KADA MU JE ČUDOM BOŽJIM SVETI NIKOLA VRATIO VID, STEFAN DEČANSKI MU JE POSVETIO OVU SVETINJU: Posetili smo manastir Gorioč koji čuva brojne tajne (VIDEO)
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Visoko iznad metohijske ravnice, među padinama Mokre Gore i nedaleko od Istoka, u mestu koje meštani zovu Beli kamen stoji Manastir Gorioč. Do njega se iz ravnice stiže putem koji se polako penje kroz šumu, a kako se uspon nastavlja, iza leđa ostaju kuće i ravnica, dok se pred očima otvara širok metohijski prostor. Na kraju tog puta čeka mala crkva Svetog Nikole, tiha i jednostavna spolja, ali sa pričom koja traje vekovima.
O Gorioču se vekovima prenosi priča o kralju Stefanu Dečanskom, njegovim bolesnim očima i pomoći Svetog Nikole. Ali kada se zastane pred ovom svetinjom, brzo postaje jasno da njena priča nije stala u jedno predanje. U Gorioču su nekada čuvane stare knjige, od kojih se neke danas nalaze u Sankt Peterburgu. Njegove ikone pamte različite epohe, a sam manastir preživeo je obnove, ratove i godine u kojima je njegov opstanak bio neizvestan. Danas, u tišini Belog kamena, o njemu brine žensko monaško sestrinstvo.
Predanje o isceljenju očiju Stefana Dečanskog
Prema crkvenom predanju, kralj Stefan Dečanski podigao je Gorioč u znak zahvalnosti Svetom Nikoli Čudotvorcu, kome se molio za isceljenje očiju.
U predanju se navodi da su kraljeve oči bile „ogorele“, pa se upravo sa tim događajem povezuje i ime Gorioč. U starijim zapisima manastir se pominje i kao Ogorioča. Za pravoslavne vernike, međutim, predanje ima svoje mesto. Ono se vekovima prenosi uz svetinju i objašnjava zbog čega je upravo Sveti Nikola njen zaštitnik i kako je nastalo njeno ime.
Današnji hram nije prvobitna građevina
Kada se danas uđe u crkvu Svetog Nikole, teško je zamisliti da je na istom mestu nekada stajao hram iz vremena srednjovekovne Srbije.
Prvobitna građevina nije sačuvana. Današnja crkva je tokom vekova obnavljana, a veće obnove zabeležene su u XVI i XVIII veku, kao i početkom XX veka.
Hram je jednostavan. Ima jedan brod, polukružnu oltarsku apsidu i poluobličasti svod. Za razliku od velikih srpskih manastira, ovde nema raskošnog prostora koji bi odmah privukao pažnju posetioca. Upravo zato se u Gorioču više primećuju tragovi njegovog dugog trajanja. Jedna obnova smenjivala je drugu, a crkva Svetog Nikole ostala je mesto molitve.
U manastiru se čuva jedanaest ikona iz perioda od XVI do XVIII veka. One predstavljaju deo umetničke i duhovne baštine Gorioča i svedoče o životu svetinje u vekovima o kojima danas imamo relativno malo neposrednih podataka.
Jedan od najzanimljivijih detalja iz istorije Gorioča vezan je za njegovu biblioteku. Manastir je nekada posedovao stare knjige i rukopise iz XIV i XV veka. O njihovom postojanju svedočio je ruski diplomata i istoričar Aleksandar F. Giljferding, koji je sredinom XIX veka obilazio srpske krajeve i manastire.
Giljferding je deo knjiga iz Gorioča odneo u Rusiju. One se danas čuvaju u Sankt Peterburgu. Taj podatak pokazuje da je Gorioč nekada bio mnogo više od mesta u kojem se služila liturgija. Kao i druge srpske srednjovekovne svetinje, bio je mesto u kojem su se knjige čuvale, prepisivale i koristile u bogoslužbenom i obrazovnom životu.
Istovremeno, priča o goriočkim knjigama pokazuje koliko je kulturna baština srpskih manastira kroz istoriju bila rasuta van mesta u kojima je nastala. Deo onoga što je nekada pripadalo manastirskoj biblioteci danas se nalazi daleko od Metohije.
Svetinja je tokom rata bila pretvorena u zatvor
Gorioč je kroz svoju istoriju prolazio i kroz veoma teška razdoblja.
Tokom Drugog svetskog rata manastirski kompleks korišćen je kao zatvor za Srbe i Crnogorce. Mesto namenjeno molitvi i životu monaha tada je dobilo potpuno drugačiju namenu.
Posle 1999. godine Gorioč se našao u posebno složenim bezbednosnim okolnostima. Kao i druge srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, bio je predmet međunarodne zaštite.
Ni naredne godine nisu donele potpun mir. U martu 2004. godine ponovo je došlo do nasilja nad srpskim stanovništvom i svetinjama na Kosovu i Metohiji, a Gorioč se našao među manastirima čija je bezbednost bila veoma ugrožena.
Zbog toga se istorija Gorioča ne može svesti samo na srednji vek. Priča o ovom manastiru nastavlja se i kroz događaje koji su obeležili XX i početak XXI veka.
Foto: Religija.rs
Crkva Svetog Nikole u Manastiru Gorioč
Gorioč danas čuvaju monahinje
Danas u Gorioču živi žensko monaško sestrinstvo. Manastir je deo Eparhije raško-prizrenske i ima svoje mesto u duhovnom životu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Kada se pogled usmeri prema okolnim padinama Mokre Gore, lako je razumeti zašto je ovo mesto vekovima birano za molitvu. Ipak, vrednost Gorioča nije samo u njegovom položaju ili starosti.
U maloj crkvi Svetog Nikole susreću se različita vremena. Tu je srednjovekovno predanje o kralju Stefanu Dečanskom, ikone koje su preživele vekove, uspomena na stare knjige koje su otišle u Rusiju i sećanje na ratna stradanja. Sve to danas čuvaju monahinje koje ostaju na ovoj svetoj zemlji uprkos svim iskušenjima.
Za Gorioč se zato ne vezuje samo priča o jednom kralju i njegovom isceljenju. Njegova istorija govori i o tome kako su srpske svetinje na Kosovu i Metohiji opstajale kroz promene, ratove, obnove i nova iskušenja.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice i danas stoji crkva Svetog Nikole, koja je preživela i teže okolnosti od današnjih. Mala po dimenzijama, ali sa istorijom koja obuhvata vekove srpske duhovnosti, kulture i stradanja, ona i danas zauzima posebno mesto među svetinjama Kosova i Metohije.
Iz srpske svetinje ukazuju na razliku između prvobitnih navoda o šest srušenih objekata i podataka sa terena o najmanje devet porušenih kuća, uz salu Svete Trojice koja je godinama bila mesto okupljanja meštana.
Praznik je počeo liturgijom u manastiru i besedom sveštenika Jovana Cvetkovića o veri i istrajnosti svetih Joakima i Ane, a potom je ulicama grada prošla svečana litija.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Meštani Rezale gotovo dve decenije sami su gradili i čuvali mesto okupljanja, a pred dolazak mehanizacije iz njega su izneli sve osim onoga što je za njih imalo posebno značenje.
Episkop Jerotej je u svom pozdravnom slovu zahvalio arhijerejima, sveštenstvu, sestrinstvu manastira, gostima i vernom narodu na radosti evharistijskog sabranja, a prazničnu besedu "proizneo" je vladika Heruvim.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
