15 ISTINA O SVETOM VASILIJU OSTROŠKOM: Veliki svetac koji jednako isceljuje pravoslavce, katolike i muslimane

U teškim vremenima za srpski narod, kada su vera i identitet često bili na iskušenju, iz Hercegovine je potekao jedan od najvećih svetitelja Srpske pravoslavne crkve - Sveti Vasilije Ostroški. Njegovo ime danas sa dubokim poštovanjem izgovaraju vernici širom Balkana, a njegov praznik, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 12. maja, okuplja hiljade ljudi u molitvi i hodočašću.

Rođen kao Stojan Jovanović 1610. godine u selu Mrkonjići, u Popovom polju u Hercegovini, budući svetitelj odrastao je u siromašnoj, ali duboko pobožnoj porodici. Njegovi roditelji, Petar i Anastasija, vaspitavali su ga u duhu vere, skromnosti i ljubavi prema bližnjima. Još kao dečak pokazivao je posebnu ozbiljnost i privrženost crkvi: redovno je odlazio na bogosluženja, provodio vreme u molitvi i pomagao drugima, čak i onda kada njegova porodica nije imala mnogo.

1. Put od Stojana do monaha Vasilija

Zbog neprijateljstva tadašnjih poturčenjaka i ljudi koji su bili protiv pravoslavne vere, roditelji su ga poslali u manastir Zavala, gde je iguman bio njegov stric Serafim. Upravo u tom manastiru mladi Stojan stiče prvo ozbiljnije obrazovanje, upoznaje Sveto pismo i dela svetih otaca, a u njemu sazreva i odluka da svoj život posveti Bogu.

Kasnije prelazi u manastir Tvrdoš kod Trebinja, koji će imati presudnu ulogu u njegovom duhovnom sazrevanju. Tu prima monaški čin i dobija ime Vasilije, po velikom crkvenom ocu Svetom Vasiliju Velikom. U Tvrdošu se isticao strogim podvižničkim životom, molitvom, postom i služenjem narodu, zbog čega je ubrzo rukopoložen za đakona i sveštenika.

2. Borba za očuvanje pravoslavlja

Vreme u kojem je živeo bilo je izuzetno teško za pravoslavni narod u Hercegovini i Crnoj Gori. Pored turskog zuluma, postojali su i snažni pritisci rimokatoličke unijatske propagande, koja je pokušavala da pravoslavne vernike potčini papskoj vlasti. Sveti Vasilije bio je jedan od najglasnijih branilaca pravoslavlja. Otvoreno je upozoravao na opasnosti unije i pozivao crkvene velikodostojnike da zaštite narod i veru. Zbog takvog stava stekao je veliki ugled među narodom, ali i brojne neprijatelje.

Religija.rs

 

Iako je mogao da ostane u manastirskoj tišini, Sveti Vasilije birao je mnogo teži put: odlazio je među narod. Obilazio je sela i domove po Hercegovini, služio liturgije, krštavao, ispovedao i hrabrio ljude da sačuvaju veru uprkos strahu, siromaštvu i nasilju. Narod ga je doživljavao kao istinskog duhovnog pastira, čoveka koji deli njihovu sudbinu i razume njihove muke.

3. Pomoć narodu i obnova svetinja

Zbog stalnih pretnji i opasnosti kojima je bio izložen, Sveti Vasilije je jedno vreme boravio i u Rusiji, odakle se vratio sa crkvenim knjigama, odeždama i pomoći za osiromašene hercegovačke hramove i narod. Pomagao je obnovu crkava i otvaranje škola, verujući da se narod može sačuvati samo ako sačuva veru i pismenost.

Njegova borba za pravoslavlje i narod nije prestajala, ali su zajedno sa njom rasli i pritisci neprijatelja. Upravo ti progoni obeležiće naredni period života svetitelja koji će kasnije postati jedan od najpoštovanijih čudotvoraca u srpskom narodu.

Posle godina provedenih u borbi za očuvanje vere i naroda u Hercegovini, Sveti Vasilije Ostroški doneo je odluku koja će obeležiti njegov dalji životni put: da ode u Svetu Goru, duhovno središte pravoslavnog monaštva. Na tom putovanju prošao je kroz mnoge srpske krajeve, od Nikšića i Morače do Peći, gde se susreo sa tadašnjim srpskim patrijarhom Paisijem Janjevcem.

Shutterstock/vlas2000

 

4. Susret sa patrijarhom i odlazak u Hilandar

Patrijarh Pajsije brzo je prepoznao izuzetne duhovne kvalitete mladog arhimandrita. Vasilije mu je govorio o teškom položaju pravoslavnog naroda u Hercegovini, o turskim zulumima, stradanju ljudi i pritiscima unijatske propagande. Iako je želeo da ode u Svetu goru radi duhovnog usavršavanja, patrijarh je u njemu video mnogo više od običnog monaha. Smatrao je da upravo takav čovek može pomoći narodu u najtežim vremenima.

Na Svetoj gori Vasilije je proveo oko godinu dana. Obilazio je manastire, razgovarao sa monasima i učio od poznatih podvižnika tog vremena. Posebno mesto u njegovom boravku imao je manastir Hilandar, među srpskim monasima sa kojima je delio molitveni i monaški život. To iskustvo dodatno ga je učvrstilo u veri i pripremilo za veliku odgovornost koja ga je čekala po povratku.

Julia Raketic/Shutterstock

 

5. Mitropolit u teškim vremenima

Po povratku u Peć, patrijarh Pajsije sazvao je sabor arhijereja i 1638. godine, na praznik Preobraženja Gospodnjeg, hirotonisao Vasilija za episkopa i postavio ga za mitropolita trebinjskog sa sedištem u manastiru Tvrdoš. Iako je imao manje od trideset godina, ugled koji je uživao među narodom i njegova duhovna snaga bili su razlog zbog kojeg mu je poverena tako važna služba.

Narod ga je dočekao sa velikom radošću. Kao mitropolit, nije ostajao zatvoren u manastiru, već je neprestano obilazio svoju eparhiju, služio, savetovao i pomagao ljudima. Njegova reč i molitva ostavljale su snažan utisak na vernike, a već tada počele su da se šire priče o njegovim isceljenjima i daru prozorljivosti. Mnogi su još za života verovali da pred sobom imaju svetog čoveka.

Pored duhovne pomoći, Sveti Vasilije radio je i na obnovi crkava i manastira. Podsticao je narod da pomaže svetinje i učestvuje u njihovoj obnovi, a među dobrotvorima koji su ga podržavali bio je i poznati trgovac Stefan Vladislavić. Zahvaljujući toj podršci obnovljen je i manastir Tvrdoš, tada jedno od važnijih duhovnih središta Hercegovine.

6. Dolazak u Ostrog

Nakon smrti mitropolita Paisija Trebješanina, Sveti Vasilije dobio je novu odgovornost - upravljanje istočnohercegovačkom mitropolijom, koja je obuhvatala područja Nikšića, Morače i Kolašina. Međutim, upravo tada turski pritisci postaju još brutalniji. Pljačkane su crkve i manastiri, narod je bežao u zbegove, a mnogi ugledni domaćini i prvaci bili su pogubljeni.

Iako je boravio u manastiru Svetog Luke u Župi nikšićkoj i obnavljao druge svetinje u tom kraju, opasnost je postajala sve veća. Tražeći mirnije i sigurnije mesto za molitvu i upravljanje eparhijom, Sveti Vasilije je najpre želeo da se povuče u jednu pećinu pod planinom Zagaračom. Međutim, narod ga je savetovao da ode u manastir Ostrog.

Tanjug Strahunja Aćimović/wikipedia

 

7. Starac Isaija, koja je Sveti Vasilie posebno poštovao

O manastiru Ostrog i tamošnjim podvižnicima već je slušao. Posebno je poštovao starca Isaiju, poznatog po strogom monaškom životu. Kada je stigao u Ostrog, nastanio se upravo u pećini u kojoj se podvizavao ovaj monah. Taj trenutak označio je početak najvažnijeg perioda života Svetog Vasilija. Iz ostroške svetinje narednih petnaest godina rukovodio je svojim narodom, moleći se, tešeći i okupljajući vernike u vremenu velikih stradanja.

Dolaskom u manastir Ostrog, Sveti Vasilije Ostroški nije pronašao samo mesto za molitvu i mir, već je upravo tu započeo delo po kojem će ostati upamćen vekovima. U stenama Ostroga organizovao je monaški život, okupljao podvižnike i zajedno sa njima obnavljao svetinje. Najpre je obnovljena crkva Vavedenja Presvete Bogorodice, a potom je podignuta i crkva posvećena Časnom krstu, koja se i danas nalazi uklesana u ostroškoj steni.

8. Ostrog kao duhovno utočište

Sveti Vasilije želeo je da Ostrog postane mnogo više od usamljene isposnice. Njegova namera bila je da manastir preraste u snažan duhovni centar koji će okupljati narod i čuvati pravoslavnu veru u vremenima velikih stradanja. Oko njega su se okupljali monasi i iskušenici, a bratstvo je vremenom postajalo sve brojnije.

Iako je učestvovao u gradnji i fizičkim poslovima, noseći kamen zajedno sa monasima, svetitelj nije odustajao od strogog podvižničkog života. Hranio se skromno, uglavnom voćem i povrćem, mnogo vremena provodio u molitvi i bdenju, a savremenici su ga opisivali kao čoveka potpuno posvećenog Bogu i služenju narodu.

9. Narod je u njemu video svetitelja

Vest o njegovom životu brzo se širila, pa su ljudi iz raznih krajeva dolazili u Ostrog tražeći pomoć, utehu i savet. Mnogi su verovali da njegove molitve imaju posebnu snagu, a priče o isceljenjima i čudima širile su se među narodom još za njegovog života.

U vreme turskih progona i nasilja, mnoge porodice nalazile su utočište upravo kod Svetog Vasilija. U manastiru su boravili starci, žene i deca koji su bežali od zuluma, a svetitelj je, uz pomoć okolnih sela, organizovao da svi budu zbrinuti i nahranjeni. Zato ga narod nije doživljavao samo kao episkopa, već kao zaštitnika i duhovnog oca.

Ipak, ni u Ostrogu nije bio pošteđen problema. Lokalni moćnici često su pravili smetnje manastiru i bratstvu, a među njima se posebno izdvajao knez Raič sa svojim sinovima. Sveti Vasilije o tome je pisao i srpskim patrijarsima u Peći, ali je uprkos svim pritiscima odbijao da napusti Ostrog. Verovao je da su iskušenja deo njegovog duhovnog puta i da narod ne sme ostati bez duhovne podrške.

10. Kraj ovozemaljskog života

Predanje kaže da je Sveti Vasilije imao dar prozorljivosti i da su se mnoga njegova proročanstva obistinila. Tako se među narodom dugo prepričavalo i upozorenje koje je uputio knezu Raiču zbog nasilja prema manastiru. Posle smrti njegovih sinova, knez je došao kod svetitelja tražeći oproštaj i savet, a Sveti Vasilije ga je pozvao na pokajanje i pomirenje.

Posle dugih godina podviga, molitve i služenja narodu, Sveti Vasilije upokojio se 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Predanje beleži da se u trenutku njegove smrti kelija ispunila neobičnom svetlošću, a da je kasnije iz kamena pored mesta njegovog upokojenja izrasla vinova loza, koja i danas izaziva pažnju poklonika.

11. Čudotvorne mošti koje donose isceljenje i utehu

Narod je odmah po njegovoj smrti počeo da dolazi na njegov grob, verujući da svetitelj i dalje pomaže onima koji mu se mole. Sedam godina kasnije, prema crkvenom predanju, Sveti Vasilije se javio u snu igumanu Rafailu i zatražio da njegov grob bude otvoren. Kada su monasi otvorili grobnicu, pronašli su njegovo telo netruležno i mirisno, što je u pravoslavlju znak posebne Božje milosti.

Od tada pa do danas, mošti Svetog Vasilija Ostroškog predstavljaju jednu od najvećih svetinja pravoslavnog sveta. U Ostrog dolaze vernici svih generacija i različitih vera, tražeći utehu, nadu i pomoć, a poštovanje prema svetitelju traje već više od tri i po veka.

Više od tri i po veka nakon upokojenja, Sveti Vasilije Ostroški ostao je jedan od najpoštovanijih svetitelja među Srbima, ali i među ljudima drugih vera i naroda. Njegove mošti u manastiru Ostrog svakodnevno posećuju hiljade poklonika koji dolaze sa različitim molitvama, brigama i nadama.

SPC / Mitropolija crnogorsko-primorska

 

12. Mesto molitve za ljude svih vera

Ostrog je danas jedno od najposećenijih hodočasničkih mesta na Balkanu. Vernici dolaze iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, ali i iz brojnih evropskih zemalja i dijaspore. Ispred kivota Svetog Vasilija mogu se čuti molitve na različitim jezicima, a među poklonicima nisu samo pravoslavci. Dolaze i katolici, muslimani i ljudi koji možda nisu bliski crkvi, ali veruju u svetiteljevu pomoć.

Mnogi roditelji upravo u Ostrogu krštavaju decu i daju im ime Vasilije. Neki se pred moštima venčavaju, drugi dolaze na ispovest i pričešće, a veliki broj ljudi traži molitve za zdravlje, porodicu i izbavljenje iz životnih nevolja. Posebno je poznat običaj zavetnog posta pred praznik Svetog Vasilija, koji narod često naziva „Nedelja Svetog oca Vasilija”.

Poštovanje prema svetitelju duboko je ukorenjeno u narodu. U mnogim krajevima Crne Gore i Hercegovine ljudi se i danas zaklinju imenom Svetog Vasilija kada žele da potvrde istinitost svojih reči. Veruje se da se prema njegovom imenu i svetinji mora odnositi sa posebnim poštovanjem.

13. Svetinja koja je preživela ratove i razaranja

Kroz istoriju, manastir Ostrog i mošti svetitelja više puta bili su ugroženi ratovima i osvajanjima. Monasi su ih skrivali kako bi ih sačuvali od turskih napada i razaranja. Tako su početkom 18. veka, tokom pohoda Numan-paše Ćuprilića, mošti bile zakopane kraj reke Zete, gde su ostale čitavu godinu. Predanje kaže da ih voda, uprkos poplavama, nije dotakla.

14. Prekos moštiju na Cetinje

Tokom opsade Ostroga 1852. godine, kada su Turci napali manastir, svega tridesetak crnogorskih boraca branilo je svetinju zajedno sa vojvodom Mirkom Petrovićem. Posle odbrane manastira, mošti Svetog Vasilija prenete su na Cetinje i tamo ostale nekoliko meseci, uz mošti Svetog Petra Cetinjskog.

Ni u Drugom svetskom ratu Ostrog nije bio pošteđen opasnosti. Tokom bombardovanja 1942. godine monasi su iz predostrožnosti preneli mošti u pećinu iza manastira. Ipak, iako su granate padale oko Ostroga, manastir nije ozbiljnije oštećen, što su vernici doživeli kao još jedno svedočanstvo zaštite Svetog Vasilija.

15. Čuda zbog kojih ljudi i danas dolaze u Ostrog

Poštovanje prema Ostroškom Čudotvorcu vidi se i u brojnim crkvama podignutim njemu u čast širom Srbije, Crne Gore i dijaspore. Posebno mesto zauzima veliki hram posvećen Svetom Vasiliju u Nikšiću, gradu koji je snažno vezan za njegovo ime i delo.

Ipak, najveći broj vernika i dalje dolazi upravo u Ostrog. Mnogi hodočasnici pešače kilometrima do manastira, a pojedini poslednji deo puta prelaze i na kolenima, kao izraz zaveta i poštovanja. Iz manastira nose osvećenu vodu, ulje, tamjan i druge blagoslovene darove koje čuvaju u svojim domovima.

Pred mošti svetitelja dovode se i teško bolesni ljudi. U manastiru se i danas čuvaju štake, lanci i drugi predmeti koje su vernici ostavili kao znak zahvalnosti za, kako veruju, čudesna isceljenja. Brojna svedočenja o ozdravljenjima i pomoći Svetog Vasilija prenose se generacijama, zbog čega je Ostrog za mnoge mnogo više od manastira - mesto nade, utehe i vere da pomoć postoji čak i onda kada izgleda da izlaza nema.

BONUS VIDEO

 

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara