Od Subota duša u Grčkoj, Roditeljskih subota u Rusiji, do Zadušnica u Srbiji – običaji pokazuju kako molitva i dobročinstvo povezuju žive i one koji su prešli u večnost.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Zadušnice (ili Zadušni dani) predstavljaju posebne trenutke u kojima se sećamo naših preminulih i molimo za njih. Kako ističu u Eparhiji šumadijskoj:
– U pravoslavnoj crkvi zadušni dani osvežavaju i jačaju našu svest da smo mi i naši umrli hrišćani – rođaci, jedan nedeljivi živi organizam, jedna ista živa Crkva. Naša je dužnost da se tih zadušnih dana molimo u hramovima i na pokojištima (grobljima), a isto tako i da činimo milostinju za duše umrlih, s dubokim uverenjem da će Bog primiti prinošenja za pokoj duša onih kojima su namenjena.
Ovi posebni dani služe kao podsećanje da život Crkve ne prestaje smrću, već se nastavlja kroz molitve, dobročinstva i sećanje na one koji su pre nas prešli u večnost. Vernici obično posećuju crkve i groblja, pale sveće i donose koljivo, sa dubokim uverenjem da će njihove molitve biti prihvaćene za pokoj duša.
U drugim pomesnim pravoslavnim crkvama, Zadušnice se obeležavaju pod različitim nazivima i u različitim terminima.
U Ruskoj pravoslavnoj crkvi, Roditeljska subota označava posebne subote posvećene pomenu preminulih. Obeležavaju se tokom godine nekoliko puta i predstavljaju priliku za molitve za duše preminulih, posete grobljima i obavljanje liturgijskih obreda. Roditeljske subote se održavaju pred praznik Svetog Dimitrija i pred praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja. Takođe, u Rusiji postoje posebni dani sećanja na preminule, poput Dana sećanja na poginule vojnike 9. maja i Dana sećanja na pravoslavne vojnike poginule za veru, cara i otadžbinu 11. septembra.
U Grčkoj pravoslavnoj crkvi, poznate su Subote duša, koje se obeležavaju dve specifične subote u crkvenom kalendaru: subota pred početak Velikog posta i subota pred praznik Svete Trojice.
U Bugarskoj pravoslavnoj crkvi, ovaj praznik se naziva slično kao u Srbiji – Zadušnica, a obeležava se četiri puta godišnje.
Velika zadusnica (Голяма задушница) – subota pre početka Velikog posta, najvažniji dan posvećen upokojenima.
Trešnja zadusnica (Черешова задушница) – subota pre Duhova, naziv potiče od perioda berbe trešanja.
Arhangelska Zadusnica (Архангелова задушница) – subota pre Dana svetog arhangela Mihaila.
Demetrijeva zadusnica (Димитрова задушница) – subota pre Dana svetog Dimitrija.
U Rumunskoj pravoslavnoj crkvi, Zadušnice se obeležavaju subotom pred praznik Svete Trojice, slično kao u Grčkoj.
Zajednička nit svih običaja je molitva za preminule, sećanje na njihove duše i činjenje milostinje u njihovu korist.
Jedan od najznačajnijih termina u crkvenom kalendaru jesu Miholjske zadušnice, koje se obeležavaju uoči praznika Svetog Kirijaka Otšelnika, u narodu poznatijeg kao Miholjdan. O njihovom poreklu i vremenu održavanja piše Dr Lazar Mirković u svojoj knjizi Heortologija:
– Za Miholjske zadušnice se ne zna ni njihov postanak ni zašto su baš vezane za dan Kirijaka Otšelnika 12. oktobra? Po Branku Cisaržu, pošto su se ove zadušnice pojavile prvi put u krajevima Karlovačke mitropolije i u Bosni, dakle u predelima koje su bile u sastavu Austrougarske, s toga rešenje ovih zadušnica treba tražiti u lokalnim prilikama. Naime, trebalo je naći u Karlovačkoj mitropoliji mesto za jesenje zadušnice.
Dr Mirković dalje objašnjava:
– Ako bismo primili mitrovdanske zadušnice od Rusa na to ne bi gledale blagonaklono austrijske vlasti. Zato se htelo vezati jesenje zadušnice za praznik Arhistratiga Mihaila 8. novembra, otuda se zovu Mihajlovske = Miholjske zadušnice. Ako bi primili ove zadušnice to bi one padale odmah iza 1. novembra, kad je Rimska crkva imala dan Svih svetih, i to bi ličilo na ugledanje na Rimsku crkvu i ta je kombinacija odbačena. I uzet je neutralan termin za jesenje zadušnice 12. oktobar po novom i 29. septembar po starom, dan Kirijaka Otšelnika (a 29. septembra rimokatolici slave Svetog arhangela Mihaila).
Ovo objašnjava i zašto se Miholjske zadušnice tradicionalno vezuju za početak oktobra, ali takođe ukazuje na duboko istorijsko i kulturno prilagođavanje crkvenih običaja, kako bi molitve za preminule bile prihvatljive u specifičnom istorijskom kontekstu.
Zadušnice, bilo letnje, Miholjske, Mitrovske ili zimske, ostaju ključni trenuci u pravoslavnoj duhovnosti. One nas podsećaju da molitva za mrtve nije samo čin tradicije, već izraz ljubavi i povezanosti živih i umrlih u Hristovoj Crkvi.
shutterstock.com/wideonet
Zadušnice u srpskoj duhovnosti
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Za najčešće greške vernika otac Hligorije navodi to, što gubimo duhovnu dimenziju proslave.
Ova nenametljiva, a raskošna poslastica spaja orahe, puter i nežne kore u "ružice" koje prizivaju detinjstvo i porodična okupljanja, a priprema je jednostavna čak i za početnike u kuhinji.
Protojerej Vladimir Pučkov objašnjava gde je granica između iskrene potrebe i pogrešnog oslanjanja na Stvoritelja kao na izvor lakog rešenja.
U besedi za 25. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava da u Crkvi nema stranaca i da svako postaje deo jedinstvenog Duha Božjeg.
Ajet 57:18 otkriva zašto iskrena sadaka oplemenjuje vernika, donosi unutrašnji mir i nagradu koja nadmašuje sve ljudske računice.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Na Mitrovdanske zadušnice vernici se sabiraju u molitvi za svoje upokojene, a paroh budvanski otac Slobodan Lukić podseća da pravu vrednost ovog dana ne čine običaji ni sujeverje, već molitva, liturgija i sećanje.
Ove subote pravoslavni vernici širom srpskih zemalja okupljaju se u hramovima i na grobljima da upale sveće i pomole se za svoje preminule, verujući da molitva spaja žive i upokojene u ljubavi Hristovoj.
U Hramu Svetog Save na Vračaru biće služen pomen nastradalima u nesreći na novosadskoj železničkoj stanici, ali i svim upokojenim pravoslavnim hrišćanima povodom Zadušnica.
Ova praksa, iako duboko ukorenjena u narodu, često dovodi do zabune među vernicima. Protojerej Dejan Krstić nudi dublje razumevanje značaja molitve i paljenja sveća.
Bio je uzor krotosti, milosrđa i čovekoljublja.
Nekadašnji rimski oficir, jednim smelim istupom pred knezom promenio je svoj život i postao simbol nepokolebljive vere koji i danas privlači pažnju vernika.
Dok su se jedan period u isto vreme slavila oba svetitelja, kasnije se u crkvenom bogoslužbenom kalendaru zadržao samo Sveti Stefan Dečanski, ali je narodni naziv opstao.
On je po naređenju oca oslepljen, a po naređenju sina udavljen.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Na praznik Svetog kralja Stefana Dečanskog i Svetog Mine, provalnici su ušli u hram, vernici su uznemireni.
Meštani su jubilej obeležili svetom liturgijom, parastosom ruskim borcima i promocijom knjige koja čuva sećanje na srpske sveštenike i misionare koji su oblikovali duhovni život njihovog kraja.
Patrijarh Pavle ni tada nije izgubio svoju blagost niti je dozvolio da ga nepristojnost uznemiri.
