Na ikonostasu trepti plamen sveće - a ruka koja ju je zapalila možda ne veruje u Boga. Zašto ljudi koji ne veruju i dalje pale sveće u crkvama?
Za mnoge ljude paljenje sveće je kulturno nasleđe. Čak I oni koji kažu da “nisu verni” priznaju da im sveća pruža psećaj mira I povezanosti s precima. To je kao mali most između prošlosti I sadašnjosti.
Sveštenici za portal religija.rs ističu da se u tom činu često krije tiha čežnja, nada, ili čak bol koji prevazilazi reči.
- Čovek ne mora da ume da se moli da bi zapalio sveću. Dovoljna je unutrašnja potreba da se izrazi nešto što rečima ne može - kaže jedan beogradski paroh.
Paljenje sveće u pravoslavlju simbolizuje prosvetljenje, prisustvo Duha Svetog, ali i molitvu za žive i upokojene. Ipak, kada to čini neko ko se izjašnjava kao nevernik, crkva taj čin ne odbacuje. Naprotiv — vidi ga kao mogući početak duhovnog buđenja.
-To nije licemerje. To je možda prvi korak. Bog vidi i razume svaku tišinu, svaku sumnju - dodaje sveštenik.
Pravoslavno učenje ipak ide dublje. Sveća nije samo običaj ili simbol, ona predstavlja našu žrtvu I našu želju da svetlom oteramo tamu. Kad upalimo sveću mi zapravo govorimo Bogu: “Evo dajem od sebe nešto malo-daj mi Gospode svetlost Tvoga mira.”
Crkva nas uči da sveća nije sama sebi cilj. Ona treba da ide zajedno sa molitvom, sa iskrenom željom da budemo bliži Bogu. Paljenje bez molitve je kao da kupiš poklon, ali ga nikada ne predaš onome kome je namenjen.
U prošlosti su sveće pravili sami vernici – od voska pčela koje su čuvali. Zato sveća nije bila samo znak molitve, nego I znak truda I ličnog dara.
Pa zašto I oni koji kažu da nisu vernici I dalje pale sveće? Možda zato što duboko u čoveku postoji čežnja za svetlom, za nadom I za nečim većim od svakodnevnice. Sveća, maker mala I krhka, podseća nas da nismo sami I da postoji mogućnost da razgovaramo sa Bogom, čak I kada verujemo dag a ne tražimo.
I možda upravo u tom nesvesnom gestu leži dokaz da vera nikada ne nestaje u potpunosti, već samo čeka da je ponovo otkrijemo.
Svoje uspehe uvek pripisuje intervenciji Boga, a neretko pirča i o značaju vere u njegovom životu na terenu, ali i van njega.
Posvetimo se stoga, molitvi, jer je velika njena sila.
Napominje da tu vrednost, koju nam niko ne može oduzeti, delimo i u sebi uveličavamo tako što pomažemo drugima - jer na taj način širimo krug dobrote.
Kako objašnjava srpski glumac, koji je stekao slavu i u Rusiji, jednom prilikom je odbio ulogu nakon što je pročitao scenario.
Bez kvasca i sa samo nekoliko sastojaka, ova meka pogača bila je deo srpskih domova, a danas je savršen izbor za dane posta na vodi.
Svaki dan pruža priliku da čovek iznova bira između poslušnosti Bogu i ugađanja svojim željama.
Episkop bihaćko-petrovački ukazao na zavetnu ulogu Crkve u čuvanju uspomene na stradale, obnavljanju svetinja i prenošenju svedočanstva o stradanju srpskog naroda kroz molitvu i dela.
Jerej Ruske pravoslavne crkve objašnjava zbog čega nije dobro birati kuma samo zbog formalnosti i šta je najvažnije u hrišćanskom vaspitanju deteta.
U besedi za sredu 10. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o ljudima koji spolja mogu ostaviti utisak vrednosti i snage, ali u sebi nemaju duhovni plod, istinu i čistotu srca.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Pravoslavnih hrišćana u svetu ima između 200 i 260 miliona, a najviše ih je u zemljama Balkana, Rusiji i Grčkoj, gde vera i tradicija i dalje žive punim plućima.
Svaki dan pruža priliku da čovek iznova bira između poslušnosti Bogu i ugađanja svojim željama.
Jerej Ruske pravoslavne crkve objašnjava zbog čega nije dobro birati kuma samo zbog formalnosti i šta je najvažnije u hrišćanskom vaspitanju deteta.
U besedi za sredu 10. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o ljudima koji spolja mogu ostaviti utisak vrednosti i snage, ali u sebi nemaju duhovni plod, istinu i čistotu srca.
Reči velikog ruskog duhovnika otkrivaju zašto je stanje duše važno za duhovno rasuđivanje.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
Na mestu gde je Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić prvobitno sahranjen, nakon manastirske slave služen je parastos prvom srpskom caru.
U porti manastira, nakon svete arhijerejske liturgije episkopa Teodosija, održan je program posvećen srpskoj kulturi i tradiciji, a umetnici su pesmom podsetili na duhovno nasleđe Kosova i Metohije.
Reči velikog ruskog duhovnika otkrivaju zašto je stanje duše važno za duhovno rasuđivanje.
U saopštenju Mitropolija crnogorsko-primorska odbacila je navode o nestanku predmeta iz manastirske riznice i iznela detalje o pregledu zbirke, ranijim krađama i mogućim razlozima neslaganja u evidenciji.
U pustinji Južne Australije srpski vernici podigli su jedinstveni podzemni hram sa ikonama na staklu i freskama isklesanim u kamenu, koji danas svedoči o snazi vere hiljadama kilometara daleko od otadžbine.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
