Na ikonostasu trepti plamen sveće - a ruka koja ju je zapalila možda ne veruje u Boga. Zašto ljudi koji ne veruju i dalje pale sveće u crkvama?
Za mnoge ljude paljenje sveće je kulturno nasleđe. Čak I oni koji kažu da “nisu verni” priznaju da im sveća pruža psećaj mira I povezanosti s precima. To je kao mali most između prošlosti I sadašnjosti.
Sveštenici za portal religija.rs ističu da se u tom činu često krije tiha čežnja, nada, ili čak bol koji prevazilazi reči.
- Čovek ne mora da ume da se moli da bi zapalio sveću. Dovoljna je unutrašnja potreba da se izrazi nešto što rečima ne može - kaže jedan beogradski paroh.
Paljenje sveće u pravoslavlju simbolizuje prosvetljenje, prisustvo Duha Svetog, ali i molitvu za žive i upokojene. Ipak, kada to čini neko ko se izjašnjava kao nevernik, crkva taj čin ne odbacuje. Naprotiv — vidi ga kao mogući početak duhovnog buđenja.
-To nije licemerje. To je možda prvi korak. Bog vidi i razume svaku tišinu, svaku sumnju - dodaje sveštenik.
Pravoslavno učenje ipak ide dublje. Sveća nije samo običaj ili simbol, ona predstavlja našu žrtvu I našu želju da svetlom oteramo tamu. Kad upalimo sveću mi zapravo govorimo Bogu: “Evo dajem od sebe nešto malo-daj mi Gospode svetlost Tvoga mira.”
Crkva nas uči da sveća nije sama sebi cilj. Ona treba da ide zajedno sa molitvom, sa iskrenom željom da budemo bliži Bogu. Paljenje bez molitve je kao da kupiš poklon, ali ga nikada ne predaš onome kome je namenjen.
U prošlosti su sveće pravili sami vernici – od voska pčela koje su čuvali. Zato sveća nije bila samo znak molitve, nego I znak truda I ličnog dara.
Pa zašto I oni koji kažu da nisu vernici I dalje pale sveće? Možda zato što duboko u čoveku postoji čežnja za svetlom, za nadom I za nečim većim od svakodnevnice. Sveća, maker mala I krhka, podseća nas da nismo sami I da postoji mogućnost da razgovaramo sa Bogom, čak I kada verujemo dag a ne tražimo.
I možda upravo u tom nesvesnom gestu leži dokaz da vera nikada ne nestaje u potpunosti, već samo čeka da je ponovo otkrijemo.
Svoje uspehe uvek pripisuje intervenciji Boga, a neretko pirča i o značaju vere u njegovom životu na terenu, ali i van njega.
Posvetimo se stoga, molitvi, jer je velika njena sila.
Napominje da tu vrednost, koju nam niko ne može oduzeti, delimo i u sebi uveličavamo tako što pomažemo drugima - jer na taj način širimo krug dobrote.
Kako objašnjava srpski glumac, koji je stekao slavu i u Rusiji, jednom prilikom je odbio ulogu nakon što je pročitao scenario.
Dolazak zamenika državnog sekretara SAD Mihaila Rigasa na sveto tlo Atosa tumači se kao poruka da se dijalog Istoka i Zapada sve češće vodi i kroz tišinu manastira.
Car je na sve načine pokušavao da ih privoli da žive po jevrejskom zakonu. Ne uspevši, pogubio im je žene i decu.
U pravoslavnom pogledu, domaćinstvo nije samo mesto fizičkog boravka, već hram u kojem se oblikuje duhovni život cele porodice u čemu žena ima ogromnu ulogu.
Nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu, tvrdio je profesor Jerotić.
Crkva nas uči da odeća treba da bude čedna, skromna i dostojanstvena – da ne sablažnjava druge, već da svedoči smirenje i poštovanje prema Bogu i sebi samome.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Pravoslavnih hrišćana u svetu ima između 200 i 260 miliona, a najviše ih je u zemljama Balkana, Rusiji i Grčkoj, gde vera i tradicija i dalje žive punim plućima.
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Molitva - kao vid komunikacije sa Bogom, anđelima i svecima, naša je direktna linija sa nebom, bilo da smo srećni, tužni, u problemu ili nam je život ispunjen i sve ide kako treba.
Dolazak zamenika državnog sekretara SAD Mihaila Rigasa na sveto tlo Atosa tumači se kao poruka da se dijalog Istoka i Zapada sve češće vodi i kroz tišinu manastira.
U pravoslavnom pogledu, domaćinstvo nije samo mesto fizičkog boravka, već hram u kojem se oblikuje duhovni život cele porodice u čemu žena ima ogromnu ulogu.
Nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu, tvrdio je profesor Jerotić.
Crkva nas uči da odeća treba da bude čedna, skromna i dostojanstvena – da ne sablažnjava druge, već da svedoči smirenje i poštovanje prema Bogu i sebi samome.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Na praznik Svetog Prohora Pčinjskog vernici su se sabrali na svetoj liturgiji koju je služio episkop šabački Jerotej.
Jednostavna, hranljiva i blaga, ova supa iz manastira Rukumija spaja zdravlje, smirenje i molitveni duh. Monahinja Atanasija otkriva kako i najskromniji sastojci mogu postati izvor unutrašnjeg mira i snage.
U besedi za 22. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da lepota Crkve i verne duše ne dolazi spolja, već iz mesta gde Hristos prebiva — iz unutrašnje svetlosti koja ne prolazi i koja dušu čini carevim detetom.
