude odgovoran.

Da se moli.

Da veruje Bogu.

Te večeri Milica je sedela kraj prozora.

Na stolu je stajao njen kišobran.

Pored njega nalazio se mali crveni končić koji je tog dana pronašla na klupi.

Baka Radmila joj je ranije rekla:

– Nemoj ga bacati, možda ti donese sreću.

Milica ga je uzela u ruku.

Pogledala je majku.

– Mama?

– Da?

– Ako ga zadržim kao običan končić, to je u redu?

– Naravno.

– Ali ako počnem da verujem da će me on zaštititi od svega lošeg?

Jelena klimnu.

– Onda više nije problem končić. Problem je što si počela da mu pripisuješ ono što pripada samo Bogu.

Milica je spustila končić na sto.

Zatim je sklopila ruke.

– Bože, hvala Ti što si nam danas pomogao da pronađemo Sofiju. Pomozi mi da ne budem sujeverna i da se ne plašim stvari kojih ne treba da se plašim. I pomozi mi da uvek umem da pomognem drugome.

Mama ju je zagrlila.

Napolju je počela nova kiša.

Milica je pogledala kroz prozor.

– Mama?

– Šta je sad?

– Ako sutra zaboravim kišobran, vraćam se po njega.

– Tako je.

– Pa neka pada kiša koliko hoće.

Jelena se nasmejala.

– Samo nemoj da zaboraviš da ga poneseš.

Milica je prasnula u smeh.

Ilustracija: Gemini

A na prozoru je kiša pravila sitne, svetlucave tragove.

Nije najavljivala ni sreću ni nesreću.

Bila je samo kiša.

A Milica je te večeri naučila nešto što će dugo pamtiti:

Ne treba se bojati znakova i praznih predskazanja. Prava sigurnost ne dolazi iz končića, amajlija, „srećnih“ predmeta i sujevernih zabrana. Čovek svoje srce treba da usmeri ka Bogu, a svoje ruke ka dobru.

I dok je odlazila na spavanje, Milica je prvi put pomislila da je svet mnogo lepši kada ga ne posmatramo kroz strah, već kroz veru, ljubav i poverenje u Boga.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara