Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Tišina, molitva i pogledi uprti ka Spomeniku kosovskim junacima. Na Gazimestanu, mestu koje u srpskom narodu vekovima nosi težinu istorije, okupile su se stotine ljudi kako bi odale počast onima čija su imena ostala utkana u pamćenje naroda. Došli su iz različitih krajeva, sa svojim mislima, molitvama i razlozima zbog kojih su prevalili put do Kosova i Metohije.
Ekipa portala Religija.rs zatekla je prizor koji je teško posmatrati ravnodušno. Među okupljenima bilo je onih koji su prvi put stali pred Spomenik kosovskim junacima, ali i ljudi koji se na ovo mesto vraćaju po nekoliko puta, svesni da pojedine stvari ne mogu da se razumeju samo iz knjiga, fotografija i tuđih priča.
Za njih Gazimestan nije samo spomenik iz prošlosti. To je mesto na kojem se istorija susreće sa verom, porodičnim predanjem i osećanjem pripadnosti. Na ovo mesto ne dolazi se samo da bi se videlo gde se odigrala jedna od najznačajnijih bitaka u srpskoj istoriji, već i da bi se u tišini zastalo pred žrtvom onih koji su u narodnom pamćenju postali simbol vernosti, hrabrosti i opredeljenja za zavet.
Kosovski boj iz 1389. godine zauzima posebno mesto u srpskoj istoriji i duhovnosti. Predanje o knezu Lazaru Hrebeljanoviću i njegovim ratnicima vekovima se prenosilo kroz crkvene službe, narodne pesme, književnost i porodične priče. Istorijski događaj prerastao je u jedno od najdubljih uporišta kolektivnog pamćenja srpskog naroda.
Za pravoslavne Srbe knez Lazar nije samo srednjovekovni vladar i vojskovođa. Crkveno predanje poštuje ga kao Svetog velikomučenika kneza Lazara, a Vidovdan, dan njegovog stradanja prema crkvenom predanju, postao je dan molitvenog sećanja na kosovske junake i sve one koji su položili život za svoj narod i veru.
Gazimestan je zato mnogo više od tačke na geografskoj karti. Spomenik kosovskim junacima, podignut 1953. godine prema projektu arhitekte Aleksandra Deroka, podseća na bitku čije je značenje prevazišlo njen vojni ishod. Njegova kula, oblikovana po uzoru na srednjovekovnu arhitekturu, u unutrašnjosti nosi stihove iz epskog ciklusa o Kosovu, čuvajući vezu između istorije i narodnog predanja.
Istorijski izvori svedoče o pogibiji kneza Lazara i osmanskog sultana Murata I, dok je u vekovima koji su usledili Kosovska bitka dobila posebno mesto u srpskoj crkvenoj i književnoj tradiciji. Upravo se na tom spoju istorijskog sećanja, vere i narodnog predanja objašnjava zašto Gazimestan i danas privlači ljude koji žele da lično posete mesto o kojem su slušali iz priča svojih predaka.
Posebnu snagu prizoru koji je zatekla ekipa Religija.rs daje činjenica da među okupljenima nisu samo ljudi koji se prvi put susreću sa Gazimestanom. Mnogi su ovde već bili, neki i više puta, a ipak se ponovo vraćaju. Za one koji prvi put dolaze, susret sa ovim mestom može biti veoma emotivan trenutak u kojem istorija prestaje da bude samo gradivo iz udžbenika. Pred njima više nisu samo imena kneza Lazara i kosovskih junaka, već i mesto na kojem se vekovima čuva uspomena na njihovo stradanje.
Oni koji su dolazili ranije kažu da ovakve prizore na Gazimestanu viđaju svakodnevno. Ljudi dolaze, zastaju, odaju počast i mole se. Nisu im potrebni velika svečanost, glasne reči ni posebna prilika da bi ponovo krenuli na put. Dovoljno je da osete potrebu da budu na mestu koje za njih ima duboko značenje.
Upravo je ta slika možda i najpotresnija. Sećanje se ne čuva samo onda kada se obeležavaju veliki datumi i kada se okupljaju zvaničnici. Ono se čuva i onda kada obični ljudi, daleko od kamera i velikih govora, odluče da dođu, poklone se i u sebi izgovore molitvu.
Stotine ljudi na jednom mestu, svakodnevno, svako sa svojim mislima, a svi povezani istim osećanjem poštovanja prema onima koji su ostavili trag u istoriji naroda. Takav prizor podseća da se nasleđe ne prenosi samo kroz spomenike i knjige. Prenose ga i ljudi koji svoju decu dovode na sveta mesta, koji pamte priče svojih roditelja i koji žele da i sami razumeju ono o čemu su slušali od detinjstva.
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Za pravoslavnog vernika odlazak na Gazimestan može biti i lični čin vere. Molitva za upokojene, poštovanje prema stradalima i svest o prolaznosti ljudskog života daju ovom mestu značenje koje se ne može svesti samo na istorijske datume.
U pravoslavlju sećanje na preminule nije puko prisećanje na ono što je bilo. Crkvena molitva za upokojene izraz je nade u vaskrsenje i večni život, dok poštovanje svetih i mučenika podseća vernike da zemaljski život nije jedino merilo ljudskog postojanja. Zato prizor ljudi okupljenih u miru i molitvi na Gazimestanu nosi posebnu poruku. U svetu u kojem se prošlost često koristi za rasprave i nadmetanje, tišina pred spomenikom može da bude snažnija od bilo kakvog govora. Ona ostavlja prostor za zahvalnost, tugu, preispitivanje i molitvu.
Poštovanje prema kosovskim junacima ne podrazumeva zaboravljanje istorijskih činjenica, niti sećanje mora da bude praćeno neprijateljstvom prema bilo kome. Ono može da bude izraz odgovornosti prema sopstvenom nasleđu, svetinjama, precima i vrednostima koje želimo da prenesemo budućim pokolenjima. Gazimestan upravo zato ostaje važno mesto srpskog duhovnog i kulturnog pamćenja. Njegov značaj ne počiva samo na onome što se dogodilo 1389. godine već i na tome što se ljudi i danas okupljaju oko uspomene na taj događaj.
Kada se pogledaju stotine okupljenih ljudi, postaje jasno da Gazimestan nije zaboravljen. Među njima su oni koji su dugo čekali da dođu, oni koji su se vratili posle mnogo godina i oni kojima je ovo mesto već poznato, ali im je susret sa njim svaki put jednako važan.
Za neke je to susret sa istorijom. Za druge, ispunjenje zaveta datog sebi ili porodici. Za treće, prilika da se u molitvi sete Svetog kneza Lazara i svih stradalih, ali i onih čija su imena ostala nepoznata, a čije su sudbine utkane u istoriju Kosova i Metohije. U tome je i posebna snaga prizora koji je zatekla ekipa Religija.rs. Nema potrebe da svako od okupljenih izgovori šta oseća. Dovoljno je videti koliko je ljudi došlo, koliko njih zastaje pred spomenikom i koliko je onih koji se, uprkos godinama i svim teškoćama, ponovo vraćaju.
Gazimestan se ne čuva samo kamenom, natpisima i spomenikom. Čuva se i dolaskom, molitvom, pričom koja se prenosi deci i odlukom da se ne zaborave oni koji su bili pre nas. Možda se upravo u tome krije odgovor na pitanje kako Srbi čuvaju Gazimestan. Čuvaju ga tako što dolaze. Tako što pamte. Tako što na mestu koje je obeležilo jednu od najtežih i najznačajnijih stranica njihove istorije zastaju u miru i molitvi.
A dok god ima onih koji su spremni da prevale put kako bi se poklonili kosovskim junacima, Gazimestan će ostati više od spomenika. Ostaće živo mesto sećanja, vere i veze između pokolenja. Ostaće srpski u vekove vekova. Amin.
BONUS VIDEO
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Mitropolit Siluan poručio je da dolazak poglavara Crkve okuplja duhovnu decu rasutu hiljadama kilometara od matice, dok su folkloraši u narodnim nošnjama uveličali svečani doček.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Liturgijskom sabranju u Himelstiru prisustvovali su brojni sveštenici, monaštvo i verni narod, kao i princ naslednik Filip Karađorđević sa princezom Danicom, dok je ktitor obnove Drago Vuković odlikovan Ordenom Svetog Save drugog stepena.
Slavski kolač nije obična pogača, naglašava sveštenik.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Episkop novobrdski poručio je da kosovski zavet Svetog kneza Lazara nije poziv na sukob, već svedočanstvo vere, ljubavi i dostojanstvenog čuvanja onoga što je povereno kroz vekove.
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
Od Kosovskog boja i opredeljenja kneza Lazara za carstvo nebesko do pokušaja da se promeni istorijsko sećanje na ovaj dan, Vidovdan vekovima ostaje simbol vere, žrtve i zaveta duboko ukorenjenog u srpskom narodu.
U razgovoru povodom Vidovdana, arhijerejski namesnik podgoričko-kolašinski govori o hristolikoj žrtvi kosovskih junaka, zavetu koji je oblikovao Crnu Goru i odgovornosti vernika prema drugima.
Liturgijskom sabranju u Himelstiru prisustvovali su brojni sveštenici, monaštvo i verni narod, kao i princ naslednik Filip Karađorđević sa princezom Danicom, dok je ktitor obnove Drago Vuković odlikovan Ordenom Svetog Save drugog stepena.
Slavski kolač nije obična pogača, naglašava sveštenik.
Kada neko više ne želi da bude deo našeg života, insistiranje i pokušaj da ga zadržimo može samo produbiti bol.
Oslovljavanje sveštenih lica mora da bude primereno okolnostima i prilici.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Crkva ne odbacuje medicinu, ali ističe da lekovi samo umiruju telo, dok se duša leči ispovešću, liturgijom i menjanjem sebe.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Bez rerne i komplikovanog postupka, mekano testo za tili čas postaje mirisno pecivo koje se na trpezu iznosi uz sir, kajmak ili jogurt.
U besedi za sredu 19. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da dobro delo ne treba koristiti za sopstvenu slavu, već ga sa ljubavlju prepustiti drugima da prepoznaju njegovu vrednost.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetu prvomučenicu Teklu po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svete mučenike Sergija i Vakha. Katolička crkva obeležava Blaženu Devicu Mariju od Krunice, dok Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
