Crkva uči da je molitva za pokoj duše jedan od najuzvišenijih izraza ljubavi, jer pruža ono što upokojeni sami više ne mogu da učine za sebe.
U pravoslavnoj tradiciji, odnos živih prema upokojenima ne prestaje trenutkom smrti, već se nastavlja kroz molitvu, sećanje i liturgijsko zajedništvo.
Ljubav nadilazi granice prolaznog života i upravo kroz molitveno pominjanje preminulih održava se živa veza između ovog i onog sveta.
Crkva uči da je molitva za pokoj duše jedan od najuzvišenijih izraza ljubavi, jer pruža ono što upokojeni sami više ne mogu da učine za sebe.
Posebno mesto u tom duhovnom odnosu zauzima Sveta liturgija, na kojoj se verni mole za oproštaj grehova kako svojih, tako i svojih bližnjih koji su prešli u večnost.
Tokom proskomidije, sveštenik vadi čestice za žive i upokojene, koje se kasnije polažu u putir, simbolično ukazujući na očišćenje i milost koja se izliva na duše preminulih. Upravo u toj tajni Crkva vidi veliku utehu i nadu za sve koji su otišli, ali i odgovornost za one koji ostaju.
O značaju molitve za upokojene govorio je i Sveti Luka Vojno-Jasenjecki, čije reči i danas snažno odjekuju među vernicima:
- Vrlo često nam naši upokojeni dolaze u snovima, pa čak i sa suzama. Plaču, jer se voljeni ne mole za njih... Obavezno ih pamtite do poslednjih dana svog života, jer mrtvi više ne mogu ništa da urade za sebe. Oni nas ukore: "Zašto ne tražite oproštaj naših grehova na bezgrešnoj žrtvi, koja se svakodnevno obavlja za vreme Svete liturgije?" Jer znaju da ako ih budeš spomenuo, ako će sveštenik ukloniti čestice za pokoj duše njihove i na kraju liturgije, sve ove čestice staviti u "činijal sa krvlju Hristovom", moleći se, onda se gresi praštaju, a nesrećnima je to veliko olakšanje. Često ponavljano sećanje može u velikoj meri da im olakša učešće u zagrobnom životu.
Luksuz, zaborav i suvišni rituali zamenjuju molitve i dobra dela, narušavajući suštinu pravoslavne tradicije. Saznajte kako vratiti duhovnu dimenziju u sećanje na upokojne.
Crkva čini razna dopuštenja ako su u pitanju spasenje i uteha svojih vernih čeda, naglašavao je otac Ivan.
Prema pravoslavlju, smrt se ne posmatra kao konačni kraj, već kao prelazak iz ovog, prolaznog života u večnost.
Groblje jeste mesto susreta sa uspomenama, ali duša čovekova nije vezana za zemlju, već za Boga.
Osuđivanje izgleda kao sitna navika, ali pravoslavna pouka otvara dublje pitanje o stanju srca i onome što čovek najčešće ne primećuje kod sebe.
Sveti mučenik Terentije (zajedno sa Afrikanom, Maksimom, Pompijem i još 36 saputnika) je ranohrišćanski svetitelj koji je stradao u 3. veku.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve i američki izaslanik Paolo Zampoli otvorili su teme poverenja, identiteta i buduće saradnje, u razgovoru koji je spojio dve perspektive i dva pristupa savremenim odnosima.
Otac Čad Riperger tvrdi da bi digitalna kontrola mogla da određuje ko ima pristup novcu i osnovnim uslovima života, uz ocenu da se stvaraju okolnosti opisane u drevnim biblijskim proročanstvima.
Razgovor sa Dominikom Kros u Beogradu doneo je fokus na bezbednost, zaštitu svetinja i svakodnevni život ljudi, uz poruku da međunarodni akteri moraju imati aktivniju ulogu u očuvanju prava svih zajednica i stabilnosti regiona.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Čoveku kad umre je potrebna samo molitva, naglašava otac Goran.
U subotu sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj podseća da je molitva za upokojene čin ljubavi koji osvećuje i nas same: „Ne olenji se da na svakoj molitvi pominješ sve otišle oce i braću našu…”
Na liturgiji u Patrijaršijskoj kapeli Svetog Simeona, blaženopočivši patrijarh srpski je podsetio da molitva za upokojene nije samo tuga, već i izraz ljubavi, nade i duhovnog zajedništva koje traje kroz vekove.
Osuđivanje izgleda kao sitna navika, ali pravoslavna pouka otvara dublje pitanje o stanju srca i onome što čovek najčešće ne primećuje kod sebe.
Odgovornost roditelja je velika, jer njihove reči neretko oblikuju put kojim će njihovi potomci ići.
Sveštenik objašnjava zašto ovaj čuvar praznika, posta i porodičnog reda ima mesto koje nijedna aplikacija ne može da zameni.
U besedi za sredu druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako se iza jedne slike iz Jevanđelja krije drugačije razumevanje života, žrtve i ploda koji dolazi neočekivano.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Posle molitve u Pridvornom hramu razmotreni su izveštaji o radu, potvrđeni rezultati i definisani planovi koji će usmeriti administrativne i finansijske aktivnosti u narednom period
Crkva uči da je molitva za pokoj duše jedan od najuzvišenijih izraza ljubavi, jer pruža ono što upokojeni sami više ne mogu da učine za sebe.
Sveštenik objašnjava zašto ovaj čuvar praznika, posta i porodičnog reda ima mesto koje nijedna aplikacija ne može da zameni.
