KADA MU JE ČUDOM BOŽJIM SVETI NIKOLA VRATIO VID, STEFAN DEČANSKI MU JE POSVETIO OVU SVETINJU: Posetili smo manastir Gorioč koji čuva brojne tajne (VIDEO)
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Visoko iznad metohijske ravnice, među padinama Mokre Gore i nedaleko od Istoka, u mestu koje meštani zovu Beli kamen stoji Manastir Gorioč. Do njega se iz ravnice stiže putem koji se polako penje kroz šumu, a kako se uspon nastavlja, iza leđa ostaju kuće i ravnica, dok se pred očima otvara širok metohijski prostor. Na kraju tog puta čeka mala Crkva Svetog Nikole, tiha i jednostavna spolja, ali sa pričom koja traje vekovima.
O Gorioču, koji je nedavno posetila ekipa portala religija.rs, vekovima se prenosi priča o kralju Stefanu Dečanskom, njegovim bolesnim očima i pomoći Svetog Nikole. Ali kada se zastane pred ovom svetinjom, brzo postaje jasno da njena priča nije stala u jedno predanje. U Gorioču su nekada čuvane stare knjige, od kojih se neke danas nalaze u Sankt Peterburgu. Njegove ikone pamte različite epohe, a sam manastir preživeo je obnove, ratove i godine u kojima je njegov opstanak bio neizvestan. Danas, u tišini Belog kamena, o njemu brine žensko monaško sestrinstvo.
Predanje o isceljenju očiju Stefana Dečanskog
Prema crkvenom predanju, kralj Stefan Dečanski podigao je Gorioč u znak zahvalnosti Svetom Nikoli Čudotvorcu, kome se molio za isceljenje očiju.
U predanju se navodi da su kraljeve oči bile „ogorele“, pa se upravo sa tim događajem povezuje i ime Gorioč. U starijim zapisima manastir se pominje i kao Ogorioča. Za pravoslavne vernike, međutim, predanje ima svoje mesto. Ono se vekovima prenosi uz svetinju i objašnjava zbog čega je upravo Sveti Nikola njen zaštitnik i kako je nastalo njeno ime.
Današnji hram nije prvobitna građevina
Kada se danas uđe u crkvu Svetog Nikole, teško je zamisliti da je na istom mestu nekada stajao hram iz vremena srednjovekovne Srbije.
Prvobitna građevina nije sačuvana. Današnja crkva je tokom vekova obnavljana, a veće obnove zabeležene su u XVI i XVIII veku, kao i početkom XX veka.
Hram je jednostavan. Ima jedan brod, polukružnu oltarsku apsidu i poluobličasti svod. Za razliku od velikih srpskih manastira, ovde nema raskošnog prostora koji bi odmah privukao pažnju posetioca. Upravo zato se u Gorioču više primećuju tragovi njegovog dugog trajanja. Jedna obnova smenjivala je drugu, a crkva Svetog Nikole ostala je mesto molitve.
U manastiru se čuva jedanaest ikona iz perioda od XVI do XVIII veka. One predstavljaju deo umetničke i duhovne baštine Gorioča i svedoče o životu svetinje u vekovima o kojima danas imamo relativno malo neposrednih podataka.
Jedan od najzanimljivijih detalja iz istorije Gorioča vezan je za njegovu biblioteku. Manastir je nekada posedovao stare knjige i rukopise iz XIV i XV veka. O njihovom postojanju svedočio je ruski diplomata i istoričar Aleksandar F. Giljferding, koji je sredinom XIX veka obilazio srpske krajeve i manastire.
Giljferding je deo knjiga iz Gorioča odneo u Rusiju. One se danas čuvaju u Sankt Peterburgu. Taj podatak pokazuje da je Gorioč nekada bio mnogo više od mesta u kojem se služila liturgija. Kao i druge srpske srednjovekovne svetinje, bio je mesto u kojem su se knjige čuvale, prepisivale i koristile u bogoslužbenom i obrazovnom životu.
Istovremeno, priča o goriočkim knjigama pokazuje koliko je kulturna baština srpskih manastira kroz istoriju bila rasuta van mesta u kojima je nastala. Deo onoga što je nekada pripadalo manastirskoj biblioteci danas se nalazi daleko od Metohije.
Svetinja je tokom rata bila pretvorena u zatvor
Gorioč je kroz svoju istoriju prolazio i kroz veoma teška razdoblja.
Tokom Drugog svetskog rata manastirski kompleks korišćen je kao zatvor za Srbe i Crnogorce. Mesto namenjeno molitvi i životu monaha tada je dobilo potpuno drugačiju namenu.
Posle 1999. godine Gorioč se našao u posebno složenim bezbednosnim okolnostima. Kao i druge srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, bio je predmet međunarodne zaštite.
Ni naredne godine nisu donele potpun mir. U martu 2004. godine ponovo je došlo do nasilja nad srpskim stanovništvom i svetinjama na Kosovu i Metohiji, a Gorioč se našao među manastirima čija je bezbednost bila veoma ugrožena.
Zbog toga se istorija Gorioča ne može svesti samo na srednji vek. Priča o ovom manastiru nastavlja se i kroz događaje koji su obeležili XX i početak XXI veka.
Foto: Religija.rs
Crkva Svetog Nikole u Manastiru Gorioč
Gorioč danas čuvaju monahinje
Danas u Gorioču živi žensko monaško sestrinstvo. Manastir je deo Eparhije raško-prizrenske i ima svoje mesto u duhovnom životu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Kada se pogled usmeri prema okolnim padinama Mokre Gore, lako je razumeti zašto je ovo mesto vekovima birano za molitvu. Ipak, vrednost Gorioča nije samo u njegovom položaju ili starosti.
U maloj crkvi Svetog Nikole susreću se različita vremena. Tu je srednjovekovno predanje o kralju Stefanu Dečanskom, ikone koje su preživele vekove, uspomena na stare knjige koje su otišle u Rusiju i sećanje na ratna stradanja. Sve to danas čuvaju monahinje koje ostaju na ovoj svetoj zemlji uprkos svim iskušenjima.
Za Gorioč se zato ne vezuje samo priča o jednom kralju i njegovom isceljenju. Njegova istorija govori i o tome kako su srpske svetinje na Kosovu i Metohiji opstajale kroz promene, ratove, obnove i nova iskušenja.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice i danas stoji crkva Svetog Nikole, koja je preživela i teže okolnosti od današnjih. Mala po dimenzijama, ali sa istorijom koja obuhvata vekove srpske duhovnosti, kulture i stradanja, ona i danas zauzima posebno mesto među svetinjama Kosova i Metohije.
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Religija.rs.
Iz srpske svetinje ukazuju na razliku između prvobitnih navoda o šest srušenih objekata i podataka sa terena o najmanje devet porušenih kuća, uz salu Svete Trojice koja je godinama bila mesto okupljanja meštana.
Praznik je počeo liturgijom u manastiru i besedom sveštenika Jovana Cvetkovića o veri i istrajnosti svetih Joakima i Ane, a potom je ulicama grada prošla svečana litija.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Meštani Rezale gotovo dve decenije sami su gradili i čuvali mesto okupljanja, a pred dolazak mehanizacije iz njega su izneli sve osim onoga što je za njih imalo posebno značenje.
Episkop Jerotej je u svom pozdravnom slovu zahvalio arhijerejima, sveštenstvu, sestrinstvu manastira, gostima i vernom narodu na radosti evharistijskog sabranja, a prazničnu besedu "proizneo" je vladika Heruvim.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Useljenje u novi životni prostor u kojem su ostale ikone prethodnih vlasnika može da otvori brojna pitanja, posebno ako se zna da su u njemu ranije živeli ljudi lošeg morala.
U besedi za četvrtak 19. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristovo svedočanstvo o zajedničkom bogatstvu Oca i Sina i podseća da Božji darovi prevazilaze sve što ljudski um može da zamisli.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
