Na Mitrovdanske zadušnice vernici se sabiraju u molitvi za svoje upokojene, a paroh budvanski otac Slobodan Lukić podseća da pravu vrednost ovog dana ne čine običaji ni sujeverje, već molitva, liturgija i sećanje.
Paroh budvanski, otac Slobodan Lukić, podseća da je Crkva kroz vekove odredila posebne dane kada se verni narod sabira u molitvi za svoje upokojene. Jedan od tih dana jesu i Mitrovdanske zadušnice, kada, kako kaže, svi zajedno živimo tajnu Hrista i Crkve Njegove.
– To je, kako se često kaže, dan usrdnog moljenja, usrdnih molitava za naše upokojene. Mi se, kao ljudi Crkve, i u svakodnevnim našim molitvama, posebno u crkvenim službama, a naročito na Svetoj Liturgiji molimo za upokojene. Crkva je odredila nekoliko dana, odnosno nekoliko subota u toku godine koje su posvećene jednoj zajedničkoj, usrdnijoj molitvi za pokoj duša onih koji su prešli sa ovoga sveta u večni i neprolazni svet – objašnjava otac Slobodan, prenosi mitropolija.com.
Zadušnice uvek padaju u subotu – dan kada se Crkva posebno seća onih koji su preminuli. Tog dana vernici obilaze groblja, pale sveće i mole se za pokoj duša svojih bližnjih. Kako ističe otac Slobodan, time pokazujemo da granica između života i smrti nije granica ljubavi.
On podseća da se – zajednica u Hristu ne prekida ni nakon upokojenja. Ljudi i posle smrti ostaju deo Crkve Božije – deo istog Tela Hristovog. Naše molitve, kaže, imaju snagu da dotaknu duše onih koji su prešli u večnost, jer oni, kao i mi, čekaju sveopšte vaskrsenje.
Posebno naglašava važnost obilaska grobova i čuvanja mesta gde su naši bližnji sahranjeni. Reč sahrana, kako podseća, u pravoslavnom iskustvu ima duboko značenje – čovek koji je sahranjen, zapravo je sačuvan.
Njegovo telo čeka dan vaskrsenja kada će ponovo biti sjedinjeno sa dušom i preobraženo u Hristu. – Molimo se Bogu da svi budemo udostojeni toga – dodaje sveštenik.
Najvažniji deo sećanja na upokojene, prema rečima oca Lukića, nije u običajima, već u liturgijskom pominjanju. Upozorava da se u javnosti sve češće pojavljuju površna tumačenja Zadušnica, koja umesto molitve nude spisak narodnih pravila. Ta veza, dodaje, nije samo sećanje, već ontološka i duhovna stvarnost – zajedništvo u Hristu koje obuhvata i žive i upokojene.
mitropolija.com
Sahrana znači – sačuvanost do vaskrsenja
Suština Zadušnica nije u običajima, već u liturgiji
– Zato je važno posećivati grobove, mesta gde se čuvaju upokojeni, gde čekaju trube drugog Hristovog dolaska, uređivati njihova grobna mesta, ali ono što je najpretežnije – služiti Svetu Liturgiju, pominjati na proskomidiji i u pomenima, parastosima koje Crkva čini, pominjati njihova imena – poručuje otac Slobodan.
– Svi zajedno živimo tajnu krsta, tajnu Hrista, tajnu Crkve Hristove – zaključuje otac Slobodan Lukić.
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Jedna od pouka velikog pravoslavnog duhovnika otkriva zašto čovek često vodi najteže borbe sa sopstvenim mislima, a ne sa onim što se zaista dogodilo.
Prepodobna Makrina bila je najstarija sestra velikih crkvenih otaca – Svetog Vasilija Velikog i Svetog Grigorija Niskog.
Najvažnije promene odnose se na sastav zakonodavnog tela, upravljanje državom i organizaciju pravosuđa.
U pravno-bogoslovskoj analizi grčki mitropolit objašnjava zašto, prema učenju Pravoslavne crkve, zahtev za brisanje iz Knjige krštenih nije prihvatljiv.
Pravoslavna vera uči da čovek nije prepušten samome sebi i da nijedna životna okolnost nije izvan Božjeg promisla.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Ove subote pravoslavni vernici širom srpskih zemalja okupljaju se u hramovima i na grobljima da upale sveće i pomole se za svoje preminule, verujući da molitva spaja žive i upokojene u ljubavi Hristovoj.
Na dan kada se odaje počast preminulima, pravoslavni vernici iz severnog dela Kosovske Mitrovice kreću u emotivno putovanje ka grobovima svojih voljenih, prevazilazeći etničke podele i obnavljajući vezu s prošlošću na mestima koja su svedoci patnje i nade.
One koji su daleko od grobova svojih najdražih, Srpska pravoslavna crkva upućuje da posete najbliži hram, prisustvuju liturgiji, zapale sveće i pomole se kako bi osetili duhovnu bliskost i poštovanje prema onima koji više nisu sa nama.
Hiljade vernika danas obilaze grobove svojih predaka, zbog čega na gradskim grobljima važe posebne mere, dok su za starije građane i osobe koje se otežano kreću obezbeđena vozila za prevoz do najudaljenijih parcela.
Prepodobna Makrina bila je najstarija sestra velikih crkvenih otaca – Svetog Vasilija Velikog i Svetog Grigorija Niskog.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Emilijana po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti mučenik Evdokim. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Ignacija Lojolskog, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Sveti Emilijan živeo je u vreme cara Julijana Odstupnika, jednog od najžešćih progonitelja hrišćana u Rimskom carstvu.
Ime Marina nosi drevno značenje povezano sa morem, ali i priču o 15-godišnjoj devojci iz Antiohije koja je zbog vere u Hrista pretrpela mučeničko stradanje koje vekovima čuva crkveno predanje.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
Na mestu gde je Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić prvobitno sahranjen, nakon manastirske slave služen je parastos prvom srpskom caru.
U porti manastira, nakon svete arhijerejske liturgije episkopa Teodosija, održan je program posvećen srpskoj kulturi i tradiciji, a umetnici su pesmom podsetili na duhovno nasleđe Kosova i Metohije.
Episkopa raško-prizrenskog Teodosija u drevnoj zadužbini cara Dušana dočekali su iguman Mihailo sa bratstvom i vernim narodom, nakon čega je počela sveta arhijerejska liturgija.
U vremenu kada se brak često posmatra kroz prolazna osećanja ili spoljašnje okolnosti, pravoslavna vera podseća da je njegova snaga u zavetu koji se daje pred Bogom.
Patrijarh Pavle posebno je naglašavao da čovek može podneti i najveća iskušenja kada zna njihov smisao.
Monahinja Atanasija Rašić zapisala je pripremu ovog neobičnog jela od pšenice koje vekovima prati duh jednostavnosti i posta.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
