SVETO MESTO U KOM SE DESILO NAJVIŠE ISCELJENJA I ČUDA U NOVIJOJ ISTORIJI SRBIJE: Najveće srpske svetinje 3. deo

U tišini istočne Srbije, između Golupca i ivice Đerdapske klisure, nalazi se Manastir Tumane. Do njega se ne dolazi naglo. Put polako menja ritam, kao da izjednačava brzinu kretanja sa okolnim prostorom. Kako se prilazi, zvukovi se povlače, a pažnja se sama sužava na ono što je pred čovekom.

Šuma ga okružuje sa svih strana, spuštajući se niz blage padine i priljubljujući se uz manastirske zidove. Staze ne vode pored njega kao slučajni prolaz, već ga dotiču i uvode u prostor koji deluje prirodno produžen iz okolnog pejzaža. Vetar koji silazi niz dolinu prolazi kroz sve to bez prepreke, kao da ništa tu nije postavljeno naknadno.

Manastir Tumane se u istorijskim izvorima vezuje za kraj 14. veka i tradicionalno se datira oko 1380. godine, u vreme kneza Lazara Hrebeljanovića.

Prvi susret sa ovim mestom ne događa se u pogledu, nego u promeni percepcije. Korak po korak, razmak između zvukova postaje veći, a prostor dobija drugačiju težinu. Put ne uvodi u iznenađenje, nego u postepeno razređivanje spoljašnje buke, kao da sve što ostaje iza gubi potrebu da se zadržava.

Arhitektura stoji u skladu sa okolinom, bez naglašavanja i bez potrebe da se izdvaja. Zidovi prate logiku prostora u kojem su nastali, a ceo kompleks deluje kao deo iste linije kretanja koja se nastavlja iz šume. Ništa ne traži da bude primećeno odmah, ali ništa ne ostaje skriveno kada se pogled zadrži. Tumane se ne otvara na prvi pogled, otvara se u trenutku kada se posmatranje uspori.

Vladimir Lukić

 

Predanje o rukama koje su ostavile trag

Osnivanje manastira vezuje se za srednji vek i predanja o isposničkom životu i duhovnoj potrazi u ovom delu Srbije. U tim predanjima kao središnje ličnosti javljaju se Sveti Zosim Sinait i Sveti Jakov Tumanski. Njihove mošti danas počivaju u manastiru i daju mu prepoznatljiv duhovni pečat.

O njihovom životu ne govori se samo kroz stare zapise. Priče su ostale i u usmenom pamćenju, u kazivanjima koja se prenose od ljudi do ljudi, kao deo lokalnog identiteta. U tim predanjima Tumane se ne opisuje samo kao manastir, već i kao mesto gde se ljudska slabost i istrajnost nalaze u istom prostoru, bez potrebe za objašnjenjem. Tu se molitva često doživljava kao tišina koja traje i kada reči prestanu.

Tokom vekova, manastir je prolazio kroz različite istorijske okolnosti ovog kraja, ostajući prisutan i onda kada je bio skrajnut ili jedva vidljiv u izvorima. Njegovo prisustvo nikada nije bilo vezano za spoljašnji sjaj ili reprezentativnost. Više je pripadalo svakodnevici ljudi koji su mu se vraćali, tražeći oslonac u trenucima kada je sve drugo delovalo nesigurno.

Hodočašće koje ne počinje i ne završava se

Danas je Tumane jedno od najposećenijih manastirskih mesta u Srbiji, ali broj poseta nije promenio način na koji ga ljudi doživljavaju. Dolazak ovde često prerasta u razgovor koji se odvija u čoveku, bez obzira na to da li je pokrenut verom, radoznalošću ili potrebom za mirom.

Put do manastira ume da promeni tempo onome ko njime prolazi. Šumske staze vode kroz prostor u kojem ljudi spontano usporavaju, zastaju i posmatraju okolinu bez potrebe da je tumače ili objašnjavaju sebi. Kretanje postaje mirnije, a misli se ne potiskuju, već se same razređuju u hodu.

 

U manastirskom kompleksu prisutni su i posetioci i svakodnevni život bratstva, u istom ritmu koji ne traži naglašavanje. Sve je uređeno i jasno, ali bez potrebe da skreće pažnju na sebe. Prostor ostaje otvoren za ono zbog čega ljudi dolaze, bez objašnjavanja i bez dodatnih slojeva koji bi odvlačili pažnju.

Tišina koja ostavlja trag u pamćenju

Tumane ima tišinu koja se ne svodi na odsustvo zvuka. Ona se formira iz onoga što je prisutno: šuštanje lišća, koraci po šljunku, kratki razgovori ljudi koji se mimoilaze. Sve to zajedno stvara ritam koji ne traži pažnju, ali je lako zapamtljiv, kao nešto što ostane u čoveku i nakon odlaska.

Za razliku od mesta koja svoj duhovni značaj naglašavaju veličinom i arhitekturom, Tumane se doživljava kroz blizinu. Prostor ne postavlja razdaljinu između čoveka i onoga što ga okružuje. Nema potrebe da se bilo šta posebno objašnjava, ali se sve jasno oseća. Ljudi dolaze i odlaze, svako sa sopstvenim mislima, a opet ostaju u istom tihom okviru.

Noć u Tumanu menja osećaj prostora. Sve deluje bliže i sabranije, kao da se granice spoljašnjeg smanjuju, a unutrašnji doživljaj pojačava. Manastir tada ne stoji kao odredište, već kao mirna tačka u kojoj se misao prirodno usporava i spušta na svoj osnovni ritam.

Svedočanstva o isceljenjima u Tumanu

Među predanjima i zapisima koji prate Manastir Tumane nalaze se i priče o isceljenjima koje vernici prenose jedni drugima, a često ih podele i u medijima. Upravo ta javno objavljena svedočanstva Tumane uzdižu na vrh liste svetinja u kojima se dešavaju čuda i isceljenja.

U tim svedočenjima govori se o promenama zdravstvenog stanja nakon molitve, boravka u manastiru ili zaveta upućenog svetiteljima. Među njima je svedočenje Gorana Nikolova iz Inđije, koji opisuje težak period bolesti i oporavak nakon kome, za koji njegova porodica veruje da je povezan sa molitvama upućenim u Tumanu i dolascima pred mošti Svetog Zosima i Svetog Jakova.

 

Danica Đurišić iz Crvenke govori o dugotrajnim zdravstvenim tegobama, problemima sa vidom, disanjem i bolovima u ruci, koji su, prema njenim rečima, popustili nakon molitve u manastiru i boravka u njegovom prostoru. Sličan ton ima i svedočenje Dejana iz Negotina, koji opisuje promenu zdravstvenog stanja u periodu intenzivnih porodičnih dolazaka u Tumane i molitvi upućenih Svetom Jakovu Tumanskom. Zajedničko ovim ispovestima jeste lično iskustvo vernika i način na koji ga povezuju sa molitvom, boravkom u manastiru i prisustvom svetinja, bez medicinskih potvrda u samim svedočenjima.

Tumane se, na kraju, ne svodi ni na istoriju ni na arhitekturu ni na priče koje ga prate, već na iskustvo koje se teško ponavlja na isti način. Sve što ga čini prepoznatljivim, od predanja o svetiteljima, preko tišine koja menja ritam kretanja, do ličnih svedočenja vernika, sabira se u jedan osećaj prisustva koji ne traži objašnjenje. Ljudi mu dolaze sa različitim razlozima, ali se iz njega često vraćaju sa istim utiskom: da su na kratko izašli iz svakodnevnog toka i ušli u prostor koji pamti sporije, ali dublje.

BONUS VIDEO

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara