ZVUK CRKVENOG ZVONA SA MESTA GDE NEMA ZVONIKA: Pravoslavna priča za decu (VIDEO)

Ulica je tog jutra bila neobično tiha. Mihajlo je sedeo na zadnjem sedištu automobila i gledao kroz prozor. Na kolenima mu je ležao telefon, ali ga prvi put tog jutra nije ni pogledao. Njegova mlađa sestra Ana spavala je naslonjena na ranac, dok je mama nešto tiho razgovarala s tatom.

Putovali su kod bake i deke, u malo selo na obroncima planine. Mihajlo je tamo najviše voleo jedno mesto. Staru crkvu. Bila je mala, od sivog kamena, sa drvenim vratima i zvonikom koji je štrčao iznad krovova kuća. Oko nje su rasle lipe, a iza crkve počinjala je šuma.

Ilustracija: Gemini

Deda mu je jednom rekao: "Kad god ti je teško, uđi u crkvu i stani malo u tišini. Nekad čovek tek u tišini čuje ono što mu je najpotrebnije."

Mihajlo tada nije razumeo šta to znači. Sada će možda razumeti.

Kada su stigli, deda ih je čekao ispred kapije.

- Stigli ste! - povikao je.

Ilustracija: Gemini

Ana je odmah potrčala prema njemu, a Mihajlo je iz gepeka izvukao ranac.

- Deda, je l' mogu do crkve? - upitao je.

- Možeš. Samo nemoj sam u šumu.

- Neću.

Deda ga je pogledao preko naočara.

- Mihajlo!

- Dobro, dobro. Neću.

Nije prošlo ni deset minuta, a Mihajlo je već išao prema crkvi.

Sunce je provirivalo između grana. U vazduhu se osećao miris pokošene trave. Kada je otvorio mala drvena vrata crkve, dočekali su ga hladovina i miris tamjana. Prišao je ikonama, prekrstio se i tiho rekao:

- Gospode, hvala Ti što sam stigao.

Nije znao zašto je baš to izgovorio. Ali mu je prijalo. Tada se dogodilo nešto neobično. Negde iz pravca šume začuo se zvuk. Kratak. Jasan. Kao da je neko udario u malo zvono. Mihajlo se okrenuo.

- Deda?

Niko nije odgovorio.

I onda se zvuk zvona ponovio. Mihajlo je izašao iz crkve. Na zvoniku se veliko zvono nije pomeralo. Pogledao je prema šumi. Tamo nije bilo ničega.

- Čudno, promrmljao je.

Ilustracija: Gemini

A onda je na zemlji ugledao nešto što ranije nije primetio. Mali drveni krstić. Bio je star i izgreban, ali je na sredini imao urezan neobičan znak: tri mala kruga spojena jednom linijom. Mihajlo ga je podigao. Na poleđini je bilo nešto napisano.

- Ko pronađe put, neka ne ide sam.

Mihajlo je pročitao rečenicu još jednom.

- Kakav put?

U tom trenutku iza sebe je čuo glas:

- Mihajlo!

Bila je to Ana. Trčala je prema njemu.

- Šta radiš ovde?

- Našao sam ovo.

Pokazao joj je krstić.

Ana ga je uzela i zagledala.

- Lep je.

- Na njemu nešto piše.

- Šta?

Mihajlo joj je pročitao. Ana se zamislila.

- Možda je to zagonetka.

- Možda.

- A možda treba da pronađemo put.

Mihajlo je pogledao prema šumi. Deda je rekao da ne ide sam. Ali nije rekao da ne sme sa Anom.

- Idemo samo do prvih drveća - rekao je.

- Samo do prvih drveća - složila se Ana.

Ilustracija: Gemini

I krenuli su. Šuma ih je dočekala hladom. Prvih nekoliko minuta sve je bilo jednostavno. Hodali su utabanim putem, pričali i povremeno se okretali prema crkvi. Onda su ugledali staru kamenu stazu. Na jednom kamenu bio je urezan isti znak koji je bio na krstiću. Tri kruga i jedna linija.

- Mihajlo...

- Vidim.

- Da li je ovo taj put?

Mihajlo nije odgovorio. Krenuli su stazom. Posle nekoliko minuta crkva se više nije videla. Ana je zastala.

- Možda treba da se vratimo.

Mihajlo je klimnuo.

- Da.

Okrenuli su se. Ali staza kojom su došli više nije izgledala isto. Sa jedne strane bilo je drveće, sa druge grmlje. Tri uske stazice račvale su se pred njima.

- Kojom smo došli?

Mihajlo je progutao knedlu.

- Mislim ovom.

Pokazao je na srednju. Krenuli su. Nakon nekoliko minuta postalo je jasno da su pogrešili. Staza se završila pred potokom. Ana je pogledala brata.

- Mihajlo...

- Znam.“

„Izgubili smo se.

Mihajlo je seo na kamen. Telefon mu je pokazivao samo jednu crticu. Pokušao je da pozove tatu. Nije bilo signala. Ana je ćutala. Prvi put tog dana Mihajlo je osetio strah. Ne onaj mali strah kada treba da odgovaraš u školi. Ovo je bio pravi strah. Pogledao je krstić koji je držao u ruci. Na njemu je i dalje pisalo:

- Ko pronađe put, neka ne ide sam.

- Ana“, rekao je tiho.

„Šta?

- Hajde da se pomolimo.

Ana je klimnula. Seli su jedno pored drugog. Mihajlo se prekrstio.

- Gospode Isuse Hriste, pomozi nam da pronađemo put kući. I oprosti nam što nismo poslušali dedu.

Ana je dodala:

- I pomozi dedi da ne brine previše zbog nas.

Mihajlo se nasmešio.

- To je dobro.

Tada su začuli nešto. Šuštanje. Oboje su se ukočili. Iz grmlja se začulo:

- Mijau!

Ana je skočila.

- Mačka!

Iz grmlja je izašlo malo mršavo mače. Bilo je prljavo i uplašeno.

Ilustracija: Gemini

- Odakle ti ovde? - upitala je Ana.

Mače ih je pogledalo, okrenulo se i krenulo niz obalu potoka. Posle nekoliko koraka zastalo je i pogledalo unazad.

- Čekaj - rekao je Mihajlo.

Mače je nastavilo. Ana je povukla brata za rukav.

- Mislim da hoće da ga pratimo.

- Deda je rekao da ne pratimo ništa u šumi.

- Ali možda nas vodi kući.

Mihajlo je razmišljao nekoliko sekundi.

- Idemo samo dok ne pronađemo put nazad.

Pratili su mače. Ono ih je vodilo pored potoka, zatim kroz gustu paprat, sve dok nisu ugledali nešto neobično. Stari drveni most. Bio je napola srušen. Na drugoj strani nalazila se mala zarasla kapela.

- Nikad nisam znao da ovo postoji -.rekao je Mihajlo.

Prišli su. Na vratima je bio isti znak. Tri kruga. Jedna linija. A ispod njega još nešto:

- Ne traži ono što svetli. Traži ono što pokazuje put.

Ana je pogledala brata.

- Šta to znači?

Ilustracija: Gemini

Mihajlo je pogledao kapelu. Vrata su bila odškrinuta. Ušli su. Unutra je bilo mračno. Na malom stolu nalazila se sveća. Bila je ugašena. Pored nje je stajala stara metalna kutija. Mihajlo je otvorio poklopac. Unutra je bila stara fotografija. Na fotografiji su bili dečak i devojčica. Iza njih ista ona crkva iz sela. Na poleđini je pisalo:

- Ovo su Luka i Marija. Pre mnogo godina izgubili su se u šumi. Pronašli su ovu kapelu i ovde se pomolili. Kada su izašli, čuli su zvono koje ih je odvelo do sela. Ako ikada neko pronađe ovaj zapis, neka zna: pomoć ponekad dolazi tiho, baš kao zvuk zvona iz daljine.

Ana je ćutala. Mihajlo je osetio kako mu srce brže kuca.

- Zvono - rekao je.

- Šta?

- Ono što smo čuli kod crkve.

Oboje su izašli napolje. Tada su ga čuli. Zvuk je dolazio negde kroz šumu. Mihajlo je podigao glavu.

- Tamo!

Krenuli su za zvukom. Nisu trčali. Ovog puta su išli polako. Pažljivo. I svakih nekoliko trenutaka zvono bi se ponovo oglasilo. Sve bliže. Odjednom su ugledali čoveka. Bio je to deda. Stajao je na ivici šume sa meštanima.

- Mihajlo! Ana!

Ana je potrčala prema njemu. Deda ih je zagrlio tako snažno da su oboje počeli da se smeju.

- Jeste li vi normalni? -pitao je, ali mu je glas drhtao od olakšanja.

- Izvinite - rekao je Mihajlo.

Deda ga je pogledao.

- Dobro je što ste dobro. Ali sledeći put, kad nešto pronađete u šumi, prvo pronađite odraslog čoveka.

- Hoćemo.

Ilustracija: Gemini

Tada je deda primetio krstić. Uzeo ga je u ruku. Dugo ga je posmatrao.

- Gde si ovo našao?

Mihajlo mu je sve ispričao. Deda je zaćutao.

- Znam taj znak.

- Znaš?

- To je bio znak bratstva koje je pre mnogo godina pomagalo ljudima u selu. A ova kapela...

Pogledao je prema šumi.

- Mislio sam da je odavno niko ne posećuje.

- A zvono?

Deda se nasmešio.

- U toj kapeli nema zvona.

Mihajlo i Ana su se pogledali.

- Ali mi smo ga čuli.

Deda nije odgovorio. Samo je rekao:

- Neke stvari ne moramo baš sve da objasnimo.

Te večeri svi su sedeli za stolom. Ana je hranila mače koje su pronašli u šumi. Deda je rekao da će ga sutra odvesti veterinaru. Mihajlo je držao mali drveni krstić.

- Deda - upitao je, - šta misliš, da li nas je stvarno neko vodio?

Deda je nekoliko trenutaka ćutao. Onda je rekao:

- Ne znam kako se dogodilo ono što se dogodilo. Ali znam nešto važnije.

- Šta?

- Kada se čovek uplaši, lako pomisli da je sam. A nikada ne treba da zaboravi da može da se pomoli i da se sa verom obrati Gospodu. Jer Gospod ne ostavlja čoveka koji Mu se iskreno obraća. Nekada pomoć ne dolazi onako kako je očekujemo, ali Bog uvek zna šta nam je potrebno i može nam pokazati put čak i onda kada ga sami ne vidimo.

Mihajlo je pogledao kroz prozor. Na brdu se videla mala crkva. Zvonik je bio tih i nepomičan. A onda se, kroz tišinu letnje noći, začulo: zvon... Mihajlo se nasmešio. Ana je podigla glavu. „Opet ono zvono!“ Mihajlo je pogledao dedu. Deda je ćutao i samo se blago osmehnuo.

- Deda, čuješ li?

- Čujem - odgovorio je.

- Ali rekao si da u onoj kapeli nema zvona.

Deda je nekoliko trenutaka gledao prema brdu.

- I nema ga - rekao je tiho.

Mihajlo je zaćutao.

Te noći, pre nego što je zaspao, stavio je mali drveni krstić na sto pored kreveta. Dugo ga je posmatrao, a zatim se prekrstio.

- Gospode, hvala Ti što si nas sačuvao. I hvala Ti što si nam pokazao put.

Spustio je glavu na jastuk. A onda se, poslednji put te noći, sa brda začulo: zvon... Mihajlo je zatvorio oči i nasmešio se. Sada je znao nešto što nikada neće zaboraviti: Kada se čovek izgubi, ne treba da izgubi i veru. Jer put do kuće ponekad pronađu noge, ponekad prijatelj, ponekad neko dobro srce, a ponekad pomoć stigne na način koji ne umemo da objasnimo. Ali onaj ko se sa verom obrati Gospodu nikada nije sam.

Od tog dana, kad god bi Mihajlo čuo zvuk crkvenog zvona, setio bi se šume, malog drvenog krstića, Ane i jednog neobičnog mačeta koje ih je povelo pravim putem. A najviše od svega setio bi se reči koje su bile urezane na poleđini krstića: „Ko pronađe put, neka ne ide sam.“ I te reči više nikada nije zaboravio.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara