TAJNA STARE DRVENE KUTIJE: Pravoslavna priča za decu (VIDEO)

Pavle je odavno prestao da bude mali dečak koji je mogao da zaspi usred igre, sa jednom čarapom na nozi, a drugom u ruci. Sada je već umeo sam da veže pertle, da podesi alarm na telefonu i da pročita skoro celu knjigu bez ijednog pitanja: "A šta ovde piše?" Ali postojala je jedna stvar koju nikako nije prerastao. Tetka Snežana.

- Tetka! - viknuo bi čim bi je ugledao na kapiji.

A onda bi potrčao kao da je nije video sto godina. Snežana je bila njegova tetka, ali je Pavle tvrdio da je ona mnogo više od toga.

- Tetka Snežana je posebna kategorija rodbine - govorio je ozbiljno.

Lenka, njegova mlađa sestra, nije bila sasvim sigurna šta znači "posebna kategorija", ali joj je bilo dovoljno da vidi kako se tetka smeje. Jer kada bi Snežana došla, u kući bi se nekako sve promenilo. I zidovi su izgledali svetlije, a čak je i Pavlova i Lenkina majka Anita govorila da se kafa lepše pije kada je Snežana tu. Otac Jovan, koji je bio sveštenik, samo bi se nasmešio i rekao:

- Snežana unese radost gde god dođe.

A onda bi Pavle, kad god bi čuo neku priču o svom ranom detinjstvu, postavio isto pitanje:

- Tetka, a sećaš li se "tetkanja"?

Ilustracija: Gemini

Snežana bi se tada uozbiljila.

- Kako da se ne sećam?

"Tetkanje" je bila njihova posebna igra. Niko drugi nije znao tačno šta se u toj igri radilo. Čak ni Lenka.

- Pa šta ste vi zapravo radili? - pitala je jednog dana.

Snežana se zagonetno nasmešila.

- To je tajna.

- Kakva tajna?

- Tetkasta.

Lenka je prevrnula očima.

- To nije odgovor.

- Za tetkanje jeste.

Pavle se nasmejao. On se sećao samo delova. Sećao se da ga je tetka nosila po kući kada je bio mali. Sećao se jastuka, ćebeta, skrivenih čarapa, šaputanja i nekakvih izmišljenih pravila. Sećao se da su jednom napravili „tajni tunel“ od stolica i ćebadi. Ali jedno nije umeo da objasni. Zašto je tetka Snežana uvek govorila da je najvažnije pravilo tetkanja bilo:

- Kad nekome treba pomoć, igra mora da sačeka. 

Pavle je često pokušavao da je natera da mu objasni. Ali Snežana bi samo rekla:

- Kad dođe pravo vreme, setićeš se.

Jednog subotnjeg jutra Pavle i Lenka bili su kod tetke.

Napolju je padala sitna kiša, ona dosadna kiša koja nije dovoljno jaka da bude oluja, ali je dovoljno uporna da čoveku pokvari svaki plan. Pavle je sedeo na podu i listao staru kutiju sa fotografijama.

- Vidi ovo! - viknuo je.

Na fotografiji je bio on. Mali Pavle. Nosio je pidžamu sa nacrtanim medvedićima i na glavi imao nešto što je ličilo na šerifsku kapu. Pored njega je stajala Snežana, mlađa nego danas, sa istim onim osmehom koji je Pavle dobro poznavao.

- Ovo je "tetkanje"! - povikao je Pavle.

Lenka se nadnela nad fotografiju.

- A šta ti je to na glavi?

- Ne znam.

- Izgledaš smešno.

- Bio sam mali.

- I dalje si smešan.

Pavle je pokušao da je gurne jastukom.

- Nemojte da se svađate - nasmejala se Snežana.

Ilustracija: Gemini

Tada je, sasvim slučajno, iz veće kutije ispala jedna mala drvena kutija. Pala je na pod. Tup! Pavle je podigao. Na poklopcu je bio urezan mali krst.

- Tetka, šta je ovo?

Snežana je zastala. Na trenutak se više nije smejala.

- To?

- Da.

- To je deo jednog starog tetkanja.

Pavle je odmah seo uspravno.

- Znao sam!

Lenka je prišla bliže.

- Otvori.

Pavle je pokušao. Nije moglo. Na kutiji nije bilo brave, ali poklopac kao da je bio zaglavljen. Snežana ju je uzela u ruke.

- Nisam je otvorila godinama.

- Zašto?

- Zato što sam čekala da neko ponovo poželi da sazna šta je unutra.

Pavle je pogledao Lenku. Lenka je pogledala Pavla. Oboje su istovremeno rekli:

- Mi!

Snežana se nasmejala.

- Dobro. Onda počinje tetkanje.

Prvi trag pronašli su ispod stare police. Bio je to papirić. Na njemu je pisalo: "Tamo gde se čuje tišina.

- Ovo ništa ne znači - rekao je Pavle.

- Možda znači crkva - rekla je Lenka.

Ilustracija: Gemini

Pavle je pogleda.

- Kako si to smislila?

- U crkvi se čuje tišina.

Snežana je klimnula.

- Lepo razmišljaš.

U tom trenutku zazvonio je telefon. Lenkin I Pavlov otac Jovan je javljao da će malo kasnije doći po njih.

- Nemojte nigde sami - rekao je.

- Nećemo! - odgovorio je Pavle.

Čim je spustio telefon, pogledao je u tetku.

- Idemo do crkve?

- Idemo - rekla je Snežana. - Ali zajedno.

Crkva je bila nedaleko. Otac Jovan je tamo svakodnevno služio, pa su Pavle i Lenka poznavali svaki njen kutak. Kada su ušli, bilo je tiho. Plamen kandila blago je treperio. Miris tamjana zadržavao se u vazduhu. Lenka se tiho prekrstila. Pavle je pogledao tetku.

- Da li je ovo deo igre?

- Jeste.

- A možemo li prvo da se pomolimo?

Snežana se osmehnula.

- Upravo tako počinje.

Prišli su ikonama. Nisu izgovarali velike reči. Samo su se kratko pomolili. Pavle je u sebi zamolio Boga da im pomogne da pronađu ono što traže. Lenka je zamolila da tetka Snežana uvek bude zdrava. A Snežana je, nečujno, zahvalila Bogu za njih dvoje. Kada su završili, Lenka je pokazala prema jednom uglu.

- Tamo!

Iza drvenog stalka pronašli su drugi papirić. Na njemu je pisalo: "Nije blago ono što čuvaš za sebe."

Pavle se namrštio.

- Pa šta onda tražimo?

Snežana nije odgovorila. Samo je rekla:

- Nastavite.

Sledeći trag odveo ih je do parka. A onda se dogodilo nešto što nije bilo deo igre. Pored klupe su ugledali dečaka približno Pavlovih godina. Sedeo je sam. Na zemlji pored njega ležala je razbacana sveska. Lenka je zastala.

Ilustracija: Gemini

- Treba li da mu pomognemo?

Pavle je pogledao u papirić.

- Ali možda ćemo izgubiti trag.

Snežana ga je pogledala.

- Šta kaže prvo pravilo tetkanja?

Pavle se setio. Kad nekome treba pomoć, igra mora da sačeka. Prišli su dečaku.

- Je l' sve u redu? - pitao je Pavle.

Dečak je slegnuo ramenima.

- Pao mi je ranac. Sve se prosulo. Njih troje su počeli da skupljaju sveske i olovke. Kada su završili, dečak je rekao:

- Hvala.

- Nema na čemu - rekla je Lenka.

- Kako se zoveš?

- Luka.

Pavle je pokazao na svoj papirić.

- Mi smo u nekoj vrsti potrage.

Luka se nasmejao.

- Za blagom?

- Valjda.

- Ako ga nađete, javite mi.

- Hoćemo.

Kada su krenuli dalje, Pavle je primetio nešto na zemlji. Bio je to treći papirić. Ovoga puta na njemu je pisalo: "Blago se umnožava kada ga deliš."

Pavle je ćutao.

- Shvataš? - pitala je Snežana.

- Možda.

- A šta?

Pavle je pogledao Luku koji je odlazio niz stazu.

- Kad nekome pomogneš, nisi izgubio ništa.

Snežana se nasmešila.

- Upravo tako.

Ilustracija: Gemini

Treći trag ih je odveo do stare kuće na kraju ulice. Kuća je pripadala jednoj starijoj gospođi koju je Snežana poznavala. Na stepenicama je stajala korpa sa jabukama.

- Tetka, kakve ovo veze ima sa našom potragom?

- Videćemo.

Starica je pokušavala da podigne korpu. Pavle je odmah priskočio.

- Ja ću.

Lenka je uzela nekoliko jabuka. Snežana je otvorila vrata. Uneli su korpu. 

- Hvala vam, deco - rekla je žena.

- Nema na čemu - rekao je Pavle.

Žena se osmehnula.

- Znate, nekada čovek misli da je veliki samo zato što je porastao. A onda shvati da je pravi rast nešto drugo.

Pavle je pogledao tetku. Snežana nije ništa rekla. Samo ga je nežno potapšala po ramenu. Na izlasku, Lenka je pronašla četvrti papirić. "Ko čini dobro, neka ne čeka da mu se neko zahvali." Pavle ga je pažljivo savio.

- Sad već počinjem da shvatam.

- Šta? - pitala je Lenka.

- Tetkanje nikada nije bilo samo igra.

Snežana je zastala.

- Nije.

Kada su se vratili kod tetke, već se smrkavalo. Na stolu je čekala ona mala drvena kutija. Pavle ju je uzeo. Ovoga puta poklopac se otvorio. Unutra nije bilo zlata. Nije bilo novca. Nije bilo ničega što bi dete očekivalo da pronađe u „tajnoj kutiji“. Bila je samo jedna stara fotografija. Na njoj su bili mali Pavle i Snežana. Pavle je sedeo tetki u krilu. Oboje su se smejali. Ispod fotografije nalazila se poruka: "Najveće blago koje možemo ostaviti jedni drugima jeste ljubav koja nas uči da volimo Boga i bližnje." Pavle je dugo gledao u fotografiju.

- Tetka...

- Da?

- Jesi li ti ovo napisala?

- Jesam.

- Kada?

Snežana se nasmejala.

- Kada si bio mali.

- Ali ja tada nisam umeo ni da čitam.

- Nisam ni očekivala da ćeš pročitati. Očekivala sam da ćeš jednog dana razumeti.

Pavle je ćutao. Onda je zagrlio tetku. Lenka se odmah pridružila.

- I ja sam deo tetkanja! - rekla je.

- Naravno - nasmejala se Snežana.

U tom trenutku začulo se zvono na vratima. Otac Jovan je došao po njih.

- Vidim da ste pronašli blago - rekao je.

Pavle se iznenadio.

- Kako znaš?

Otac Jovan je pokazao na tetku.

- Znam Snežanu dovoljno dugo.

Majka Anita je čekala u kolima. Dok su se vraćali kući, Pavle je dugo ćutao. A onda je rekao:

- Tata?

- Molim?

- Da li je vera samo kada se molimo?

Otac Jovan je na trenutak razmislio.

- Molitva je veoma važna. Ali vera treba da se vidi i u našem životu. U tome kako govorimo, kako praštamo, kako pomažemo drugima, kako se odnosimo prema roditeljima, prijateljima i svakom čoveku.

Ilustracija: Gemini

Lenka se javila sa zadnjeg sedišta:

- Znači, tetkanje je pravoslavna igra?

Svi su se nasmejali.

- Ne baš - rekao je otac Jovan. - Ali može biti dobra igra ako vas podseća da budete dobri ljudi.

Pavle je pogledao kroz prozor. Napolju su svetla ulica klizila po mokrom asfaltu. Setio se prvog papirića. Tamo gde se čuje tišina. Setio se drugog. Nije blago ono što čuvaš za sebe. Trećeg. Blago se umnožava kada ga deliš. I poslednjeg.

Ko čini dobro, neka ne čeka da mu se neko zahvali.

Odjednom je shvatio nešto što mu je ranije promicalo.

Tetka Snežana ga nije učila da bude dobar tako što mu je držala predavanja.

Učila ga je tako što ga je volela.

A kada dete oseti da je voljeno, mnogo lakše nauči da voli druge.

Sutradan ujutru Pavle je ustao ranije nego obično.

Na stolu je ostavio malu cedulju za tetku Snežanu.

Na njoj je pisalo: "Tetka, danas počinje novo tetkanje." Ispod toga dodao je: "Prvo pravilo: ako nekome treba pomoć, igra mora da sačeka." Lenka je pročitala poruku i dopisala: "Drugo pravilo: nikoga ne ostavljamo samog." Pavle je razmislio, pa dodao: "Treće pravilo: zahvaljujemo Bogu za ono što imamo." A onda su zajedno potrčali prema vratima. Jer su tek tada shvatili ono što je Snežana znala sve vreme: "Majlepše igre nisu one u kojima pobedimo druge. Najlepše su one posle kojih postanemo malo bolji nego što smo bili pre nego što su počele. A pravo „tetkanje“? Ono se, izgleda, nikada ne završava.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara