Za Mitrovske zadušnice uvek bi pre izlaska na groblje trebalo otići na liturgiju.
Od Subota duša u Grčkoj, Roditeljskih subota u Rusiji, do Zadušnica u Srbiji – običaji pokazuju kako molitva i dobročinstvo povezuju žive i one koji su prešli u večnost.
U subotu sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj podseća da je molitva za upokojene čin ljubavi koji osvećuje i nas same: „Ne olenji se da na svakoj molitvi pominješ sve otišle oce i braću našu…”
Ovaj dan nosi sa sobom duhovnu snagu i važnost tradicije koja nas povezuje sa našim predcima. Protođakon Ljubomir Ranković ističe važna pravila koja nas vode ka ispravnom obeležavanju ovog dana, posvećenog upokojenima.
Na liturgiji u Patrijaršijskoj kapeli Svetog Simeona, blaženopočivši patrijarh srpski je podsetio da molitva za upokojene nije samo tuga, već i izraz ljubavi, nade i duhovnog zajedništva koje traje kroz vekove.
Čin opela je zaupokojeno bogosluženje, koje se nad upokojenim služi samo jednom. U tome je njegova suštinska razlika od drugih zaupokojenih službi, koje mogu da se služe više puta kao što su, primera radi parastosi, litije, kaže sveštenik.
Luksuz, zaborav i suvišni rituali zamenjuju molitve i dobra dela, narušavajući suštinu pravoslavne tradicije. Saznajte kako vratiti duhovnu dimenziju u sećanje na upokojne.
Građani se neprestano mole za pokoj nastradalih i zdravlje povređenih, dok poetski izraz saučešća Nikole Čobića dodatno pojačava nemerljivu bol.
Na dan kada se odaje počast preminulima, pravoslavni vernici iz severnog dela Kosovske Mitrovice kreću u emotivno putovanje ka grobovima svojih voljenih, prevazilazeći etničke podele i obnavljajući vezu s prošlošću na mestima koja su svedoci patnje i nade.
One koji su daleko od grobova svojih najdražih, Srpska pravoslavna crkva upućuje da posete najbliži hram, prisustvuju liturgiji, zapale sveće i pomole se kako bi osetili duhovnu bliskost i poštovanje prema onima koji više nisu sa nama.
Pre nego što podignemo čašicu, zapitajmo se – da li bi naši upokojeni želeli te gestove ili molitvu koja donosi istinski spokoj njihovoj duši?
Na dan posvećen onima koji su okončali svoj ovozemaljski život, kroz liturgije i tihe molitve, vernici se sećaju svojih bližnjih i pronalaze utehu u veri u vaskrsenje i večni život.
U svetinji kod Priboja dve iskušenice stupile su na put monaškog služenja, a ovaj duhovni događaj sabrao je verni narod i sveštenstvo, spojivši vekovno pamćenje manastira sa živom, tihom radošću ovog posebnog trenutka.
Zabeležen rukom u požutelim sveskama i pravljen merom koju je diktiralo srce, ovaj posni kolač i danas okuplja ukućane oko istog ukusa — jednostavnog, postojanog i dovoljno snažnog da poveže slavu, post i savremeni sto.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Povodom najvećeg hrišćanskog praznika posvećenog ženama, podsećamo na besedu mitropolita šumadijskog, izgovorenu u Staroj kragujevačkoj crkvi, kao snažno svedočanstvo o porodici, odgovornosti roditelja i veri koja ne počinje u hramu, već u domu.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
U besedi o Josifu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto zavist, kleveta i poniženje nisu kraj priče, već početak puta na kome Bog sam preuzima reč.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka otkriva zašto reči gube snagu ako se ne potvrđuju životom i kako tajna molitva oblikuje duhovnu istinu.
Srpska pravoslavna crkva podseća na običaj u kojem deca simbolično "vežu" majke, a žene uzvraćaju darovima, stvarajući nevidljive niti koje povezuju generacije i jačaju hrišćanski duh zajedništva.
