Mnogi danas u crkvu ulaze na brzinu - zapale sveću, prekrste se i već su na vratima. Taj čin doživljavaju kao dovoljno ispunjenu obavezu, kao da je sama radnja paljenja sveće dovoljna da zameni molitvu, sabranost i susret sa Bogom. A upravo tu se, upozoravaju duhovnici, krije suština problema.
Na pitanje jedne vernice na sajtu Svetosavlje zašto je pogrešno ući u hram samo da bi se zapalila sveća i odmah izašlo, odgovorio je otac Ljubo Milošević.
- Ako uđete u hram Božiji samo da biste zapalili sveću i da tako preživljavate svoju duhovnost do kraja života, vama od te zapaljene sveće skoro da nema nikakve koristi jer mi ne služimo nekom bogu vatre. Vosak, kao vino i hleb, i paljenje sveća u hramu Božijem nosi zamenu ("valutnu") za vašu milostinju Crkvi. Prvo i najlepše iskustvo Crkve kada su se njeni članovi molili za upokojene ili za bolesne, davala se za njih milostinja, i to pomaganje bližnjeg bila je ta "opipljiva" molitva, tj. ne samo prazne i visokoglagoljive reči, kako to kaže Sveti Andrej Kristski - počeo je otac Ljubo, pa nastavio:
freepik
Paljenje sveća u crkvi nema koristi bez prisustvovanja liturgijama
- Danas to činimo kupovinom sveće sa svom njenom propratnom kanonskom simbolikom koju je kasnije dobila. Da sveća direktno nema neki važan liturgijski značaj, svedoči i današnja nova praksa, gde se po obnovljenim manastirima i crkvama, da bi se sačuvao živopis i ikone i ostala crkvena umetnost, napravile "gorionice", izmeštene su u pripratu ili uopšte van hrama (tu biste vi zapalili sveću i uopšte ne biste ni ušli u crkvu). Koliko je to bolje ili gore, vrlo je teško da se kaže jer se, još kao dečak, sećam vremena gde su bake za vreme službi držale čitave baklje u rukama i video da su ljudima nemarom palili kose i odeću.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
- Dakle, takav odnos prema svećama je mnogobožački i sasvim nekoristan, a da vam bude lakše da me razumete, reći ću vam da ima i drugih nehrišćanskih religija koje koriste sveće i kandila. Nije sveća suština vaše vere, ma nijedan mali delić! Ako ne prisustvujete na liturgiji i na njoj se uz duhovno rukovodstvo sveštenika ne pričešćujete, taj vaš boravak u hramu od pet ili malo više minuta je samo pomenuto "bajanje", odnosno "zapalili ste sveću i otišli".
Nažalost, kaže otac Ljubo, to je danas najuobičajeniji psihološki profil crkvenosti prosečnog verujućeg čoveka, koji je kod nas, a i Rusiji, najrasprostranjeniji.
- Paljenjem sveće i preživljavanjem nje kao nekog glavnog duhovnog događaja, razvijamo religiozni individualizam, koji je u svojoj suštini protivhrišćanski. Time možemo da objasnimo najčešći komentar "pravoslavnog čoveka": Ma šta će mi popovi, nego kad JA osetim da mi treba "crkva", ja odem, zapalim sveću i pomolim se, i osećam se bolje. Ovakav boravak u crkvi od pet ili više minuta jeste psihološki događaj, a ne duhovni, jer je to lični pokret samouljuljkavanja da smo neki svoj "dug" odužili i tako zapali u prelest polazimo kući samoopravdani, ničim naučeni i poučeni, zašto je nama potrebno da s ostalim pravoslavnim hrišćanskim narodom ostanemo od početka, pa do kraja službe -objasnio je, između ostalog, otac Ljubo i dodao:
- To psihološko samoopravdanje osudio je Bogočovek u onom evangelskom fariseju kada se ovaj molio zajedno s mitarom. Čedo, religiozno obrazovanje ne dolazi od nakaradnih običaja, nego u čestom ili stalnom duhovnom kontaktu sa svojim pastirom, tj. mesnim sveštenikom, koji ima sveti i prijatan zadatak da vam objasni sve tajne našeg spasenja. Vi prinošenjem sveće na čirak dajete svoju malu leptu i pomažete, ali ono je beskorisno za vaše lično spasenje ako se vaša duhovnost samo na tome završava. Kanoni svete Crkve nama kažu da, ako neko propusti dve nedeljne liturgije, on se predaje epitimiji (kazni), takođe, ako i ranije izađe iz crkve.
U pesmi Svetog Vladike Nikolaja "Zidanje Ljubostinje“, carica Milica je na svakom kamenu, koji je Rade Neimar pripremao za uziđivanje u crkvu, palila voštanicu, namenjujući je "jednom, desetorici, jal buljuku celom", ističe sveštenik.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve i američki izaslanik Paolo Zampoli otvorili su teme poverenja, identiteta i buduće saradnje, u razgovoru koji je spojio dve perspektive i dva pristupa savremenim odnosima.
Otac Čad Riperger tvrdi da bi digitalna kontrola mogla da određuje ko ima pristup novcu i osnovnim uslovima života, uz ocenu da se stvaraju okolnosti opisane u drevnim biblijskim proročanstvima.
Razgovor sa Dominikom Kros u Beogradu doneo je fokus na bezbednost, zaštitu svetinja i svakodnevni život ljudi, uz poruku da međunarodni akteri moraju imati aktivniju ulogu u očuvanju prava svih zajednica i stabilnosti regiona.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Posle molitve u Pridvornom hramu razmotreni su izveštaji o radu, potvrđeni rezultati i definisani planovi koji će usmeriti administrativne i finansijske aktivnosti u narednom period
