Na ikonostasu trepti plamen sveće - a ruka koja ju je zapalila možda ne veruje u Boga. Zašto ljudi koji ne veruju i dalje pale sveće u crkvama?
Za mnoge ljude paljenje sveće je kulturno nasleđe. Čak I oni koji kažu da “nisu verni” priznaju da im sveća pruža psećaj mira I povezanosti s precima. To je kao mali most između prošlosti I sadašnjosti.
Sveštenici za portal religija.rs ističu da se u tom činu često krije tiha čežnja, nada, ili čak bol koji prevazilazi reči.
- Čovek ne mora da ume da se moli da bi zapalio sveću. Dovoljna je unutrašnja potreba da se izrazi nešto što rečima ne može - kaže jedan beogradski paroh.
Paljenje sveće u pravoslavlju simbolizuje prosvetljenje, prisustvo Duha Svetog, ali i molitvu za žive i upokojene. Ipak, kada to čini neko ko se izjašnjava kao nevernik, crkva taj čin ne odbacuje. Naprotiv — vidi ga kao mogući početak duhovnog buđenja.
-To nije licemerje. To je možda prvi korak. Bog vidi i razume svaku tišinu, svaku sumnju - dodaje sveštenik.
Pravoslavno učenje ipak ide dublje. Sveća nije samo običaj ili simbol, ona predstavlja našu žrtvu I našu želju da svetlom oteramo tamu. Kad upalimo sveću mi zapravo govorimo Bogu: “Evo dajem od sebe nešto malo-daj mi Gospode svetlost Tvoga mira.”
Crkva nas uči da sveća nije sama sebi cilj. Ona treba da ide zajedno sa molitvom, sa iskrenom željom da budemo bliži Bogu. Paljenje bez molitve je kao da kupiš poklon, ali ga nikada ne predaš onome kome je namenjen.
U prošlosti su sveće pravili sami vernici – od voska pčela koje su čuvali. Zato sveća nije bila samo znak molitve, nego I znak truda I ličnog dara.
Pa zašto I oni koji kažu da nisu vernici I dalje pale sveće? Možda zato što duboko u čoveku postoji čežnja za svetlom, za nadom I za nečim većim od svakodnevnice. Sveća, maker mala I krhka, podseća nas da nismo sami I da postoji mogućnost da razgovaramo sa Bogom, čak I kada verujemo dag a ne tražimo.
I možda upravo u tom nesvesnom gestu leži dokaz da vera nikada ne nestaje u potpunosti, već samo čeka da je ponovo otkrijemo.
Svoje uspehe uvek pripisuje intervenciji Boga, a neretko pirča i o značaju vere u njegovom životu na terenu, ali i van njega.
Posvetimo se stoga, molitvi, jer je velika njena sila.
Napominje da tu vrednost, koju nam niko ne može oduzeti, delimo i u sebi uveličavamo tako što pomažemo drugima - jer na taj način širimo krug dobrote.
Kako objašnjava srpski glumac, koji je stekao slavu i u Rusiji, jednom prilikom je odbio ulogu nakon što je pročitao scenario.
Rano je uvideo i prezreo sujetu ovozemaljskog sveta i rešio da se udalji u pustinju Misirsku, gde se predao molitvama.
Pouka jednog od najomiljenijih svetitelja novijeg vremena otkriva zašto trenutak tišine pred Bogom nosi snagu da savlada nervozu, umor i haos koji čekaju svakog od nas.
Protojerej Dušan Kolundžić ističe da se iza naizgled razigranog običaja krije snažna poruka o ljubavi, oproštaju i ponovnom vezivanju porodice, koja ove dane čini jednim od najdubljih trenutaka srpskog duhovnog kalendara.
Na liturgiji u Veljinama, mitropolit Hrizostom je istakao da se pravovernost Svetog oca Nikolaja ogledala u njegovoj nepokolebljivosti i postojanosti u zdravoj nauci Gospodnjoj.
U besedi na Nikoljdan, poglavar SPC podsetio je da se vera ne završava za slavskom trpezom, već počinje na liturgiji i potvrđuje svakodnevnim odnosom prema Bogu i bližnjem čoveku.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Pravoslavnih hrišćana u svetu ima između 200 i 260 miliona, a najviše ih je u zemljama Balkana, Rusiji i Grčkoj, gde vera i tradicija i dalje žive punim plućima.
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Pouka jednog od najomiljenijih svetitelja novijeg vremena otkriva zašto trenutak tišine pred Bogom nosi snagu da savlada nervozu, umor i haos koji čekaju svakog od nas.
U svetoj liturgiji se sabira cela Crkva: živi i upokojeni, nebo i zemlja.
Nakon što je bivši fudbaler fizički napadnut u beogradskom tržnom centru, duhovnik Manastira Pokajnica progovara o savremenoj navici da se sudi i presuđuje drugima, podsećajući da pravda pripada Bogu, a ne javnom mnjenju.
Crkva nas podseća da jedini istinski poznavalac ljudskog srca jeste Bog.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
Jednostavan manastirski način pripreme, bez viška sastojaka i bez kulinarskih trikova, pokazuje kako skromna postna trpeza može biti zasitna i iznenađujuće bogata ukusom, čak i dan posle spremanja.
Na prazničnoj liturgiji, starešina Sabornog hrama govorio je o svetosti, krsnoj slavi i veri koja ne staje na običajima, već traži ličnu promenu, odgovornost i život u istini.
Crkva preporučuje supružnicima da se u dane posta, uz međusobnu saglasnost, uzdrže od telesnih odnosa, kako bi se bračna ljubav privremeno usmerila ka duhovnom zajedništvu i molitvi.
