Na ikonostasu trepti plamen sveće - a ruka koja ju je zapalila možda ne veruje u Boga. Zašto ljudi koji ne veruju i dalje pale sveće u crkvama?
Za mnoge ljude paljenje sveće je kulturno nasleđe. Čak I oni koji kažu da “nisu verni” priznaju da im sveća pruža psećaj mira I povezanosti s precima. To je kao mali most između prošlosti I sadašnjosti.
Sveštenici za portal religija.rs ističu da se u tom činu često krije tiha čežnja, nada, ili čak bol koji prevazilazi reči.
- Čovek ne mora da ume da se moli da bi zapalio sveću. Dovoljna je unutrašnja potreba da se izrazi nešto što rečima ne može - kaže jedan beogradski paroh.
Paljenje sveće u pravoslavlju simbolizuje prosvetljenje, prisustvo Duha Svetog, ali i molitvu za žive i upokojene. Ipak, kada to čini neko ko se izjašnjava kao nevernik, crkva taj čin ne odbacuje. Naprotiv — vidi ga kao mogući početak duhovnog buđenja.
-To nije licemerje. To je možda prvi korak. Bog vidi i razume svaku tišinu, svaku sumnju - dodaje sveštenik.
Pravoslavno učenje ipak ide dublje. Sveća nije samo običaj ili simbol, ona predstavlja našu žrtvu I našu želju da svetlom oteramo tamu. Kad upalimo sveću mi zapravo govorimo Bogu: “Evo dajem od sebe nešto malo-daj mi Gospode svetlost Tvoga mira.”
Crkva nas uči da sveća nije sama sebi cilj. Ona treba da ide zajedno sa molitvom, sa iskrenom željom da budemo bliži Bogu. Paljenje bez molitve je kao da kupiš poklon, ali ga nikada ne predaš onome kome je namenjen.
U prošlosti su sveće pravili sami vernici – od voska pčela koje su čuvali. Zato sveća nije bila samo znak molitve, nego I znak truda I ličnog dara.
Pa zašto I oni koji kažu da nisu vernici I dalje pale sveće? Možda zato što duboko u čoveku postoji čežnja za svetlom, za nadom I za nečim većim od svakodnevnice. Sveća, maker mala I krhka, podseća nas da nismo sami I da postoji mogućnost da razgovaramo sa Bogom, čak I kada verujemo dag a ne tražimo.
I možda upravo u tom nesvesnom gestu leži dokaz da vera nikada ne nestaje u potpunosti, već samo čeka da je ponovo otkrijemo.
Svoje uspehe uvek pripisuje intervenciji Boga, a neretko pirča i o značaju vere u njegovom životu na terenu, ali i van njega.
Posvetimo se stoga, molitvi, jer je velika njena sila.
Napominje da tu vrednost, koju nam niko ne može oduzeti, delimo i u sebi uveličavamo tako što pomažemo drugima - jer na taj način širimo krug dobrote.
Kako objašnjava srpski glumac, koji je stekao slavu i u Rusiji, jednom prilikom je odbio ulogu nakon što je pročitao scenario.
Iskustva vernika i tvrdnje o neobičnim pojavama koje godinama izazivaju pažnju i polemike.
Svetogorski starac opisuje zašto se vera ne gubi odjednom, nego polako, i zašto se povratak ne dešava preko noći, već kroz godine borbe i upornosti.
Kada je 303. godine car Dioklecijan organizovao progon hrišćana, deseti po redu i najveći ikada, svetitelj je podelio imovinu siromašnima i oslobodio svoje robove.
Stariji muškarac iz Ufe mesecima je obijao hramove tražeći novac za osnovne potrebe, a potom se vraćao na ista mesta, pokušavajući da na neobičan način umiri savest i ispravi ono što je učinio
Dok patrijarh carigradski Vartolomej upozorava na nuklearne rizike i posledice rata u Ukrajini, iz Moskve stižu optužbe koje dodatno produbljuju već narušene odnose među crkvenim centrima moći.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Pravoslavnih hrišćana u svetu ima između 200 i 260 miliona, a najviše ih je u zemljama Balkana, Rusiji i Grčkoj, gde vera i tradicija i dalje žive punim plućima.
Svetogorski starac opisuje zašto se vera ne gubi odjednom, nego polako, i zašto se povratak ne dešava preko noći, već kroz godine borbe i upornosti.
Stariji muškarac iz Ufe mesecima je obijao hramove tražeći novac za osnovne potrebe, a potom se vraćao na ista mesta, pokušavajući da na neobičan način umiri savest i ispravi ono što je učinio
Dok patrijarh carigradski Vartolomej upozorava na nuklearne rizike i posledice rata u Ukrajini, iz Moskve stižu optužbe koje dodatno produbljuju već narušene odnose među crkvenim centrima moći.
Post se ne ukida zbog slave.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U pouci grčke svetiteljke novog vremena krije se jednostavan, ali zahtevan odgovor na to kako se ostaje miran u svetu koji stalno izaziva reakciju.
Jeromonah Serafim Rouz napustio je filozofska lutanja, osnovao manastir u Platini i svojim knjigama oblikovao generacije vernika širom sveta.
U "Srbskom kuvaru" monaha manastira Krušedol čuva se neobična manastirska verzija jela koja spaja krompir, jabuku i beli mrs u ukus koji i danas iznenađuje, a nastala je u danima kada post nije bio strog.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
