U GRAČANICI SE PRIČESTI VIŠE VERNIKA NEGO U DVOMILIONSKOM BEOGRADU: Religija.rs u zadužbini kralja Milutina, meštani imaju samo jednu molbu (FOTO, VIDEO)

Autobus tek što se zaustavio, a poklonici već gledaju prema manastiru. Neko u rukama steže sveću koju je poneo, neko pogledom najpre traži manastirsku prodavnicu u kojoj će kupiti voštanicu, a neko traži kupole sabornog manastirskog hrama koje je do sada viđao samo na fotografijama. Među poklonicima je najviše onih koji redovno dolaze na Kosovo i Metohiju, ali uvek ima i onih koji dolaze prvi put, noseći sa sobom želju da vide svetinje o kojima su slušali od roditelja, baka i deka. U porti Manastira Gračanica susreću se ljudi iz različitih krajeva Srbije, a njihovo putovanje ne završava se izlaskom iz autobusa. Za mnoge ono tek tada dobija svoj pravi smisao.

Pokloničke grupe u Gračanicu dolaze svakodnevno. Neki putuju satima da bi prisustvovali liturgiji, drugi obilaze svetinju u okviru posete više manastira, a ima i onih koji se vraćaju jer im je prvi susret ostao duboko urezan u sećanje. Pred zadužbinom kralja Milutina zastaje se zbog njene lepote i značaja, ali se iz Gračanice ne odlazi samo sa fotografijama fresaka i pet kupola u telefonu. Često se ponese i sećanje na ljude koji žive uz manastirske zidove, u mestu koje deli njegovo ime i čija je svakodnevica neraskidivo povezana sa sudbinom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Kada se u Gračanici okupe poklonici, crkva postaje premala za sve molitve

Na liturgiji se okupljaju vernici iz različitih krajeva, ljudi koji se možda nikada ranije nisu sreli, ali pred istim ikonama stoje sa svojim molitvama, brigama i nadama. Među njima su porodice sa decom, stariji bračni parovi, mladi koji prvi put obilaze srpske svetinje i oni koji se na ovo putovanje vraćaju iz godine u godinu.

Dešava se da se na jednoj liturgiji u Gračanici pričesti više vernika nego u pojedinim hramovima u Beogradu, gradu sa gotovo dva miliona stanovnika. Takva slika posebno se urezuje u pamćenje: u mestu koje je daleko od najvećih gradskih središta, pred svetinjom starom više od sedam vekova, okuplja se narod koji je prevalio dug put da bi učestvovao u bogosluženju.

Zato dolazak u Gračanicu nije samo obilazak znamenitog manastira. To je i prilika da se vidi koliko su žive veze između vernika iz različitih delova Srbije i svetinja na Kosovu i Metohiji. Svaki autobus koji stigne, svaka porodica koja pređe manastirski prag i svaki poklonik koji zastane pred ikonama deo su priče koja se nastavlja iz dana u dan.

 

"Ništa nam ne trebate, samo nam dođite"

Od manastira do obližnjih ulica nije daleko, ali se upravo u susretu sa Gračanicom kao mestom otvara još jedna važna strana ove priče. Ovde ne žive samo oni koji su ostali uz svoju svetinju. Ovde su porodice koje podižu decu, otvaraju svoje domove, rade, dočekuju goste i nastavljaju život uprkos neizvesnosti i iskušenjima koja prate srpsku zajednicu na Kosovu i Metohiji.

Kada razgovarate sa meštanima, teško je ne primetiti koliko im znači što ljudi dolaze iz drugih krajeva Srbije, ali i iz celog regiona. Ne traže od svakog posetioca da im reši probleme niti očekuju da će jedan dolazak promeniti okolnosti u kojima žive. Njihova molba je jednostavnija, ali upravo zato toliko snažna.

- Ništa nam ne trebate, samo nam dođite. Posećujte naše svetinje u što većem broju - rečenica koju najčešće možete čuti u Gračanici, ali i u drugim mestima na Kosovu i Metohiji u kojima Srbi i dalje žive.

Te reči ostaju sa čovekom i pošto napusti Gračanicu. U njima nema velikih obećanja ni zahteva koji bi se mogli svesti na novac ili materijalnu pomoć. Ima želje da ljudi dođu, da vide kako živi srpska zajednica, da uđu u crkvu, upoznaju domaćine i svojim prisustvom pokažu da nisu zaboravili ni njih ni svetinje koje čuvaju.

Pun smisao ove molbe teško je razumeti izdaleka. Postaje jasnija tek kada se obiđu srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, kada se između dva manastira prođe kroz mesta u kojima srpske porodice i dalje čuvaju svoja ognjišta i kada se iza manastirskih kapija sretnu ljudi koji goste dočekuju srdačno, bez obzira na sve što svakodnevno nose na svojim plećima.

Tada se shvati da domaćin ne traži od gosta da učini nešto veliko. Želi da gost dođe, da se vrati i da povede još nekoga. I najzad, da oseti da zapravo nije gost, nego svoj na svome. Da o svetinji govori na osnovu onoga što je sam video, a ne samo na osnovu vesti i priča koje stižu izdaleka.

Zadužbina kralja Milutina koja i danas okuplja narod

Usred manastirske porte uzdiže se crkva koju je srpski kralj Stefan Uroš II Milutin podigao početkom XIV veka. Posvećena je Uspenju Presvete Bogorodice, a završena je 1321. godine. Pet kupola i skladno povezani oblici čine je jednim od najprepoznatljivijih ostvarenja srpske srednjovekovne arhitekture. Podignuta je na mestu starije hrišćanske svetinje, čime se njena istorija nadovezuje na još starije tragove hrišćanstva u ovom kraju.

Kada se uđe u crkvu, pogled privlače freske koje vekovima čuvaju likove vladara, svetitelja i biblijskih događaja. Među njima su i portreti kralja Milutina i kraljice Simonide. Njeno oštećeno lice postalo je jedan od najpoznatijih motiva srpske srednjovekovne umetnosti, ali posetilac pred tim freskama ne zastaje samo zbog njihove umetničke vrednosti. U tišini hrama, među ljudima koji pale sveće i prilaze ikonama, prošlost nije odvojena od sadašnjosti. Ona je deo prostora u kojem se i danas moli.

Značaj Gračanice prepoznat je i van granica Srbije. Manastir je deo celine „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“, koja je 2006. godine upisana na Uneskovu Listu svetske baštine, a iste godine i na Listu svetske baštine u opasnosti.

Ipak, nijedna lista ne može dočarati sve ono što se vidi tokom jednog dana u Gračanici. Turisti zastaju pred arhitekturom, poklonici ulaze u crkvu, monahinje nastavljaju svoj svakodnevni život, a ljudi iz obližnjih kuća odlaze svojim obavezama. Manastir nije samo spomenik prošlosti, izdvojen od života koji se odvija oko njega. On je deo tog života, oslonac zajednice i mesto kojem se ljudi vraćaju.

Religija.rs

 

Iz Prizrena u Gračanicu, gde se danas nalazi uprava Eparhije

Gračanica ima i posebno mesto u organizaciji crkvenog života na Kosovu i Metohiji. Posle ratnih događaja 1999. godine, kada je episkop raško-prizrenski morao da napusti Prizren, sedište eparhijske uprave preneto je u Manastir Gračanicu. Tako je ova svetinja postala i važno administrativno središte Eparhije raško-prizrenske.

Ta činjenica dodatno objašnjava zašto se u Gračanici susreću poklonici, sveštenstvo, monaštvo i ljudi koji dolaze zbog različitih potreba. Ovde se ne čuva samo nasleđe koje je ostavio kralj Milutin. Ovde se odvija i savremeni crkveni život, uz brigu za vernike i srpsku zajednicu koja na ovom prostoru nastavlja da živi.

Kada se poseta približi kraju, mnogi još jednom zastanu pred manastirom. Neko se vraća u crkvu da zapali sveću, neko pravi poslednju fotografiju, a neko ostaje u razgovoru sa ljudima koje je tek upoznao. Autobusi će krenuti, putevi će se ponovo ispuniti putnicima, a Gračanica će nastaviti svoj svakodnevni život.

Ali onaj ko je čuo molbu meštana teško će je ostaviti iza sebe kao još jednu usputnu rečenicu. „Ništa nam ne trebate, samo nam dođite“ drugačije zvuči kada se izgovori među ljudima koji su odlučili da ostanu na svojim ognjištima, u blizini svetinja koje čuvaju vekovima.

Možda se upravo zato iz Gračanice ne odlazi samo sa uspomenom na kralja Milutina, freske i pet kupola. Odlazi se sa saznanjem da poseta može da znači mnogo više nego što je putnik u početku mislio. Za onoga ko dolazi, to je pokloničko putovanje. Za domaćina, to je susret sa ljudima koji ga nisu zaboravili.

A kada se takav susret dogodi, čovek lakše razume zašto je važno vratiti se na Kosovo i Metohiju, ponovo otvoriti kapiju neke svetinje i povesti sa sobom one koji tamo nikada nisu bili. Ne zato što jedan dolazak može da reši sve teškoće, već zato što nijedna svetinja i nijedna zajednica ne bi trebalo da budu prepuštene zaboravu.

BONUS VIDEO

 

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara