Ovo pravilo je uspostavljeno još u vreme Vizantije.
U eri digitalnih dokumenata i štampanih potpisa, Srpska pravoslavna crkva i dalje čuva viševekovnu tradiciju, koja nosi duboku istorijsku i kanonsku simboliku.
Reč je o boji mastila kojom crkveni velikodostojnici potpisuju zvanična akta.
Dok se u svetovnom pravu i administraciji ljudi potpisuju uglavnom plavom ili crnom bojom, u crkvenoj jerarhiji postoji strogo pravilo: srpski patrijarh se potpisuje isključivo zelenim mastilom, dok svi ostali arhijereji koriste plavu ili crnu boju.
Da bismo razumeli zašto patrijarh piše zelenom bojom, moramo se vratiti u srednji vek, tačnije u Vizantijsko carstvo.
shutterstock_SimoneN
Zeleno mastilo
Vizantijski carevi su imali ekskluzivno pravo da potpisuju dokumente crvenim (porfirnim) mastilom, koje je simbolizovalo carsku vlast i krv.
Kada je srpska crkva dobila autokefalnost, a kasnije podignuta na nivo patrijaršije u vreme cara Dušana, srpski patrijarsi su preuzeli određene carske prerogative.
Kako crvena boja pripada svetovnom vladaru, crkveni poglavari su izabrali zelenu boju - boju koja u hrišćanskoj ikonografiji i teologiji simbolizuje Svetog duha, život, obnovu i duhovnu vlast.
Tokom vekova turskog ropstva, kada su patrijarsi često bili i narodne vođe (etnarh), ovaj zeleni potpis ostao je ključni simbol očuvanja srpske duhovnosti i identiteta.
Danas zeleno mastilo više nema političku težinu kakvu je imalo u srednjem veku, ali ima ogromnu administrativnu i simboličku vrednost.
Strogo odvajanje zelene od plave i crne boje jasno oslikava crkvenu jerarhiju i podseća da je patrijarh "prvi među jednakima".
Dok ga kritičari optužuju za preveliki uticaj i "moć iz senke", pristalice ističu njegovu ulogu u očuvanju crkvenog jedinstva i stabilnosti, a autorski tekst Spasoja Tomića, koji prenosimo u celosti, dodatno osvetljava ove podele i tumačenja.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Predstojatelj Srpske pravoslavne crkve uputio je snažnu i emotivnu čestitku u kojoj ističe duhovno zajedništvo, istorijsku povezanost i poruku koja je odjeknula širom pravoslavnog sveta.
Od srebroljublja i gordosti do neblagodarnosti i ravnodušnosti, svetogorski starac nabraja ponašanja koja se lako prikriju iza svakodnevnih navika, a čoveka mogu udaljiti od Boga i drugih ljudi.
U besedi za četvrtak 17. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega zemaljska dobra ne mogu da daju trajnu sitost i zašto je prava glad ona koja vodi ka Bogu.
Od srebroljublja i gordosti do neblagodarnosti i ravnodušnosti, svetogorski starac nabraja ponašanja koja se lako prikriju iza svakodnevnih navika, a čoveka mogu udaljiti od Boga i drugih ljudi.
U besedi za četvrtak 17. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega zemaljska dobra ne mogu da daju trajnu sitost i zašto je prava glad ona koja vodi ka Bogu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
