Na ikonostasu trepti plamen sveće - a ruka koja ju je zapalila možda ne veruje u Boga. Zašto ljudi koji ne veruju i dalje pale sveće u crkvama?
Za mnoge ljude paljenje sveće je kulturno nasleđe. Čak I oni koji kažu da “nisu verni” priznaju da im sveća pruža psećaj mira I povezanosti s precima. To je kao mali most između prošlosti I sadašnjosti.
Sveštenici za portal religija.rs ističu da se u tom činu često krije tiha čežnja, nada, ili čak bol koji prevazilazi reči.
- Čovek ne mora da ume da se moli da bi zapalio sveću. Dovoljna je unutrašnja potreba da se izrazi nešto što rečima ne može - kaže jedan beogradski paroh.
Paljenje sveće u pravoslavlju simbolizuje prosvetljenje, prisustvo Duha Svetog, ali i molitvu za žive i upokojene. Ipak, kada to čini neko ko se izjašnjava kao nevernik, crkva taj čin ne odbacuje. Naprotiv — vidi ga kao mogući početak duhovnog buđenja.
-To nije licemerje. To je možda prvi korak. Bog vidi i razume svaku tišinu, svaku sumnju - dodaje sveštenik.
Pravoslavno učenje ipak ide dublje. Sveća nije samo običaj ili simbol, ona predstavlja našu žrtvu I našu želju da svetlom oteramo tamu. Kad upalimo sveću mi zapravo govorimo Bogu: “Evo dajem od sebe nešto malo-daj mi Gospode svetlost Tvoga mira.”
Crkva nas uči da sveća nije sama sebi cilj. Ona treba da ide zajedno sa molitvom, sa iskrenom željom da budemo bliži Bogu. Paljenje bez molitve je kao da kupiš poklon, ali ga nikada ne predaš onome kome je namenjen.
U prošlosti su sveće pravili sami vernici – od voska pčela koje su čuvali. Zato sveća nije bila samo znak molitve, nego I znak truda I ličnog dara.
Pa zašto I oni koji kažu da nisu vernici I dalje pale sveće? Možda zato što duboko u čoveku postoji čežnja za svetlom, za nadom I za nečim većim od svakodnevnice. Sveća, maker mala I krhka, podseća nas da nismo sami I da postoji mogućnost da razgovaramo sa Bogom, čak I kada verujemo dag a ne tražimo.
I možda upravo u tom nesvesnom gestu leži dokaz da vera nikada ne nestaje u potpunosti, već samo čeka da je ponovo otkrijemo.
Svoje uspehe uvek pripisuje intervenciji Boga, a neretko pirča i o značaju vere u njegovom životu na terenu, ali i van njega.
Posvetimo se stoga, molitvi, jer je velika njena sila.
Napominje da tu vrednost, koju nam niko ne može oduzeti, delimo i u sebi uveličavamo tako što pomažemo drugima - jer na taj način širimo krug dobrote.
Kako objašnjava srpski glumac, koji je stekao slavu i u Rusiji, jednom prilikom je odbio ulogu nakon što je pročitao scenario.
U pravoslavnom predanju često se naglašava da se najveći blagoslovi kriju upravo iza najvećih iskušenja.
Pričešće je lični i tajanstveni susret sa Bogom, koji zahteva tišinu, smirenje i unutrašnju sabranost.
Mnogi vernici ne znaju da morski plodovi bez kičme, poput lignji, nisu zabranjeni u danima posta na ulju – isprobajte tradicionalni recept koji spaja post i gozbu.
Od rimskog vojnika koji je postao svetac do imperija i vođa koji su u njemu tražili moć - trag ove svetinje vodi od Jerusalima do Beča, Vatikana i Jermenije, dok nauka još nije dala poslednju reč.
U besedi za subotu četvrte sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas vodi kroz granice telesnog pogleda, otkrivajući kako duh razotkriva ono što očima ostaje skriveno i otvara vrata unutrašnjih tajni.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Pravoslavnih hrišćana u svetu ima između 200 i 260 miliona, a najviše ih je u zemljama Balkana, Rusiji i Grčkoj, gde vera i tradicija i dalje žive punim plućima.
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
U pravoslavnom predanju često se naglašava da se najveći blagoslovi kriju upravo iza najvećih iskušenja.
Pričešće je lični i tajanstveni susret sa Bogom, koji zahteva tišinu, smirenje i unutrašnju sabranost.
U besedi za subotu četvrte sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas vodi kroz granice telesnog pogleda, otkrivajući kako duh razotkriva ono što očima ostaje skriveno i otvara vrata unutrašnjih tajni.
Reči velikog duhovnika 20. veka otkrivaju kako naši svakodnevni izbori, misli i osećanja oblikuju unutrašnji raj ili pakao – i kako mir, strah i ljubav već sada žive u našoj duši.
Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije otvara lične i duhovne teme – od značenja praznika, preko tišine posta i borbe sa sopstvenim egom, do sećanja na svoje odrastanje i poruka o snazi zajedništva među ljudima.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
U manastiru Svetog Aleksandra Nevskog u Ugljeviku okupio se veliki broj vernika da se pokloni mirotočivoj ikoni „Umekšanje zlih srca“
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije otvara lične i duhovne teme – od značenja praznika, preko tišine posta i borbe sa sopstvenim egom, do sećanja na svoje odrastanje i poruka o snazi zajedništva među ljudima.
Susreti sa srpskim svetinjama i razgovori sa monaštvom pokreću lične odluke koje prevazilaze vojnu misiju – jedan od njih već se priprema za krštenje u manastiru Draganac.
Od uspona u vrhu Ruske pravoslavne crkve do raščinjenja, sukoba sa patrijarhom Aleksejem II i razlaza sa mitropolitom Epifanijem, ostavio je iza sebe crkvenu mapu podela čije posledice i dalje potresaju pravoslavni svet.
