Malo poznati detalji iz prošlosti, zajedno sa svedočanstvima vernika o čudima, otkrivaju drugačiju sliku jedne od najvažnijih svetinja na Balkanu.
Na strmoj litici iznad doline Zete, gde se stene i nebo gotovo stapaju, smešten je Manastir Ostrog, jedno od najposećenijih i najpoštovanijih pravoslavnih svetilišta na Balkanu. Urezan u stenu kao da je iz nje iznikao, ovaj manastir prevazilazi puku geografiju i postaje deo sloja predanja, sećanja i hodočašća koje traje vekovima.
Ostrog nije građen da dominira prostorom, već da mu se prilagodi. Njegova arhitektura ne ističe se naglašenošću, već se povlači u kamen i stapa s njim, kao da je nastala iz unutrašnjeg pritiska zemlje, a ne iz ljudske ruke. Upravo ta nenametljivost postala je njegova snaga: posetilac ima utisak da ne ulazi u građevinu, već u prostor koji je tu oduvek, kao da je samo čekao da bude prepoznat.
Osnivanje manastira vezuje se za 17. vek i ime Svetog Vasilija Ostroškog, čije se mošti i danas nalaze u Gornjem manastiru, uklesanom visoko u steni. Njegov život i delo, isprepleteni sa istorijskim okolnostima osmanske vlasti i složenim prilikama u tadašnjim srpskim zemljama, učinili su da Ostrog postane ne samo duhovno utočište, već i mesto susreta ljudi različitih vera, jezika i običaja.
Put do Gornjeg manastira vodi uzbrdo, kroz usku planinsku stazu koja ne podstiče žurbu. Svaki korak postaje udaljavanje od svakodnevice. Donji manastir, posvećen Svetoj Trojici, deluje kao tihi uvod u ono što sledi, kao priprema za prostor u kojem se sve usporava, pa i misao.
Gornji manastir, ukopan u vertikalnu stenu, ostavlja utisak da je vreme u njemu stalo u jednom dahu. Zidovi su beli i gotovo nestvarno čisti nasuprot tamnoj masi stene koja ih okružuje. U maloj crkvi, gde se nalaze mošti Svetog Vasilija, prostor je skučen, ali ne deluje zatvoreno; naprotiv, stiče se osećaj da se širi na način koji nije moguće meriti očima.
Ljudi koji dolaze u Ostrog ne dolaze iz istih razloga, ali odlaze sa sličnim izrazom lica. Jedni dolaze iz pobožnosti, drugi iz tradicije, treći iz potrebe za odgovorom koji ne nalaze drugde. Ipak, bez obzira na motiv, svi prolaze isti put: penjanje, zastajanje, ćutanje.
Predanje o Svetom Vasiliju Ostroškom zauzima posebno mesto u kolektivnom pamćenju srpskog naroda. Njegov život, posvećen asketizmu i služenju, ostavio je trag koji se ne meri samo istorijskim činjenicama, već i pričama koje se prenose s generacije na generaciju. Vernici ga doživljavaju kao svetitelja bliskog običnom čoveku, onog koji razume slabost, ali ne odustaje od nade.
Ostrog je kroz vekove ostajao izvan logike razaranja koja je često pogađala ove prostore. Ratovi, promene vlasti i političke granice prolazile su oko njega, ali retko kroz njega. Ta izdržljivost dodatno je učvrstila njegovu simboliku, ne kao mesta moći, već kao mesta postojanosti.
U savremenom vremenu, kada se putovanja često mere brzinom i fotografijama, Ostrog ostaje izuzetak. Ovde se ne dolazi da bi se prošlo, već da bi se ostalo bar na trenutak duže nego što je planirano. Taj višak vremena, koji je teško objasniti, često postaje najvažniji deo posete.
Iako se stotine vernika, nekada i hiljade, svakodnevno sliva u ostrošku svetinju, malo je onih koji znaju da je pre nešto više od jednog veka Ostrog gotovo nestao u plamenu. Početkom juna 1923. Manastir Ostrog pogodio je veliki požar koji je zahvatio gotovo ceo kompleks, ostavljajući iza sebe teško oštećene konake i pomoćne objekte. U plamenu je stradao najveći deo manastirskog sklopa, dok su se dve pećinske crkve u Gornjem Ostrogu, uklesane u živu stenu, čudom sačuvale od razaranja. Upravo ta činjenica je u narodu kasnije tumačena kao znak posebne zaštite svetitelja.
Nakon požara, manastir je u potpunosti obnovljen u periodu od 1923. do 1926, kada je dobio prepoznatljiv izgled koji je u osnovi zadržan i danas. Iako je materijalna šteta bila velika, događaj je paradoksalno učvrstio duhovni značaj Ostroga, jer su sačuvane pećinske crkve postale još snažniji simbol njegovog trajanja kroz vekove.
Posebnu dimenziju daje činjenica da manastir ne pripada isključivo vernicima jedne tradicije. Njegova vrata otvorena su i onima koji dolaze iz radoznalosti, poštovanja ili tihe potrebe da razumeju prostor koji prevazilazi uobičajene okvire putovanja. U tom susretu različitih pogleda, Ostrog ne postavlja uslove - on ih jednostavno prevazilazi.
Noć u blizini manastira donosi drugačiju vrstu tišine. Planina tada prestaje da bude kulisa i postaje prisustvo. Svetlost sveća u krugu manastirske porte dobija posebnu težinu, kao da svaka od njih nosi priču koja nije do kraja izgovorena. U takvim trenucima Ostrog se ne posmatra - on se doživljava.
Malo je svetinja u pravoslavnom svetu uz koje se vezuje toliko svedočanstava o isceljenjima i neobjašnjivim događajima, kao uz Manastir Ostrog. Tokom decenija, vernici su beležili priče o ljudima koji su nakon molitve pred moštima Svetog Vasilija Ostroškog tvrdili da su ozdravili od teških bolesti ili pronašli nadu onda kada je izgledalo da je više nema.
Među najpoznatijim svedočenjima nalazi se ono budućeg episkopa Varnave (Nastića), potonjeg Svetog Varnave Hvostanskog. Kao dečak oboleo od šarlaha, nalazio se na samrti, a prema njegovom kasnijem svedočenju, oporavio se nakon što ga je majka zapojila vodom donetom iz Ostroga.
Često se pominje i slučaj muslimanke Fatime iz Bosne, koja je sredinom prošlog veka dovedena u Ostrog zbog teškog psihičkog oboljenja. Prema svedočenjima porodice, nakon molitve pred ćivotom Svetog Vasilija njeno stanje se iznenada promenilo, a ona se vratila uobičajenom životu.
Posebno mesto u narodnom predanju zauzima događaj iz 1942, kada je tokom bombardovanja granata probila vrata Crkve Časnog krsta u Gornjem manastiru, ali nije eksplodirala. Vernici su ovaj događaj doživeli kao jedno od najvećih čuda Svetog Vasilija, a delovi granate i danas se čuvaju u manastiru.
Sveštenik koji služi i pod Ostrogom poručuje da se mir i blagoslov ne traže u onome što nedostaje, već u zahvalnosti za ono što već postoji. Od siromašnog dečaka iz Hercegovine do ostroškog čudotvorca čije mošti posećuju pravoslavci, katolici i muslimani — život Svetog Vasilija Ostroškog ostao je simbol istrajnosti, vere i nade u najtežim vremenima. U molitvi upućenoj jednom od najvoljenijih srpskih svetitelja sabrane su nade, zahvalnosti i molbe koje vernici izgovaraju u najtežim životnim trenucima, tražeći mir u duši, zdravlje i duhovnu podršku. Mnogi su pešačili do Ostroga kako bi se poklonili moštima Svetog Vasilija, dok su poruke sa liturgije i svedočenja vernika još jednom pokazali zašto je ova svetinja jedno od najvažnijih mesta pravoslavlja.
Tanjug/STR
Čuda koja se i danas prepričavaju pod Ostrogom
Takva svedočanstva učinila su da Ostrog bude mnogo više od istorijskog spomenika. Za stotine hiljada poklonika koji mu dolaze svake godine, on ostaje mesto gde se vera, nada i predanje susreću na način koji se pamti generacijama.
BONUS VIDEO
Duhovna riznica
19:42 | 10.05.2026
“KADA KRENEŠ PO DOKTORIMA ONDA ĆEŠ STVARNO DA SE RAZBOLIŠ!”: Savet oca Gojka Perovića svim bezdetnim parovima koji se bore da dobiju decu
Praznici i sveci
08:47 | 12.05.2026
15 ISTINA O SVETOM VASILIJU OSTROŠKOM: Veliki svetac koji jednako isceljuje pravoslavce, katolike i muslimane
Duhovna riznica
09:42 | 12.05.2026
MOLITVA SVETOM VASILIJU OSTROŠKOM ČUDOTVORCU: Pomozi krštenim i nekrštenim, kao i uvek, svima, pa i meni
Aktuelno iz SPC
15:42 | 12.05.2026
DESETINE HILJADA VERNIKA POD OSTROGOM PROSLAVILO SVETOG VASILIJA: Noć pod vedrim nebom, suze pred kivotom i molitve u stenama (FOTO)
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Stradala je kao mučenica oko 308. godine, postavši jedan od najsvetlijih primera svedočanstava ranohrišćanske postojanosti i vere.
U selu Resen kod Bosilegrada osveštan je hram Svetog proroka Ilije, čija je gradnja započeta u 19. veku, a dovršena tek danas, kada su meštani ispunili obećanje koje su generacije prenosile kao porodični i seoski amanet.
Gledajući tuđe imanje, položaj, ugled ili bogatstvo, mnogi zaboravljaju da svako nosi svoj krst, svoje borbe i svoj put pred Bogom.
Crkva poznaje i opravdane izuzetke.
Malo poznati detalji iz prošlosti, zajedno sa svedočanstvima vernika o čudima, otkrivaju drugačiju sliku jedne od najvažnijih svetinja na Balkanu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Svečana liturgija, hiljade vernika i snažna beseda pred ćivotom Svetog Vasilija Ostroškog obeležili praznik, uz poruku o veri koja podiže čoveka i onda kada pomisli da više nema snage.
Sanja i Srđan svakodnevno se bore za tuđe živote na intenzivnoj nezi, a sada su u svetinji pod Ostrogom odlučili da jedno drugome poklone dušu i srce za večnost.
Praznik jednog od najpoštovanijih pravoslavnih svetitelja biće obeležen uz praznično bdenije, arhijerejsku liturgiju i dolazak hodočasnika koji peške prelaze stotine kilometara tražeći mir, utehu i duhovno ukrepljenje.
Veruje se da mošti Svetog Vasilija imaju isceliteljsku moć, a postoje i brojne priče ljudi, koje o tome svedoče.
Od Svetog Save i Stefana Nemanje preko Trojeručice i rukopisa do požara koji umalo nije promenio sudbinu - priča o svetom mestu koje više od osam vekova traje između istorije, vere i monaškog života.
Liturgija počinje u devet časova u Hramu Svetog Save, služi patrijarh srpski Porfirije, uz sasluženje igumana vatopedskog Jefrem, sveštenomonaštva i sveštenstva.
Dok su se dizali prvi ustanički barjaci, u župskom selu Kožetin podignuta je svetinja oko koje su se isplele legende, istorijske bitke i sećanje na vreme kada je gradnja pravoslavnog hrama predstavljala mnogo više od verskog čina.
U unutrašnjosti monumentalnog hrasta lužnjaka nalazi se mali hram posvećen Svetoj Trojici, koji lokalni vernici čuvaju kao najveću svetinju, dok se oko njega i danas prepliću predanja.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
U besedi za sredu 2. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o odgovornosti, roditeljstvu i dubokom smislu zajednice koju naziva velikom tajnom Božjom.
Svakodnevni vodič kroz Apostolski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama najvećih svetitelja pravoslavlja.
Umesto uobičajenog unutrašnjeg otpora, svetitelj opisuje neočekivan pristup i ukazuje da se izlaz ne nalazi u pojačanoj borbi, već u smirenju koje prekida napad i menja njegov pravac.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
