U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Postoje trenuci kada reč ne pokušava da objasni, već samo da posvedoči. Vaskrs je upravo takav trenutak: ne traži tumačenje koliko traži da ga čovek primi, da ga prepozna u sopstvenom dahu, u pogledu drugog, u tišini koja ostaje posle zvona. U manastiru Tumane, gde se molitva ne izgovara samo ustima, nego celim bićem, praznik nad praznicima ne dolazi kao običaj, već kao susret.
U vaskršnjem intervjuu za portal religija.rs, arhimandrit Dimitrije, iguman manastira Tumane, ne govori o radosti kao o osećanju koje prolazi, već kao o stvarnosti koja preobražava – onoj koja se ne zadržava u rečima, već izlazi među ljude, u njihove domove, odnose i svakodnevicu. Njegove reči ne opisuju Vaskrs; one ga prizivaju.
- Gospod neka nas sve blagoslovi i ukrepi u svetlosti svoga velikog i slavnog Vaskrsenja. Potom da čestitam praznik vaskršnjim pozdravom: Hristos vaskrse. Vaistinu vaskrse i pobedi smrt i život darova - kazao je iguman Dimitrije na početku vaskršnjeg intervjua za portal religija.rs.
Na koji način će ovaj najveći hrišćanski praznik biti obeležen u manastiru Tumane?
- Diljem pravoslavlja, najveći, najradosniji i najznačajniji praznik obeležava se onako kako to dolikuje, u bogoslužbenom duhu. Ovde se, kod nas, naravno, vrši bogosluženje.
Počinjemo sa ophodom oko crkve, potom sledi vaskršnje jutrenje i praznična sveta liturgija, nakon koje se u radosti svi družimo. Jedni smo sa drugima, naravno, kucamo se vaskršnjim jajima, pozdravljajući jedni druge pozdravom radosti i života: Hristos vaskrse, vaistinu vaskrse. I uvek i svuda u pravoslavlju to je najdirljiviji i najlepši trenutak. Vaskrs, kao najveći hrišćanski praznik, nosi veliku simboliku.
Šta je ono što bi vernici morali da znaju o današnjem prazniku?
- Suština naše vere jeste da verujemo da je Hristos vaskrsao iz mrtvih i da nas njegovim vaskrsenjem, a o njegovom drugom dolasku, očekuje vaskrsenje iz mrtvih. Dakle, vera u vaskrsenje je temelj svega i zato hrišćani, pravoslavni, treba da znaju da je to suština svega života u veri i Crkvi i da je to temelj na kome sve počiva. Zato je važno da shvatimo da to nije puka simbolika, neko sećanje koje se u istoriji zbilo, nego mi, u stvari, oživljavamo sećanje time što očekujemo da Hristos ponovo dođe i uspostavi Carstvo svoje i da će tada biti opšte vaskrsenje svih.
I praznična atmosfera, praznične stihire, pesme i sve što otpevamo u bogosluženju, slavi vaskrsenje Hristovo, njegov drugi dolazak i najavljuje i nagoveštava vaskrsenje naše u svetlosti Hristovog vaskrsenja. Osim radosti na ovaj praznik i liturgijskih sabranja kojima bi trebalo svi da prisustvujemo, koju molitvu bi trebalo vernici da izgovaraju kada se vrate kući posle liturgije? Najradostnije i najlepše jeste da mi svi saglasno, jedni sa drugima, pa i sami, ali u duhu praznika, pevamo tropar Vaskrsenja: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i onima koji su u grobovima život darova.
Mi moramo da odišemo ne samo rečima, nego i izgledom i ponašanjem, delima i sveukupnom ličnošću svojom svetlošću Vaskrsenja. Prosto, to mora iz nas da zrači.
Naš narod je bogat običajima, pogotovo kada je reč o velikim praznicima. Neke od običaja Crkva prihvata i preporučuje, ali ima i onih koje narod neguje, uprkos tome što nemaju uporište u hrišćanstvu. Kojih običaja vaskršnjih se vi najradije sećate iz vašeg detinjstva?
- Mislim da su svi vaskršnji običaji vezani i potekli iz liturgijskog doživljaja i iz Crkve, a narod je, u želji da atmosferu bogosluženja produži i nastavi u svojim domovima, to i prihvatio. Recimo, šaranje i farbanje vaskršnjih jaja ima i simboliku koju svi znamo – o ravnoapostolnoj Mariji Magdalini, koja je pozdravila rimskog cara crvenim jajetom u znaku Vaskrsenja Hristovog. Jaje, međutim, simboliše uvek život: kao što se iz jajeta izleže novi život, tako i Hristos iz groba ustaje da bi nama obezbedio večni život. Dakle, svaki od tih običaja ima u Bogu utemeljenje i jeste crkveni.
Naravno, vremenom ljudi mogu da zaborave poreklo običaja, ali samo njihovo prisustvo govori o tome da ljudi čuvaju odnos sa suštinom. Svako od nas, i vi i ja i bilo ko drugi, iz detinjstva nosi divne uspomene, posebno o prazniku Vaskrsenja. Meni je najlepša uspomena bilo šaranje vaskršnjih jaja i očekivanje praznika, s obzirom na to da sam od detinjstva bio vezan za Crkvu i odlazio na bogosluženja.
Bogosluženje i vaskršnja liturgija ostajali su mi uvek, pa i danas, u najdubljim delovima bića. Prosto potresaju suštinu čovekovog bića. Vidite da se sve oko vas ne samo preobražava, nego slavi Vaskrsenje Hristovo: i priroda, i ljudi, i životinjski i biljni svet, i sve što postoji.
Kao najveći praznik, Vaskrs ne slavimo samo danas, nego tri dana i narednih dana. Šta je ono što liturgijski sledi u Vaskršnji ponedeljak i Vaskršnji utorak?
- Tu nema razlike. Čitava Svetla sedmica, od dana Vaskrsenja do Antipashe, odnosno Nedelje Tomine, jeste jedinstven liturgijski događaj. To je, prosto, jedan dan: sve su službe iste kao prvog dana, pashalne, radosne, najsvečanije, i to praznovanje se nastavlja i u narednim danima, sve do odanija, odnosno pred Vaznesenje Hristovo.
I svi se pozdravljaju pozdravom „Hristos vaskrse”, čak i nakon Tomine nedelje, u sredu i petak, iako i dalje vlada post, koji je ublažen, jer sve služi lepoti praznika.
Na praznik Vaskrsenja Hristovog vernici često imaju dilemu, pa se raspravlja o tome da li je ispravno reći Vaskrs ili Uskrs. Šta Crkva kaže o tome?
- Nama, pravoslavnim Srbima i ljudima koji su Srpskoj pravoslavnoj crkvi srodni, stariji i drevni izraz Vaskrs je bliži, potpuniji i opisniji nego Uskrs, ali suštinski tu nema velike razlike. Ipak, lepši, zvučniji i potpuniji je izraz Vaskrs.
Blaženopočivši patrijarh Pavle jednom prilikom je rekao da kao monah meso ne jede, izuzev na Vaskrs, kada uzme jedno malo parče, da bi ispoštovao praznik, jer je tog dana post zabranjen. Da li je to uobičajeno u monaškim zajednicama i kako je u manastiru Tumane?
- Iako monasi uglavnom ne jedu meso, na praznik bi trebalo da bude potpuno razrešenje, jer naše uzdržanje ne sme da bude starije od lepote i punoće praznika, i ne smemo u svojoj gordosti da kažemo da je naš podvig važniji od svetlosti koju Vaskrsenje nosi. To je način i praznovanja i način smiravanja koji je pokazao patrijarh Pavle. Naravno, ima manastira u kojima se ni tada ne jede meso, ali tada biva puno razrešenje na mlečne proizvode, ribu, vaskršnja jaja, i svuda se oseća lepota praznika.
Dok mnogi tragaju za savršenim bojama i modernim tehnikama, iz svetinje pored Golupca stiže podsećanje na način koji donosi i ukus i dugotrajnost, ali i pouku šta zapravo znači sačuvati tradiciju.
Iza istog praznika kriju se potpuno različiti običaji - od stroge liturgijske tradicije do živopisnih narodnih rituala koji se vekovima prenose s kolena na koleno.
Od odlaska na groblje, rada i suza do ispovesti i porodičnih odluka – jereji Pravoslavne crkve otkrivaju gde prestaje tradicija, a počinju zablude koje se iz godine u godinu prenose kao pravilo.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
U manastiru Draganac u Kosovskom Pomoravlju, dvojica pripadnika američkog KFOR-a iz baze Bondsteel primila su svetu tajnu krštenja u bogosluženju koje je služeno na engleskom jeziku.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Praznik je posvećen posetama, gostoprimstvu i radosti, te se nastavljaju porodična okupljanja i gozbe.
U tišini manastira i među vernicima koji su slušali svaku reč, patrijarh je govorio o strahu koji prati svakog čoveka, o granicama ljudske moći i o pobedi koja se ne objašnjava teorijom, već verom i ličnim iskustvom vaskrsenja.
Ovi dani smatraju se vremenom najveće radosti u hrišćanstvu, jer se proslavlja pobeda života nad smrću, odnosno vaskrsenje Hristovo, pa su i sahrane tome prilagođene.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Tribina o AI tehnologiji u Crkvi izazvala je oštre reakcije monaha svetinje kraj Golupca, koji tvrde da su kritike zlonamerne i da dodatno remete crkveno jedinstvo.
Dar Gruzijske pravoslavne crkve dočekan je uz molitvu i svečanu liturgiju, spajajući dve pravoslavne zemlje u jedinstvu vere i blagoslova.
Uz svečanu liturgiju i litiju kroz narod, vernici će moći da se prvi put poklone i delićima moštiju Svete Petke, pronađenim u manastirskoj riznici.
Ovi dani smatraju se vremenom najveće radosti u hrišćanstvu, jer se proslavlja pobeda života nad smrću, odnosno vaskrsenje Hristovo, pa su i sahrane tome prilagođene.
Isus Hristos je svojim stradanjem na krstu uzeo na sebe grehe sveta, podnevši žrtvu radi spasenja ljudi.
Vaskrsenje Isusa Hrista temelj je hrišćanske vere, a ovaj dan tradicionalno se proslavlja u krugu porodice, uz bogatu trpezu i poštovanje vekovnih običaja.
Od odlaska na groblje, rada i suza do ispovesti i porodičnih odluka – jereji Pravoslavne crkve otkrivaju gde prestaje tradicija, a počinju zablude koje se iz godine u godinu prenose kao pravilo.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
Blagodatni oganj prenet specijalnim letom u Beograd, vernici u molitvenoj tišini pale sveće, episkop toplički Petar služiće ponoćnu vaskršnju liturgiju u najvećem srpskom hramu.
Mitropolit mileševski pod svetlošću Belog Anđela govori o Vaskrsu kao sili koja ulazi u tamu ljudskog postojanja, razbija strah od smrti i poziva čoveka da postane učesnik i svedok nove, pobedonosne stvarnosti.
Od odlaska na groblje, rada i suza do ispovesti i porodičnih odluka – jereji Pravoslavne crkve otkrivaju gde prestaje tradicija, a počinju zablude koje se iz godine u godinu prenose kao pravilo.
Tumačeći trenutak kada je rimski kapetan pred raspećem izgovorio neočekivano priznanje, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otvara sliku događaja koji ni vekovima kasnije ne prestaje da izaziva nedoumice.
