MILOŠ OBILIĆ GA JE SLUČAJNO POGODIO STRELOM, A NJEGOVE POSLEDNJE REČI KRIJU TAJNU IMENA TUMANE: Danas slavimo Svetog Zosima Tumanskog

Srpska pravoslavna crkva 21. avgusta proslavlja Svetog Zosima Tumanskog, prepodobnog podvižnika čije je ime neraskidivo povezano s Manastirom Tumane u Braničevu. O njegovom životu sačuvano je malo istorijskih podataka, pa se ono što danas znamo o njegovom podvigu najvećim delom zasniva na narodnim predanjima i zapisima putopisaca i istraživača koji su tokom XIX i kasnijih vekova beležili ono što su čuli u Tumanu i okolnim krajevima.

Prepodobni Zosim pripada grupi monaha isihasta poznatih kao Sinaiti, koji su u vreme kneza Lazara naselili Srbiju. Ako je tačna pretpostavka da je bio učenik Grigorija Gornjačkog, moguće je da je u Srbiju došao zajedno sa svojim učiteljem i nastanio se u Gornjačkoj klisuri. Kasnije je, prema predanju, poželeo još usamljeniji život i povukao se u nepristupačne tumanske šume.

Za svoje podvižničko prebivalište izabrao je pećinu isposnicu, u kojoj je uredio prostor za život i bogosluženje. Iako je živeo povučeno, njegov podvig nije ostao nepoznat ljudima iz okolnog kraja. Narod je zapamtio njegovo ime i mesto na kojem se podvizavao, a sećanje na prepodobnog Zosima nastavilo je da se prenosi kroz generacije.

Predanje o Zosimovoj smrti i nastanku imena Tumane

Najpoznatije predanje vezano za Svetog Zosima govori o njegovoj smrti i Milošu Obiliću. Prema narodnom kazivanju koje je vekovima živelo u braničevskom kraju, Miloš Obilić imao je dvor u blizini današnjeg manastira Tumane i u okolnim šumama odlazio u lov. Jednom prilikom nehotice je ranio pustinjaka Zosima. Ovo predanje prvi put je zapisano tek u XIX veku, kada su ga različiti putopisci koji su posećivali Tumane beležili u svojim opisima manastira.

Jedan od najstarijih poznatih zapisa ostavio je Joakim Vujić, koji je Tumane posetio 1826. godine. On je u kratkom opisu manastirske crkve zabeležio da se u njoj nalazi grob svetitelja Zosima, koji je na tom mestu živeo i umro kao pustinjak. Važno je, međutim, da Vujić ime Tumane ne povezuje sa ranjavanjem i smrću prepodobnog Zosima, već sa drugim predanjem o knezu Lazaru i Milošu Obiliću.

Detaljniju verziju predanja zapisao je Todor Vlajić. Prema njegovom kazivanju, Miloš je jednom prilikom, dok se kupao u svojoj banji, začuo šuštanje iz obližnje šume. Pomislivši da je u pitanju divlja životinja, odapeo je strelu prema mestu odakle se čuo zvuk. Kada je kasnije pronašao trag krvi, krenuo je da vidi šta je pogodio i pronašao teško ranjenog pustinjaka Zosima.

Prema ovom predanju, Zosim je živeo u pećini Kamenici, udaljenoj oko četvrt sata hoda od današnjeg manastira prema planini. Miloš je, saznavši koga je ranio, pokušao da mu pomogne, a nakon njegove smrti počeo je da podiže crkvu na mestu njegovog groba.

Manastir Tumane

 

U istoj priči nalazi se i objašnjenje porekla imena Manastira Tumane. Dok je Miloš zidao crkvu, prema predanju, stigao mu je poziv kneza Lazara da prekine gradnju i dođe u Kruševac kako bi se pripremio za predstojeći boj. Reči „tu mani“ kasnije su, prema narodnom tumačenju, povezane sa imenom manastira.

I Josif Veselić je 1867. godine zabeležio sličnu verziju predanja. Prema njegovom zapisu, Miloš je pronašao smrtno ranjenog pustinjaka Zosima i poneo ga sa sobom kako bi mu pružio pomoć. Kada su stigli do mesta na kojem se danas nalazi manastirska crkva, starac je, prema predanju, iznemogao i rekao Milošu: „Tu mani me“, nakon čega se upokojio.

Sličnu priču beležili su i drugi istraživači XIX veka. Milan Đ. Milićević kratko navodi da je Miloš Obilić nehotice ustrelio pustinjaka Zosima i da je, pokajavši se zbog toga, podigao Manastir Tumane. U Glasniku iz 1867. takođe je preneto predanje prema kojem je Miloš, nakon što je nehotice ranio Zosima, počeo da zida crkvu na mestu njegovog stradanja, ali je zbog kneževog poziva morao da prekine gradnju.

Feliks Kanic, koji je posetio Tumane, takođe je zabeležio priču o pustinjaku Zosimu i Milošu Obiliću. U njegovom zapisu Miloš ranjava Zosima zalutalom strelom, a na mestu na kojem je pustinjak pao počinje da podiže bogomolju. Prema predanju koje mu je preneo namesnik manastira Sava Mihailović, tokom gradnje čuo se natprirodni glas "Tu mani", a Miloš je potom dobio knežev poziv da se pridruži vojsci.

Ipak, budući da se najraniji sačuvani zapisi o ovoj priči pojavljuju tek mnogo vekova nakon vremena u kojem se navodni događaj odigrao, potrebno je razlikovati istorijski potvrđene podatke od narodnog predanja. Savremeni istraživači nisu svi jednako prihvatali priču o Zosimovom stradanju od Miloševe strele. Predrag Mirković je, na primer, u svom radu o svetinjama Braničeva izrazio sumnju u ovo predanje, oslanjajući se na raniju građu i sopstvena istraživanja.

Grob Svetog Zosima vekovima je privlačio vernike

Bez obzira na različite verzije predanja o njegovoj smrti, u zapisima istraživača posebno se ističe jedno: poštovanje prema Svetom Zosimu među narodom bilo je snažno i trajno.

Todor Vlajić, koji je dve godine bio učitelj pri Manastiru Tumane, zapisao je da narod dolazi u manastir svake nedelje i praznika na poklonjenje Zosimovom grobu i na molitvu. Beležio je i da su vernici tokom bogosluženja prilazili grobnici, klečali pred njom i naslanjali se na nju. Posebno je isticao da sveštenik na otpustu pominje i prepodobnog Zosima Sinaita.

Sličan zapis ostavio je Josif Veselić. On navodi da se u crkvi vidi grob za koji se govorilo da pripada Svetom Zosimu i da je narod i tada, u XIX veku, dolazio svake nedelje i praznika na poklonjenje i molitvu. Prema njegovom svedočenju, među vernicima su bili i brojni bolesnici koji su dolazili da se mole na njegovom grobu, verujući u Božju pomoć i zagovor svetitelja.

O poštovanju Svetog Zosima pisao je i Feliks Kanic. On beleži da su se posmrtni ostaci isposnika, kojeg je narod smatrao čudotvorcem, nalazili u crkvi i da su na dan crkvenog sabora o Velikoj Gospojini mnogi vernici dolazili u manastir.

Zapisi iz XIX veka zato predstavljaju važno svedočanstvo o kontinuitetu narodnog poštovanja. Istraživači su nailazili na već razvijenu tradiciju molitve pred grobom Svetog Zosima, a njegovo ime bilo je poznato ne samo u neposrednoj okolini Tumana već i šire. Ovi zapisi pokazuju koliko je poštovanje prema prepodobnom Zosimu bilo ukorenjeno među pravoslavnim narodom.

Manastir Tumane

 

Sveti Zosim među Sinaitima srpske srednjovekovne Crkve

Interesovanje istraživača za Svetog Zosima nastavilo se i tokom XX i XXI veka, uporedo sa proučavanjem Sinaita i njihovog značaja za srednjovekovnu Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu. U brojnim radovima njegovo ime pominje se zajedno sa drugim Sinaitima koji su ostavili snažan trag u duhovnom životu Srbije.

Jeromonah Hrizostom Vojinović, kasniji episkop braničevski, posebno se bavio životima svetih Sinaita koji su se podvizavali na području Braničevske eparhije. U svom radu o Svetom Zosimu oslonio se na ranije zapise, ali je preneo i predanje prema kojem je Miloš Obilić nehotice ranio pustinjaka, a zatim nad njegovim grobom počeo da gradi manastir. U njegovom zapisu posebno se navodi i predanje da su prilikom obnove manastira pronađene mošti svetitelja upravo ispod ploče nad kojom se narod ranije molio kao nad Zosimovim grobom.

Prepodobnog Zosima u svojim radovima pominjali su i drugi istraživači srpske crkvene istorije i svetiteljskih kultova, među njima Leontije Pavlović, protojerej Dušan Mitošević, jeromonah dr Amfilohije Radović, Olga Zirojević i profesor Slobodan Mileusnić. Njihovi radovi doprineli su očuvanju podataka o Svetom Zosimu i njegovom mestu u istoriji Sinaita i srpskih srednjovekovnih svetinja.

Posebno mesto u novijem proučavanju pripada episkopu Hrizostomu Žičkom. Jeromonah Hrizostom Stolić prvi je datovao spomen prepodobnog Zosima na 21/8. avgust, povezujući taj dan sa obretenjem njegovih svetih moštiju. Pri tome je ukazao na dve važne činjenice: obretenje moštiju prepodobnog i njegovo unošenje u diptih svetih 1962. godine.

Kako je Sveti Zosim unet u kalendar SPC

Poštovanje Svetog Zosima među narodom postojalo je mnogo pre njegovog zvaničnog upisivanja u kalendar Srpske pravoslavne crkve. Nakon Drugog svetskog rata, kada su se uslovi za rad Crkve postepeno normalizovali, pri Svetom arhijerejskom saboru SPC 1958. godine formirana je komisija za izradu imenika srpskih svetitelja i ikosa koji bi bili pridodati službama srpskim svetiteljima.

Komisija je proučila prikupljenu građu i izvršila njenu klasifikaciju. Na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC 1962. godine doneta je odluka da se u Heortologion srpskih svetih unesu imena svetih Sinaita. Među devet Sinaita čija su imena tada uneta nalazio se i prepodobni Zosim Tumanski.

Odluka je praktično sprovedena 1992. godine, kada je ime Svetog Zosima počelo da se upisuje u kalendar SPC pod datumom 21/8. avgust, odnosno na dan obretenja njegovih svetih moštiju.

Tako je dugotrajno narodno poštovanje svetitelja dobilo svoje mesto i u zvaničnom crkvenom spomenu. Za Manastir Tumane, ali i za vernike koji Svetom Zosimu prilaze kao svom zastupniku pred Bogom, 21. avgust postao je dan naročitog prazničnog okupljanja.

Foto: SPC

 

Praznik Svetog Zosima Tumanskog okuplja vernike

U Manastiru Tumane praznik Svetog Zosima proslavlja se svečano, uz okupljanje brojnih vernika koji dolaze da se poklone svetitelju i pomole za njegov zagovor. Tradicija molitve pred njegovim grobom, zabeležena još u XIX veku, nastavila je da živi i u savremenom crkvenom životu.

O Svetom Zosimu nema dovoljno istorijskih izvora koji bi omogućili da se njegov život prikaže kao potpuna biografija. Ne znamo pouzdano sve pojedinosti njegovog porekla, godina podviga i života u isposnici. Ono što je sačuvano jesu svedočanstva o njegovom podvigu, narodna predanja, zapisi putopisaca i istraživača, kao i viševекovno poštovanje koje je narod pokazivao prema njegovom grobu i moštima.

Zato priča o Svetom Zosimu ne može da se svede samo na poznato predanje o Milošu Obiliću. To predanje jeste jedan od najprepoznatljivijih delova tradicije vezane za Tumane, ali je poštovanje prema svetitelju mnogo šire. Još pre nego što su istraživači XIX veka počeli da beleže ono što su čuli u manastiru i okolnim selima, njegovo ime živelo je u narodnom sećanju.

Za vernike koji danas dolaze u Tumane, Sveti Zosim nije samo ličnost iz srednjovekovne prošlosti niti ime koje se nalazi u crkvenom kalendaru. On je jedan od Sinaita koji su svojim podvigom obeležili duhovni prostor srednjovekovne Srbije i svetitelj čije je poštovanje, prema sačuvanim svedočanstvima, opstalo kroz vekove.

Na dan njegovog praznika verni narod ponovo se okuplja u Tumanu, na mestu sa kojim je njegovo ime povezano vekovima. Bez obzira na to kako će istoričari sagledati pojedine detalje narodnog predanja o njegovoj smrti, kontinuitet poštovanja prema Svetom Zosimu ostaje jasno zabeležen u brojnim izvorima.

Zato se 21. avgusta u Manastiru Tumane ne proslavlja samo uspomena na jednog davnog pustinjaka. Proslavlja se svetitelj čiji je podvig ostao zapamćen, čije su mošti predmet poštovanja i čije ime i danas okuplja vernike na molitvu.

BONUS VIDEO

 

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara