ZVONCE SA STAZE SVETE PETKE: Pravoslavna priča za decu (VIDEO)

Mila je imala jedanaest godina i bila je ubeđena da njena mlađa sestra Anja ume da pronađe nevolju čak i tamo gde je nema. Anja je imala osam godina. Ako bi u parku postojao jedini blatnjavi deo, Anja bi nekako uspela da stane baš u njega. Ako bi mama rekla:

– Samo nemojte nigde da skrećete s puta dok smo na izletu.

Anja bi već posle pet minuta pitala:

– A šta ako samo malo skrenemo?

Tog nedeljnog jutra njih četiri krenule su na put. Mama Jelena vozila je automobil, a pored nje sedela je baka Radmila. Na zadnjem sedištu bile su Mila i Anja.

Ilustracija: Gemini

 

Baka je u krilu držala malu platnenu torbu.

– Bako, šta imaš u torbi? – upita Anja.

– Nešto što nije za radoznale devojčice.

– A za radoznale bake?

Baka se nasmeja.

– Za takve bake pogotovo nije.

Mila se nasloni na sedište.

– Bako, stvarno, gde mi idemo?

– U jedno staro selo, blizu male crkve posvećene Svetoj Petki.

– Svetoj Petki? – zainteresova se Anja.

– Da. A danas imam jednu malu molbu.

Baka otvori torbu i izvadi malu, staru ikonu Svete Petke.

– Ovo je bilo kod moje bake, a pre nje kod njene majke. Danas bih volela da je vratimo u crkvu gde je nekada stajala.

– Zašto? – upita Mila.

Baka na trenutak pogleda ikonu.

– Zato što sam to obećala Svetoj Petki.

Anja širom otvori oči.

– A gde je stajala?

Baka se zagonetno osmehnu.

– To ćemo danas otkriti.

Ilustracija: Gemini

 

Selo je bilo tiho. Neke kuće bile su prazne, dvorišta zarasla u travu, a na kraju sela počinjala je šuma. Iza šume, na blagom brdu, nalazila se mala crkva Svete Petke.

Ali vrata su bila zaključana.

– Pa šta ćemo sada? – upita Anja.

Baka pogleda prema šumi.

– Možemo da sačekamo sveštenika.

Anja pogleda prema šumi, pa prema crkvi. Mila odmah primeti njen pogled.

– Nemoj ni da pomisliš.

– Na šta?

– Znam te.

Tada se iz šume začu neobičan zvuk.

Cing!

Sve četiri se okrenuše.

– Čujete li? – upita Anja.

Baka je nekoliko trenutaka ćutala.

– Ovde je nekada vodila staza do izvora Svete Petke.

Anja odmah načulji uši.

– Možemo li da ga vidimo?

Mama odmahn u glavom.

– Ne.

Ali baka se nasmeši.

– Ako ostanemo na stazi i ne odvajamo se, možemo.

Ilustracija: Gemini

 

Anja pogleda Milu pobedonosno.

– Znala sam!

Staza je počinjala iza crkve. Bila je uska, a između kamenja raslo je zelenilo. Baka je hodala polako, Mila uz nju, dok je Anja išla malo ispred.

– Anja, ne udaljavaj se! – viknu mama.

– Ne udaljavam se!

U tom trenutku Anja ugleda nešto između žbunja.

– Mila! Pogledaj!

Na zemlji je ležao mali metalni privezak u obliku krsta. Na poleđini su bila urezana slova: „P. R. 1974.“

Baka ga uze u ruku. Lice joj se promeni.

– Ovo je pripadalo mom ocu.

– Stvarno? – upita Mila.

Baka klimnu.

– Izgubio ga je pre mnogo godina.

Anja pogleda uokolo.

– Pa kako je sada našao nas?

Baka se nasmeja.

– Možda nije on pronašao nas. Možda smo mi pronašle njega.

Tada se ponovo začu zvonce.

Cing!

Anja potrča nekoliko koraka.

– Tamo je! Kao da ima neko svetlo!

– Anja, stani! – povika mama.

Ali bilo je kasno. Mila potrča za njom.

Sve se dogodilo za nekoliko sekundi. Anja je krenula za svetlom, Mila za Anjom, a onda je između njih iznenada nestala staza iza gustog spleta granja.

– Anja!

– Mila!

Mila je više nije videla.

Mama izvadi telefon. Nema signala.

Ilustracija: Gemini

 

– Anja! – vikala je Mila. – Javi se!

Iz daljine se začu:

– Mila!

– Čujem je!

Krenule su prema glasu, ali se staza račvala. Levo nizbrdo, desno uzbrdo.

– Kojim putem? – upita Mila.

Baka zažmuri na trenutak.

Tada se začu zvonce.

Cing!

Zvuk je dolazio sleva.

– Idemo tamo – reče Mila.

Posle nekoliko minuta ugledale su mali kameni zid. Iza njega se nalazio izvor. Pored izvora bila je mala kapela. Na stepeniku ispred nje sedela je Anja. Jedna patika bila joj je potpuno mokra.

– Anja! – potrča mama.

Čvrsto ju je zagrlila.

– Dobro sam!

– Kako si dospela ovde?

Anja pokaza prema kapeli.

– Čula sam zvonce. Onda sam videla ovo.

Ilustracija: Gemini

 

Otvorila je šaku. U njoj je bio mali stari ključ.

– Bio je ispod kamena – reče.

Baka priđe kapeli. Na zidu je bila veoma stara ikona Svete Petke. Pored nje se nalazio mali udubljeni prostor u kamenu. Baka pogleda ključ.

– Ovo nije moguće...

Umetnula je ključ. Brava kliknu. Mali deo zida se pomeri. Iza njega se nalazila drvena kutija. U kutiji nije bilo zlata ni dragulja. Bile su tu stare fotografije, pisma i požutela cedulja. Baka je uzela jedno pismo. Oči joj se napuniše suzama.

– Ovo je pismo moje majke.

Mila se približi.

– Šta piše?

Baka pročita:

– Ako ikada ponovo dođu moja deca i unuci, neka znaju da se nijedna molitva izgovorena sa verom ne gubi.

Anja pogleda baku.

– Je li to znači da je Sveta Petka sačuvala sve ovo?

Baka joj pomilova kosu.

– Ne znamo kako Bog čuva naše molitve. Ali znamo da ih čuje.

Mila pogleda kutiju.

– A šta je onda tajna?

Baka se nasmeši.

– Možda upravo to. Čovek često očekuje da čudo bude nešto veliko i neobično. A Bog mu ponekad pošalje nešto sasvim drugo. Snagu da izdrži. Čoveka koji će mu pomoći. Uspomenu koju je zaboravio. Ili porodicu koja će ponovo biti zajedno.

Mila pogleda Anju.

– Ti si, dakle, dobila mokru patiku.

Anja se namršti.

– I pronašla sam nešto važno.

Mila prasnu u smeh.

Kada su se vratile do crkve, sveštenik je upravo stigao. Baka mu je ispričala šta se dogodilo, a zatim mu predala ikonu Svete Petke.

Sveštenik je pažljivo uze.

– Lepo je što se vraća tamo gde pripada.

– Dugo sam čekala ovaj dan – reče baka.

Ikona je postavljena u crkvi. Pred njom su zapaljene sveće. Mila je pogledala u lice Svete Petke i odjednom shvatila nešto što joj baka nikada nije morala posebno da objašnjava.

Vera nije značila da će se svaki problem čarobno rešiti. Vera je značila da čovek zna kome da se obrati kada mu je teško, da zna da nije sam, da ume da zahvali i pomogne drugome i da nastavi da se moli čak i kada ne razume ono što mu se događa.

Anja tiho uhvati Milu za ruku.

– Mila?

– Šta?

– Misliš li da je Sveta Petka stvarno poslala ono zvonce?

Mila pogleda ikonu.

– Ne znam.

Ilustracija: Gemini

 

Anja se zamisli.

– Ja mislim da jeste.

Mila se nasmeši.

– Onda veruj.

Pred polazak, baka je prišla izvoru, uzela malo vode i prekrstila se.

– Bako – upita Anja – je li ovo sada naše porodično mesto?

– Zašto pitaš?

– Kad porastem, hoću da i ja dovedem svoju decu ovde.

Baka se nasmeši.

– Onda zapamti put.

Anja pogleda prema šumi.

– Ne brini. Znam ja put.

Mila je pogleda.

– Ti ne znaš ni put do svoje sobe kada ti je ugašeno svetlo.

– Znam!

– Pre neki dan si završila u kupatilu.

– To je bio drugi put.

Sve četiri su se nasmejale.

Krenule su prema automobilu.

Na pola puta Anja zastade.

– Čekajte!

Na grani pored staze visio je mali metalni krstić. Ispod njega je bilo zakačeno zvonce.

Cing!

Anja pogleda Milu. Mila pogleda baku. Baka samo tiho reče:

– Neke stvari ne moramo baš sve da objasnimo.

Vetar prođe kroz krošnje i zazvoni još jednom. Cing!

I dok su se spuštale niz brdo, iza njih je ostajala mala crkva Svete Petke. A u srcima dveju sestara ostala je uspomena koju će dugo čuvati. Ne uspomena samo na skrivenu kutiju i stari ključ, već na dan kada su shvatile da, kada čovek iskreno traži pomoć, odgovor ne mora da dođe glasno.

Ponekad dođe tiho. Kao zvonce u šumi. Cing!

BONUS VIDEO

 

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara