Od Subota duša u Grčkoj, Roditeljskih subota u Rusiji, do Zadušnica u Srbiji – običaji pokazuju kako molitva i dobročinstvo povezuju žive i one koji su prešli u večnost.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Zadušnice (ili Zadušni dani) predstavljaju posebne trenutke u kojima se sećamo naših preminulih i molimo za njih. Kako ističu u Eparhiji šumadijskoj:
– U pravoslavnoj crkvi zadušni dani osvežavaju i jačaju našu svest da smo mi i naši umrli hrišćani – rođaci, jedan nedeljivi živi organizam, jedna ista živa Crkva. Naša je dužnost da se tih zadušnih dana molimo u hramovima i na pokojištima (grobljima), a isto tako i da činimo milostinju za duše umrlih, s dubokim uverenjem da će Bog primiti prinošenja za pokoj duša onih kojima su namenjena.
Ovi posebni dani služe kao podsećanje da život Crkve ne prestaje smrću, već se nastavlja kroz molitve, dobročinstva i sećanje na one koji su pre nas prešli u večnost. Vernici obično posećuju crkve i groblja, pale sveće i donose koljivo, sa dubokim uverenjem da će njihove molitve biti prihvaćene za pokoj duša.
U drugim pomesnim pravoslavnim crkvama, Zadušnice se obeležavaju pod različitim nazivima i u različitim terminima.
U Ruskoj pravoslavnoj crkvi, Roditeljska subota označava posebne subote posvećene pomenu preminulih. Obeležavaju se tokom godine nekoliko puta i predstavljaju priliku za molitve za duše preminulih, posete grobljima i obavljanje liturgijskih obreda. Roditeljske subote se održavaju pred praznik Svetog Dimitrija i pred praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja. Takođe, u Rusiji postoje posebni dani sećanja na preminule, poput Dana sećanja na poginule vojnike 9. maja i Dana sećanja na pravoslavne vojnike poginule za veru, cara i otadžbinu 11. septembra.
U Grčkoj pravoslavnoj crkvi, poznate su Subote duša, koje se obeležavaju dve specifične subote u crkvenom kalendaru: subota pred početak Velikog posta i subota pred praznik Svete Trojice.
U Bugarskoj pravoslavnoj crkvi, ovaj praznik se naziva slično kao u Srbiji – Zadušnica, a obeležava se četiri puta godišnje.
Velika zadusnica (Голяма задушница) – subota pre početka Velikog posta, najvažniji dan posvećen upokojenima.
Trešnja zadusnica (Черешова задушница) – subota pre Duhova, naziv potiče od perioda berbe trešanja.
Arhangelska Zadusnica (Архангелова задушница) – subota pre Dana svetog arhangela Mihaila.
Demetrijeva zadusnica (Димитрова задушница) – subota pre Dana svetog Dimitrija.
U Rumunskoj pravoslavnoj crkvi, Zadušnice se obeležavaju subotom pred praznik Svete Trojice, slično kao u Grčkoj.
Zajednička nit svih običaja je molitva za preminule, sećanje na njihove duše i činjenje milostinje u njihovu korist.
Jedan od najznačajnijih termina u crkvenom kalendaru jesu Miholjske zadušnice, koje se obeležavaju uoči praznika Svetog Kirijaka Otšelnika, u narodu poznatijeg kao Miholjdan. O njihovom poreklu i vremenu održavanja piše Dr Lazar Mirković u svojoj knjizi Heortologija:
– Za Miholjske zadušnice se ne zna ni njihov postanak ni zašto su baš vezane za dan Kirijaka Otšelnika 12. oktobra? Po Branku Cisaržu, pošto su se ove zadušnice pojavile prvi put u krajevima Karlovačke mitropolije i u Bosni, dakle u predelima koje su bile u sastavu Austrougarske, s toga rešenje ovih zadušnica treba tražiti u lokalnim prilikama. Naime, trebalo je naći u Karlovačkoj mitropoliji mesto za jesenje zadušnice.
Dr Mirković dalje objašnjava:
– Ako bismo primili mitrovdanske zadušnice od Rusa na to ne bi gledale blagonaklono austrijske vlasti. Zato se htelo vezati jesenje zadušnice za praznik Arhistratiga Mihaila 8. novembra, otuda se zovu Mihajlovske = Miholjske zadušnice. Ako bi primili ove zadušnice to bi one padale odmah iza 1. novembra, kad je Rimska crkva imala dan Svih svetih, i to bi ličilo na ugledanje na Rimsku crkvu i ta je kombinacija odbačena. I uzet je neutralan termin za jesenje zadušnice 12. oktobar po novom i 29. septembar po starom, dan Kirijaka Otšelnika (a 29. septembra rimokatolici slave Svetog arhangela Mihaila).
Ovo objašnjava i zašto se Miholjske zadušnice tradicionalno vezuju za početak oktobra, ali takođe ukazuje na duboko istorijsko i kulturno prilagođavanje crkvenih običaja, kako bi molitve za preminule bile prihvatljive u specifičnom istorijskom kontekstu.
Zadušnice, bilo letnje, Miholjske, Mitrovske ili zimske, ostaju ključni trenuci u pravoslavnoj duhovnosti. One nas podsećaju da molitva za mrtve nije samo čin tradicije, već izraz ljubavi i povezanosti živih i umrlih u Hristovoj Crkvi.
shutterstock.com/wideonet
Zadušnice u srpskoj duhovnosti
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Jeroshimonah Mihail (Pitkevič) iz Pskovopečerskog manastira razotkriva nevidljivu borbu u čoveku koja se ne vidi spolja, ali odlučuje da li mir postoji ili je samo privid.
Velika subota jedina subota u godini koja se posti.
Juda je prišao Hristu i pozdravio ga poljupcem, govoreći: "Zdravo, učitelju."
Molitva sabranih vernika, bogosluženje i poruke o pokajanju, nadi i duhovnoj odgovornosti u drevnoj svetinji na Kosovu i Metohiji.
Patrijarh ukazuje da se Vaskrsli Hristos ne prepoznaje spoljašnjim pogledom, već u ličnom susretu, evharistijskoj zajednici i delatnoj ljubavi prema bližnjem, naročito prema stradalima i vernom narodu na Kosovu i Metohiji.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Na Mitrovdanske zadušnice vernici se sabiraju u molitvi za svoje upokojene, a paroh budvanski otac Slobodan Lukić podseća da pravu vrednost ovog dana ne čine običaji ni sujeverje, već molitva, liturgija i sećanje.
Ove subote pravoslavni vernici širom srpskih zemalja okupljaju se u hramovima i na grobljima da upale sveće i pomole se za svoje preminule, verujući da molitva spaja žive i upokojene u ljubavi Hristovoj.
U Hramu Svetog Save na Vračaru biće služen pomen nastradalima u nesreći na novosadskoj železničkoj stanici, ali i svim upokojenim pravoslavnim hrišćanima povodom Zadušnica.
Ova praksa, iako duboko ukorenjena u narodu, često dovodi do zabune među vernicima. Protojerej Dejan Krstić nudi dublje razumevanje značaja molitve i paljenja sveća.
Velika subota jedina subota u godini koja se posti.
Redosled bogoslužbenih radnji, čitanja iz Jevanđelja, litijski hod oko hrama, pojanje žalopojnih tropara i poreklo običaja u srednjovekovnom hrišćanskom Istoku.
Od izdaje za trideset srebrnjaka do tišine Golgote, kroz događaje ispunjene nepravdom, bolom i verom otkriva se smisao žrtve koja i danas oblikuje duhovni život vernika.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Veliki petak po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog proroka Jezekilja, dok Jevreji obeležavaju šabatski dan nakon Pashe, a muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Godinama je dolazio i bez objašnjenja zastajao na istom mestu u hramu u Libertivilu, sve dok nije razumeo šta ga tamo uporno vraća i odlučio da promeni svoj život.
Uz blagoslov patrijarha Porfirija, Oganj iz Jerusalima biće donet u Srbiju, a u 23 časa, na početku Vaskršnjeg jutrenja, biće upaljena prva sveća u zavetnom hramu na Vračaru.
Bogosluženja danas protiču bez zvonjave crkvenih zvona, jer ona simbolizuju radost.
Pravoslavno učenje vekovima opominje da bez Boga nijedno spoljašnje dobro ne može ispuniti prazninu u čovekovom srcu.
