U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
U bolničkom hodniku, gde se miris antiseptičkih sredstava meša sa tihim šapatima zabrinutih porodica, jedna žena nervozno gleda u vrata iza kojih je njen otac već satima na pregledu. Na klupi pored nje, muškarac, skrolujući telefon, uzdiše i dobacuje da "svi danas imaju svoje probleme", ne podižući pogled. U tom kratkom sudaru dve svakodnevice vidi se šira slika, sve je više ljudi koji žure kroz tuđu muku kao kroz nevažnu stanicu. Tišina između njih dvoje postaje jednako teška kao i reči koje nisu izgovorene.
Problem nije samo u brzini života, već u sve tanjoj liniji razumevanja između čoveka i čoveka. Saosećanje se sve češće zamenjuje ravnodušnošću, a tuđa bol postaje nešto što se „ne tiče mene“. Upravo tu, gde prestaje strpljenje za drugoga, počinje praznina u zajedništvu.
Na pitanje kako prepoznati dobrog čoveka, patrijarh Pavle je dao jednostavan, ali dubok odgovor, meru koja ne traži znanje, status ni reči, već srce koje ume da vidi drugoga.
- Dobar čovek je onaj koji ima razumijevanja za tuđu muku.
U toj jednoj rečenici, onako kako je to samo blaženopočivši patrijarh srpski Pavle umeo, sažeta je granica između ravnodušnosti i čovekoljublja: ne meri se dobrota onim što se poseduje, nego onim koliko se tuđa bol prepoznaje kao stvarna.
I možda je upravo tu, u sposobnosti da se tuđa muka ne zaobiđe pogledom, nego prepozna kao vlastita odgovornost, skriven i najjednostavniji odgovor na jedno od najstarijih pitanja o čoveku.
U pouci grčke svetiteljke novog vremena krije se jednostavan, ali zahtevan odgovor na to kako se ostaje miran u svetu koji stalno izaziva reakciju.
Svetogorski duhovnik objasnio je da, kada se reči pretvore u teret, treba posegnuti za jednostavnost koja razbija strah i vraća mir u molitvu.
Ava Justin Popović govorio je o strahu, očajanju i trenucima kada čovek pomisli da više nema snage da ustane, ali i o pomoći koja, prema pravoslavnom učenju, nikada ne izostaje onome ko je prizove.
Pravoslavlje uči da ništa čoveku nije dato slučajno.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Evo šta bi trebalo da slušamo da ostanemo duhovno zdravi.
Jevanđelja ga pominju samo u tragovima, a predanje mu pripisuje više identiteta, ko je bio Juda Jakovljev i zašto i dalje izaziva nedoumice među tumačima
Zašto ne nosi krst, kako mu se pravilno obraća i kada mu ne treba prilaziti - to su detalji koje većina vernika nikada nije učila.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za utorak 7. sedmice po Vaskrsu otkriva se neobična poruka: čak i onaj ko ne veruje može postati deo Božjeg plana, dok se vera vernih meri njihovim padom i odstupanjem.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
U besedi za četvrtak 6. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na tihu, ali presudnu borbu u čoveku u kojoj se određuje smer njegovih dela i njihovih posledica.
Snažna poruka svetogorskog starca otkriva kako pravoslavlje gleda na bol, ćutanje i iskušenja kroz koja čovek prolazi tokom života.
U besedi za subotu 4. sedmice po Vaskrsu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički naglašava da čovek ne stoji između svetlosti i tame, već pred jasnim izborom koji ne ostavlja prostor za kolebanje.
Veliki ruski svetitelj na jednostavan način osvetljava tešku istinu: sve što se meri slavom i bogatstvom gubi smisao pred delima učinjenim drugome.
Evo šta bi trebalo da slušamo da ostanemo duhovno zdravi.
Jevanđelja ga pominju samo u tragovima, a predanje mu pripisuje više identiteta, ko je bio Juda Jakovljev i zašto i dalje izaziva nedoumice među tumačima
Zašto ne nosi krst, kako mu se pravilno obraća i kada mu ne treba prilaziti - to su detalji koje većina vernika nikada nije učila.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za utorak 7. sedmice po Vaskrsu otkriva se neobična poruka: čak i onaj ko ne veruje može postati deo Božjeg plana, dok se vera vernih meri njihovim padom i odstupanjem.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim "prizivom Duha Svetog" u kripti Hrama Svetog Save.
Jedan od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka ostavio je snažnu poruku vernicima kako da u srce prime blagodat i smisao ovog svetog dana.
Događaj tokom proskomidije u atinskoj bolnici za leprozne objašnjava zbog čega Crkva razlikuje ličnu molitvu od pomena na svetoj liturgiji i kome je mesto na liturgijskim ceduljicama sa imenima
Desert sa Atosa koji osvaja na prvi zalogaj.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
