Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
Kada izgubimo nekoga koga volimo, ostaju nam uspomene, fotografije, grob na koji odlazimo i reči koje bismo još želeli da mu kažemo. Na Zadušnice, kada se Crkva posebno moli za upokojene, tuga za onima kojih više nema među nama dobija i svoj duhovni smisao. Pravoslavna vera uči da smrt nije konačni nestanak čoveka, već da se nada polaže u Vaskrsenje i život večni.
Zato se na Zadušnice ne postavlja samo pitanje kako ćemo se setiti svojih pokojnika već i šta za njih možemo da učinimo. Da li su im potrebni raskošni spomenici, bogate trpeze i obilje hrane na grobu ili nešto što se ne može kupiti novcem?
Rektor Niške bogoslovije, otac Dejan Krstić podseća da su Zadušnice mnogo više od običaja i obilaska grobova. One su, kako ističe, "dan posvećen ljubavi koja ne prestaje“, kada se Crkva molitvom sabira za žive i upokojene.
- Naši pokojni ne očekuju od nas suze i žalopojke. Oni ne traže raskošne spomenike ni bogate trpeze, već ono što duša može da ponese u večnost: molitvu, ljubav i milostinju - poručuje otac Dejan.
U pravoslavlju sećanje na preminule nije odvojeno od molitve. Crkva se moli za upokojene, a vernici njihova imena predaju svešteniku kako bi ih pomenuo na bogosluženju. Tako se ljubav prema onima koji su otišli iskazuje ne samo kroz uspomene već i kroz molitvu i nadu u milost Božiju.
Otac Dejan posebno ukazuje na značaj dolaska u hram na svetu liturgiju, gde se imena pokojnika mogu predati za pominjanje na proskomidiji, pripremnom delu liturgije tokom kojeg se pripremaju darovi za Evharistiju.
- Time naše molitve postaju deo tajne Hristove žrtve, jer se u liturgiji sabiraju nebeska i zemaljska Crkva, živi i upokojeni u jednom telu Hristovom - objašnjava on.
Upravo zato Zadušnice nisu samo dan tuge već i dan nade. Vernici se sećaju svojih roditelja, supružnika, dece, rođaka i prijatelja, prinoseći Bogu molitvu za pokoj njihovih duša. U toj molitvi smrt ne poništava ljubav niti prekida crkvenu brigu za upokojene.
Sveća i koljivo, odnosno kuvano žito, među prepoznatljivim su obeležjima pravoslavnih Zadušnica. Njihovo značenje prevazilazi običaj i podseća na samu srž hrišćanske vere: smrt nema poslednju reč jer je Hristos vaskrsao.
Otac Dejan objašnjava da žito nije tek deo obredne trpeze već simbol Vaskrsenja i novog života.
- Kao što zrno pšenice, kada padne u zemlju, 'umire' da bi iz njega niknuo novi život, tako i čovek polazi u zemlju da bi u dan Vaskrsenja ponovo zasijao u slavi. Koljivo je, dakle, simbol Vaskrsenja, života koji se rađa iz smrti, kao što je Hristos, "prvenac iz mrtvih", vaskrsao i darovao nam večni život - navodi otac Dejan.
Kada zapalimo sveću za pokojnika, njen plamen postaje znak molitve i nade. Ne palimo je zato što možemo da promenimo prošlost ili vratimo izgubljene trenutke već zato što verujemo da je čovekov život u Božjim rukama i da ljubav, sjedinjena sa verom, ne prestaje pred grobom.
Zato je važno da razumemo smisao običaja koje čuvamo. Žito, sveća i pomen nisu sami sebi cilj već vidljivi znaci naše vere i ljubavi prema upokojenima.
Jedna od nedoumica koje prate Zadušnice jeste i pitanje hrane koja se donosi na groblje. U mnogim porodicama postoji običaj da se posle pomena rođaci i prijatelji okupe, podele hranu i sete se preminulih. Međutim, otac Dejan podseća da je važno sačuvati meru i ne izgubiti iz vida duhovni smisao ovog dana.
- A ako posle službe iznosimo hranu na groblje, neka to bude s merom i ukusom. Ne treba od groblja praviti gozbu jer grob nije trpeza za telo već mesto molitve za duše - ističe on.
Pravoslavni smisao Zadušnica ne meri se količinom hrane, veličinom spomenika ili novcem potrošenim za pripremu pomena. Mnogo je važnije da se pokojnika setimo s ljubavlju, da se pomolimo za njegovu dušu i da dobro koje činimo ne ostane ograničeno samo na naš porodični krug.
Upravo tu se otvara mogućnost da sećanje na preminule postane povod za dobro delo kojim ćemo pomoći nekome ko je danas u nevolji.
Kada na Zadušnice pripremamo hranu za pokojne, možemo da se zapitamo da li bismo deo tog truda i sredstava mogli da usmerimo ka onima kojima je pomoć potrebna. Čovek koji nema dovoljno za obrok, bolesnik koji živi sam ili starija osoba bez podrške mogu da budu primaoci milostinje kojom se ljubav prema upokojenima pretvara u konkretno dobro delo.
Otac Dejan upravo u tome vidi jedan od najlepših načina da se sačuva uspomena na one koji su preminuli.
- Najlepši spomenik našim pokojnicima jeste kad onu hranu koju bismo ostavili na grobu pružimo nekome ko je gladan, siromahu, bolesniku ili samotniku - poručuje on.
Takav postupak ne znači da treba zanemariti grobove, sveće, žito ili porodične običaje. Naprotiv, on nas podseća da sećanje na pokojne treba da bude povezano sa životom koji nastavljamo da vodimo i sa ljubavlju koju pokazujemo prema ljudima oko sebe.
Milostinja nije zamena za molitvu niti se Božja milost može kupiti dobrim delima. Ali kada iz ljubavi prema pokojniku pomognemo drugome, pokazujemo da uspomena na preminulog u nama podstiče saosećanje, pažnju i spremnost da učinimo dobro.
Zadušnice nas vraćaju uspomenama na one koji nam nedostaju, ali nas istovremeno podsećaju da hrišćanska nada ne počiva na smrti već na Hristovom Vaskrsenju. Zato molitva za upokojene nije samo izraz tuge već i svedočanstvo vere da je Bog gospodar života i smrti.
- Zadušnice nas podsećaju da smrt nije kraj, nego poziv na dublju ljubav. Da su naši pokojni i dalje uz nas, da nas očekuju u Hristu, da nas prate molitvom i tišinom večnosti. A od nas traže samo jedno: da ih ne zaboravimo u molitvi, da živimo tako da se jednoga dana u radosti ponovo sretnemo - poručuje otac Dejan Krstić.
Kada sledeći put krenemo na groblje, možda ćemo poneti sveću, žito i cveće, ali bi trebalo da ponesemo i nešto što se ne vidi: iskrenu molitvu, zahvalnost za zajedničke godine i spremnost da ljubav koju smo primili nastavimo da pružamo drugima.
Jer najvažnije pitanje na Zadušnice nije koliko smo doneli na grob već da li smo se svojih pokojnika setili u molitvi i da li nas njihova uspomena podstiče da budemo bolji prema bližnjima.
Otac Dejan svoju poruku završava rečima koje sažimaju hrišćansku nadu u život večni:
- Kada zapalimo sveću za svoje bližnje, neka to bude plamen vere da će Hristos jednoga dana sve obasjati svetlošću koja ne zalazi. Jer u Njemu nema mrtvih, svi žive.
BONUS VIDEO
Protojerej Andrej Efanov objašnjava ko može da pominje imena na proskomidiji. Paroh budvanski objašnjava zašto odlazak na groblje nije najvažniji čin, kako molitva povezuje žive i upokojene i zbog čega na ovaj dan nema mesta sujeverju i pravilima koja nemaju uporište u crkvenom učenju.
Foto: PExels / RDNE Stock project
Zašto se na grob donose sveća i žito?
Da li je potrebno iznositi hranu na groblje?
Najlepši spomenik je dobro delo učinjeno u njihovo ime
Ljubav ne prestaje odlaskom iz ovog sveta
Duhovna riznica
21:49 | 21.09.2026
DA LI JE SNAŽNIJA MOLITVA SVEŠTENIKA ILI MONAHA: Odgovor oca Andreja iznenadiće mnoge
Duhovna riznica
22:03 | 09.10.2026
ŠTA JE NAJVAŽNIJE KADA SE SEĆAMO UPOKOJENIH: Pred Miholjske zadušnice otac Slobodan otkrio zbog čega mnogi zaboravljaju suštinu ovog dana
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
U besedi za subotu 19. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zašto se put ka Gospodu ne prelazi ohološću i uzdizanjem sebe, već ljubavlju, smirenjem i spremnošću da tvorimo volju Božju.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Miholjske zadušnice i Svetog mučenika Kalistrata po starom kalendaru, dok po novom proslavljaju Svete mučenike Evlampija i Evlampiju. Katolička crkva obeležava Svetog Franju Bordžiju, Jevreji obeležavaju Šabat Berešit, dok muslimani nemaju veliki praznik.
Svetogorski starac podseća da pravoslavni duhovni život ne podrazumeva bekstvo od iskušenja, već istrajnost u borbi protiv greha, pokajanje i neprestano okretanje Bogu.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
U crkvenom poretku ne postoji obred osvećenja spomenika, već postoji obred osvećenja nadgrobnog krsta, naglašeno je.
U besedi za subotu 19. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zašto se put ka Gospodu ne prelazi ohološću i uzdizanjem sebe, već ljubavlju, smirenjem i spremnošću da tvorimo volju Božju.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Miholjske zadušnice i Svetog mučenika Kalistrata po starom kalendaru, dok po novom proslavljaju Svete mučenike Evlampija i Evlampiju. Katolička crkva obeležava Svetog Franju Bordžiju, Jevreji obeležavaju Šabat Berešit, dok muslimani nemaju veliki praznik.
Svetogorski starac podseća da pravoslavni duhovni život ne podrazumeva bekstvo od iskušenja, već istrajnost u borbi protiv greha, pokajanje i neprestano okretanje Bogu.
U besedi za subotu 19. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zašto se put ka Gospodu ne prelazi ohološću i uzdizanjem sebe, već ljubavlju, smirenjem i spremnošću da tvorimo volju Božju.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Miholjske zadušnice i Svetog mučenika Kalistrata po starom kalendaru, dok po novom proslavljaju Svete mučenike Evlampija i Evlampiju. Katolička crkva obeležava Svetog Franju Bordžiju, Jevreji obeležavaju Šabat Berešit, dok muslimani nemaju veliki praznik.
Svetogorski starac podseća da pravoslavni duhovni život ne podrazumeva bekstvo od iskušenja, već istrajnost u borbi protiv greha, pokajanje i neprestano okretanje Bogu.
Prijave se podnose isključivo elektronski, uz obaveznu dokumentaciju i preporuku parohijskog sveštenika, a rezultati konkursa biće objavljeni krajem novembra 2026. godine.
U našoj krvi su nebrojeni preci, sa njima je i deo nas otišao Bogu, govorio je starac Visarion.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Kandilo podseća na potrebu za molitvom, na to da je Hristos jedina istinita svetlost i da vera u njega treba da osvetljava čovekov život.
U svetinji u Ilajnu, gde su ga dočekali monasi i brojni vernici, poglavar Srpske pravoslavne crkve govorio je o Božjem promislu, duhovnim korenima Srba u Australiji i svetinjama koje čuvaju veru daleko od otadžbine.
U našoj krvi su nebrojeni preci, sa njima je i deo nas otišao Bogu, govorio je starac Visarion.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
