ZBOG PORUKE IZ STARE KOVERTЕ NA TAVANU HRAMA, ĐORĐE VIŠE NIKADA NIJE SVIRAO KAO RANIJE: Pravoslavna priča za decu (VIDEO)

Kada bi neko pitao Đorđa šta najviše voli, odgovorio bi bez razmišljanja:
- Klavir!
A kada bi ga pitao šta voli odmah posle toga, nasmejao bi se i rekao:
- Božić. Tada sam se i rodio!

Njegova mama je često govorila da je tog božićnog jutra, kada su se začula zvona sa hrama, prvi put zaplakao, kao da se pridružio prazničnoj pesmi.

Đorđe je sada jedanaestogodišnji plavokosi dečak kovrdžave kose, uvek pomalo zamišljen. Često prstima svira po stolu, naslonu stolice ili prozoru, kao da svuda oko sebe čuje melodije koje drugi ne primećuju.

Njegova starija sestra Tamara sasvim je drugačija. Ne svira nijedan instrument, ali ume da umiri svačije srce. Još otkako je Đorđe bio sasvim mali, vodila ga je sa sobom u hram, učila ga da se prekrsti, objašnjavala mu zašto palimo sveće, zašto opraštamo i zašto je dobro učiniti nešto lepo čak i kada to niko ne vidi.

Ilustracija: Gemini

 

- Najlepša dela nisu ona za koja svi saznaju - govorila mu je često. - Nego ona koja Bog vidi.

Đorđe je često razmišljao o tim rečima.

Jednog toplog julskog jutra njih dvoje krenuli su u hram, gde su deca iz parohije pomagala u pripremama za malu humanitarnu priredbu. Prikupljao se novac za lečenje jednog dečaka iz njihovog grada.

Đorđe je trebalo da na kraju priredbe odsvira nekoliko kompozicija na klaviru koji se nalazio u parohijskom domu.

- Jesi li spreman? - upitala ga je Tamara.
- Malo imam tremu.
- To znači da ti je stalo. Samo nemoj da sviraš da bi ti ljudi aplaudirali. Sviraj da nekome ulepšaš dan.

Te reči su ga ohrabrile.

Dok su pomagali da se poređaju stolice, prišao im je parohijski sveštenik, otac Nikola.

- Imam jedan mali zadatak za vas.
- Kakav? - upita Đorđe.
- Potrebna mi je stara kutija sa notama koja je ostala na tavanu parohijskog doma. Kažu da je tamo još od vremena kada je postojao veliki crkveni hor pre mnogo godina.

To je zvučalo kao prava avantura.

Tavan je mirisao na drvo, stare knjige i vosak. Sunčevi zraci probijali su se kroz mali okrugli prozor i pravili zlatne pruge po podu.

- Pogledaj tamo! - šapnu Tamara.

U uglu je stajao veliki drveni sanduk.

Ilustracija: Gemini

 

Otvorili su ga pažljivo. U njemu su bile požutele note, nekoliko starih fotografija hora, mala brojanica i koverta na kojoj je pisalo: "Za onoga ko voli da svira srcem."

Đorđe je zastao.

- Kao da je namenjena baš meni...

Otvorio je kovertu. Unutra nije bilo ničega materijalno vrednog. Samo jedan list papira, uredno ispisan rukom. Na njemu je pisalo: "Ako si pronašao ovo pismo, verovatno voliš muziku. Zapamti nešto što je važnije od svake pesme. Lepo je svirati tačno. Još je lepše svirati lepo. Ali najlepše je kada tvoja muzika nekome vrati nadu. Tada svaka nota postaje molitva."

Đorđe je nekoliko puta pročitao te reči.

- Ko je ovo napisao?

Otac Nikola se blago nasmešio.

- Nekadašnji vođa crkvenog hora. Govorio je da muzika nikada ne sme da služi sujeti, nego ljubavi.

Tamara pogleda brata.

- Vidiš? To je skoro isto što ti stalno govorim.

Đorđe klimnu glavom.

Ilustracija: Gemini

 

Te večeri sala je bila puna ljudi. Deca su pevala, recitovala i izvodila kratke predstave. Na kraju je došao red na Đorđa.

Seo je za klavir. Ruke su mu se blago tresle. Pogledao je u publiku. Video je roditelje. Video je Tamaru kako mu se osmehuje. A onda je ugledao i dečaka zbog kog je organizovana priredba. Sedeo je u prvom redu i pažljivo ga posmatrao.

Đorđe je duboko udahnuo. Setio se pisma sa tavana. Prvi ton zazvučao je tiho. Zatim drugi. Pa treći. Muzika je polako ispunila prostoriju.

Nije razmišljao o greškama, o aplauzu ili o tome kako će ga drugi oceniti. Razmišljao je samo o tome da svaka nota nekome donese radost.

Kada je završio, nekoliko trenutaka vladala je potpuna tišina. A onda se prolomio snažan aplauz. Ali Đorđu je najviše značilo nešto sasvim drugo. Dečak iz prvog reda mu je mahnuo i široko se osmehnuo. Bio je to osmeh koji se ne zaboravlja.

Ilustracija: Gemini

 

Na povratku kući hodali su polako.

- Znaš - reče Đorđe - danas sam prvi put razumeo ono što si mi godinama pričala.
- Šta?
- Da talenat nije nešto čime treba da se hvalimo.
- Nego?
- Dar koji treba da podelimo.

Tamara ga blago potapša po ramenu.

- Upravo tako.

Kada su stigli kući, Đorđe je pažljivo spakovao ono staro pismo među svoje note. Od tada je, pre svakog vežbanja na klaviru, čitao nekoliko redova iz njega. Ne zato što je verovao da će tako bolje svirati, nego zato što ga je podsećalo da se najlepše melodije ne stvaraju samo prstima.

One nastaju u srcu koje se trudi da bude dobro, zahvalno i puno ljubavi prema Bogu i ljudima.

I baš zato, svaki put kada bi dotakao dirke klavira, činilo mu se da jedna nevidljiva nota leti mnogo dalje od muzike - pravo do nečijeg srca.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara